Do pre 1. novembra i novosadske tragedije, odnosno pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, moja prijateljica je bila istovremeno očajna i prepuna nade. Nije to ništa neobično u Vučićevoj Srbiji, ta ambivalentnost. Ljudi su se osećali bespomoćno u porobljenom i rascepkanom društvu kojim vladaju – bez ikakve sumnje i preterivanja – najgori, oni koji su uz pomoć novca, raspamećujuće propagande i (međunarodnog) kriminala zacementirali svoju moć. Ali, paralelno su verovali da, upravo zbog toga što je takva, vlast ne može biti baš večna, da postoje neki društveni i, da tako velimo, božiji procesi koji će je sputati. Cela civilizacija počiva, je li, na veri da nekakvo dobro, kako ga god definisali, ipak odnese pobedu nad nadmoćnijim zlom, od narodne i klasične književnosti do gejmerske kulture.

Definitivno se Srbiji nije moglo ništa gore desiti od Aleksandra Vučića i njegove ekipice. Čak i da se na njenom čelu našlo nekim čudom ono čudovište od Vojislava Šešelja, teško da bi mogao tako brzo i efikasno zaokružiti autoritarnu vlast, a njegova „međedost“ mnogo pre bi proizvela kontraakciju, pa bi se mnoga pitanja ranije postavila i već nekako rešila. I ne bi imao podršku zapada. (A Vučić je ima, razlozi su jednostavni i mogu se pročitati u završnim računima.) Ni on, ni neuki Tomislav Nikolić, čija je izborna pobeda dovela Vučića na vlast. Jedan od bezbrojnih političkih paradoksa Srbije je i taj da je Vučić postao ultramoćnik u jednom kakvom-takvom višestranačkom sistemu niti jednom ne pobedivši na izborima koje lično, uz sve moguće marifetluke poznate otkako je sveta i veka, nije organizovao.

Nema tu mnogo mudrosti, zapravo je prebanalan način na koji je „Nenadležna Institucija“ – tako studenti poslednjih meseci nazivaju formalnog predsednika Srbije – postao „sve i svja“. Prvo je uništio opoziciju, neke je kupio za kantu ribe, malo ih tapšao po ramenu i istopio u političkoj železari, a druge hapsio u okviru tzv. borbe protiv korupcije i kriminala. Posebno su mu akcije skočile kada je priveo tajkuna Miroslava Miškovića. Niko nije primetio da su maltene svi uhapšeni u međuvremenu oslobođeni krivnje, a da je država morala da im plati debelu odštetu. Ali su mnogi, mnogi koji su sada Vučićevi žestoki protivnici ćutali i seirili u uništavanju postpetooktobarskih političkih stranaka, osuđujući ih – donekle sa punim pravom – za izneverena očekivanja. Pritom nisu shvatali da razaranjem alternative Vučić otvara vrata za ono što se ubrzo dešava, za jednu raspojasanu vladavinu bez ikakve kontrole, bez obuzdanih nagona.

Komptetivnost u zijanu

Hapšenja nisu imala za cilj da neko zaglavi dugo u zatvoru, a pogotovo ne borbu sa korupcijom: bio je to rijaliti-šou koji su mediji svesrdno i temeljno kitili. I to je druga važna kvaka, preuzimanje pune kontrole nad medijskom scenom, stvaranje unisonog konglomerata medija koji su postali sastavni deo vlasti, pit-bulovi koji grizu i ne puštaju bilo koga ko podigne glavu i ispusti disonantni zvuk.

Pit-bulovi su grizli kritičare vlasti, ali su disciplinovali i Vučićeve saputnike. Eto, pomenuti Toma je poželeo da se kandiduje na predsedničkim izborima 2017. godine, ali je odustao kada su ga u par sedmica tabloidi raščerečili kao plišanog medu. Priznao je da je Vučić bolji kandidat, i povukao se u vilu na Dedinju koju napušta jedino ako dobije dozvolu od „nadležnih službi“.

Batinaši kao studenti koji samo hoće da uče (SCREENSHOT: YouTube)

Uspostavljena je, takođe banalna, piramida moći. Svi koji se nalaze na bilo kojoj poziciji, sve do predsednika mesne zajednice, dobili su carte blanche da unovče funkciju kako im srce ište, pod uslovom da su beskrajno lojalni i da izvršavaju naredbe, koje se kreću od pribavljanja sigurnih glasova, para za stranačke i „slamarične“ potrebe, do organizovanja kriminalnih bandi. Uspostavljena je kompetitivnost u zijanu.

Paralelno sa dominacijom na političkoj i medijskoj sceni, ostvarena je i kontrola nad kriminalom, rođena je neformalna, ali efikasna organizacija Ujedinjeni kriminalci Srbije, koja je sastavni deo vlasti i izuzetno bitna poluga moći. To se odavno već ne krije, eno ih, u subotu su – u osvit najvećeg mitinga u istoriji Srbije – marširali poput fašističkih falangi centrom Beograda, sa jasnim ciljem da produkuju nasilje. Organizatori su ih malo zeznuli, znali su za jadac, pa su ovi dobili debele dnevnice praktično ni za šta. Hvalili su se neki na društvenim mrežama, što bi krili, kada je sve tako jasno. Dobili su 500 evra po glavi. Nema distinkcije između kriminala i vlasti, kao ni kriminala i bezbednosnih službi i pravosuđa, pogotovo tužilaštva.

Ovakva struktura vlasti podrazumeva, prirodno, negativnu selekciju. Oni koji nisu imali stomak baš za sve ili su još držali do bar nekih pravila igre, zere zakona ili profesije, polako ali sigurno su uklanjani, a na njihovo mesto je dolazio sve neukiji i bahatiji ološ. I to je vremenom postalo vidljivo svima osim onima koji žive u matriks-stvarnosti režimskih medija. Gnev je, negde primetno, a negde neprimetno, rastao, ali je strah bio snažniji. Ne samo strah od institucionalnih i vaninstitucionalnih režimskih toljaga. Ljudi se po pravilu osećaju nemoćni pred monumentalnim zlom, a zlo Vučića i njegove vlasti je toliko omnipotentno da deluje kao da je artificijelno. To jednostavno obezoruža, ostavlja bez reči.

Prijateljica sa početka teksta je tako, posle par čaša vina, znala da kaže kako oseća da će se desiti nešto što će – uprkos svim negativnim pokazateljima, razorenom društvu, kilavoj opoziciji, ogromnoj moći režima i strahu – dovesti do eksplozije revolta. Ne zna šta. Govorila je, zlo u sebi nosi tempiranu bombu koja ga jednog trenutka uništi, vazda je to tako. I desila se ta novosadska tragedija. Nije ona bila vidovita već je zapravo sve što je govorila bilo logično. Koliko god surovo zvučalo, nešto kao novosadska tragedija jednostavno se moralo desiti. Nešto što će imati značajno jači intenzitet od svih užasa i afera koji svakodnevno tresu Srbiju. Oni koji bi i kokošinjac izgradili ukrivo dali su sebi za pravo da zidaju nuklearnu elektranu.

Onda je puklo

Srbija vri, svakog dana sve više, po dubini i širini, bezmalo pet meseci. Kipi kao iz pregrejanog pretis-lonca. Događaji sustižu jedan drugi, ne bi ih mogli propratiti ni FBI i forenzičari iz Majamija zajedničkim kapacitetima. Nadstrešnica je povod za eksploziju bunta. A razlozi su sve ovo što do sada napisasmo. Njima treba dodati i način kako je vlast „menadžerisala“ tragediju i početne proteste. Ne znaju drugačije nego pijukom i sekirom.

Prvo su počeli da muljaju i lažu, govoreći o uzrocima tragedije, tvrdeći da je to maltene posledica elementarne nepogode ili da je za to što se urušila zgrada koja je netom dva puta renovirana i za čiju su rekonstrukciju potrošeni milioni evra, od kojih je dobar deo završio u privatnim i stranačkim sefovima – kriv Drug Tito. Potom, kada se pojavila neočekivana sila u vidu studentskog pokreta otpora, upotrebili su zarđali algoritam: slali su nasilnike na njih, prebijali ih, proglašavali ih stranim, osobito hrvatskim špijunima, barabama, „đilasovcima“, „ustašama“, „kurtijevcima“, onima „koji hoće samo vlast“. E sada, to što im je palilo ranije sa političkim protivnicima, ovde je proizvodilo kontraefekat. Zastrašivanje je ubilo strah. Sami su sebe ogolili toliko da je bunt prerastao u svojevrsnu borbu između Svetla i Tame, borbu društva za goli opstanak. Ljudi to tako osećaju.

Neke su slobode osvojene, neke su pobede već ostvarene. Ni najveći pesmisti neće reći da je moguć povratak na isto, stvari su ireverzibilne. A povratak na isto bi bio povratak na gore. Ne krije vlast raspoloženje da napravi „kontrarevoluciju“, otvoreno to ovih dana poručuje, a pod njom podrazumeva – nasilje i osvetu. U tim stvarima zna da bude efikasna, neki su životom platili njenu osvetoljubivost. Može i omanji rat, nije problem što se nje tiče.

Zastrašivanje je ubilo strah (FOTO: Autonomija)

Imaju, međutim, problem. Malo su zakasnili, zbunjeni razvojem događaja. Više ni sami ne znaju na koga mogu da računaju, raskol u njihovim redovima je očigledan. Ne samo među strankama vlasti, nego i unutar mafijaške Srpske napredne stranke, pa i u bezbednosnim strukturama. Ivica Dačić i Branko Ružić, vedete SPS-a, ovih su dana, što bi naš narod rekao, uterali „velikom šefu“. Prvi pričom o „zvučnom topu“ (uz pesmu „Ko te ima taj te nema“) kojim je raskrinkao, na njemu svojstven način, Vučićevu laž da takvo oružje Srbija nema, ne daj bože, a Ružić tako što se demonstrativno priključio velikom antivladinom mitingu u subotu. Naprednjaci se međusobno na društvenim mrežama optužuju za razne nepodopštine. Jedino su izgleda kriminalci istinski „lojalisti“.

U okviru „kontrarevolucije“, Vučić najavljuje veliki miting u Beogradu za 28. mart, „najveći u istoriji sveta“. Biće to debakl, sasvim sigurno, sve sa onim silnim autobusima koji pristižu odsvakud, sa partijskim delatnicima i izbezumljenim i pauperizovanim ljudima. Biće potrošeno brdo „naših“ para. Cinici kažu da i ovde imaju problem, organizatori veći deo love zadrže za sebe, pa su obični ljudi sve manje zainteresovani za autobuski aktivizam. Male pare, a rizik veliki!

Pitanje je koliko mu i Dodik može pomoći, sa eksportom Republikosrpskijanaca, opterećen aktuelnim problemima. Jedino što može Vučić da napravi jeste nasilje, razbijanje institucija u Beogradu, za koju će kasnije njegova propaganda optužiti opoziciju i studentsko-protestni blok. No, i to je već viđeno mnogo puta. Da stvari ne mogu da se vrate u prethodno stanje, govore i ispitivanja javnog mnjenja, rejting stranaka vlasti je u slobodnom padu.

Nema nazad

Jasno je, dakle, da stvari ne mogu nazad, ali je nemoguće odgovoriti na pitanje kuda srbijansko društvo ide, čak ni pretpostaviti. Ne zna se ni gde će se sutra ujutro probuditi. Ne zna se šta predstavlja izlaz iz, popularno nazvane, političke krize. Sam razgovor o političkom raspletu pravi ozbiljne probleme u protestnom bloku, a kamoli kada se dođe do mogućih konkretnih rešenja. Dakle, ne mogu se ni buntovnici međusobno dogovoriti šta zapravo žele.

Pođimo od elementarnog. Nasilna promena vlasti nije realna, a ni pametna. Upotrebom „zvučnog topa“ ili kakve slične skalamerije, te stotina kriminalaca na velikom mitingu u subotu, i mora naoružanih žandarma, Vučić je poslao poruku da je spreman na sve u odbrani vlasti. Ko da će njemu biti problem da upotrebi sve što mu se nađe u ruci i pobije onoliko demonstranata koliko bude potrebno. Malo je, doduše, to rizično za njega, može mu se obiti o glavu. No čak i ako mu se obije o glavu, tako što svakako ne bi bilo rešenje problema nego samo uvod u dalje turbulencije.

 Vučić je poslao poruku da je spreman na sve u odbrani vlasti (SCREENSHOT: YouTube)

Spominje izbore u junu. Nudi to kao mogući izlaz iz krize. Možda ne znamo ništa da radimo, ali znamo da dobijemo izbore, moto je njegove partije. To mu neće proći, to nije rešenje. Niko od opozicionih partija ni u ludilu neće izaći na izbore pod ovim uslovima. Bili bi proglašeni za „izdajnike“, a gnev građana bi se okrenuo protiv njih. Ionako samo čekaju da ih zveknu nogom u međunožje, koliko ih jako nerviraju.

Trenutno najjači adut u rukama vlasti je – skoro neverovatno nepoverenje građana u bilo kakvo političko organizovanje. Kada u Srbiji kažeš stranka, svi beže glavom bez obzira. Nisam član nijedne partije – otprilike znači: ja sam pošten čovek, o sebi i pri sebi. Mary Douglas u čuvenoj knjizi „Čisto i opasno“ piše da je nešto što za jedno društvo predstavlja opasnu prljavštinu, od koje se treba skloniti odmah i daleko – kulturna konstrukcija. Problem građana sa političkim strankama u Srbiji je maltene antropološko pitanje, koje je dugo godina kulturno i medijski konstruisano. Ništa bolje ne prolaze ni druge forme organizovanja, kao što su nevladine organizacije. Studenti su se, tako, već u uvodnoj špici ogradili i od političkih stranaka i od NVO sektora.

„Da ovi odu, a da se oni ne vrate“, opšte je mesto komunikacije među buntovnim građanima. Nema tu mnogo logike, jer ovi što bi se vratili, oni su se već vratili. Vučić je u sebe upio sav politički bašibozuk postpetooktobarskih vlasti. Sadašnju opoziciju u ogromnoj većini čine ljudi koji nikada nisu bili u vlasti, ni približno. Izuzev recimo ljudi kakav je Dragan Đilas, vlastima omiljeni opozicionar, koji je džak cementa na leđima opozicije, makar da je najpošteniji čovek na svetu i najveći protivnik Vučića.

Ne treba, naravno, abolirati opozicione stranke i njihove poteze. Oni su u poslednjih trinaestak godina napravile toliko gluposti da bi se mogla sastaviti višetomna enciklopedija političkih „nespretnosti“. Ali, sa druge strane, treba imati u vidu da rade u potpuno nenormalnoj situaciji, niodakle podrške, ni od građana, ni spolja, a bave se poslom koji je ozloglašeniji od organizovane prostitucije maloletnika.

A kako u višestranačkom sistemu rešavati političke stvari bez političkih partija?

Prelazna ili ekspertska vlada?

Čekali su opozicione stranke mesecima da izađu sa nekim konkretnim predlogom za izlazak iz krize. Njihovo usaglašavanje i međusobno nadmudrivanje meri se vekovima. I onda su došli na ideju prelazne vlade. Tu su, čini se, promašili, ne zato što je rešenje neočekivano, naprotiv, tako se prevazilaze ovakve situacije u normalnim zemljama. Ali, Srbija nije baš uobičajena država, što treba uzeti u obzir, te su ovom idejom produkovali odijum među studentima i građanima u buntu. Čak i unutar opozicionog korpusa, jer su se neke stranke, poput Demokratske, ogradili od ideje koja podrazumeva da će prelaznu vladu koja treba da ispuni studentske zahteve, odblokira institucije i stvori u roku od devet meseci uslove za fer i slobodne izbore – činiti pored opozicije i predstavnici vlasti. Kažu, nema tu vlast šta da radi.

Jedino opravdanje da se izađe sa ovim predlogom jeste eventualna podrška iz Evrope za ovaj modus. Ali, za to nema dokaza. Naprednjaci ideju neće prihvatiti osim ako ono baš budu morali, maltene silom budu naterani. Zna Vučić kako se koncept prelazne vlade u Makedoniji okončao. Nikola Gruevski je morao pobeći u Budimpeštu, gde je dobio politički azil. Voli Vučić Budimpeštu, ali ne bi se baš tamo selio ako ne mora, pogotovo stoga što se i Orbanu kliže sedlo. Sa druge strane, možemo samo da zamislimo kakve će svađe na opozicionoj i protestnoj sceni izazvati realizacija ovog projekta, čak i ako vlast poklekne pod unutrašnjim i spoljnim pritiskom.

„Da ovi odu, a da se oni ne vrate“ (FOTO: Lupiga.Com/Autokomanda)

Demokratska stranka i neki analitičari vide rešenje u formiranju ekspertske nadstranačke vlade koju bi činili profesori univerziteta, a podržali je studenti. Takvo rešenje bi definitivno imalo podršku građana u buntu, pa čak i verovatno dela onih koji glasaju za vlast. No studenti, kao faktor koji trenutno ima najjači politički autoritet, odbijaju da se o ovome izjasne. Ni da iniciraju, ni da podrže. Doduše, možda je previše to od njih očekivati, dovoljno su uradili, a neće izgleda da zagaze u antropološki zagađeno područje. Možda bi takvo što dovelo i do raskola unutar njih.

Energija ne splašnjava, ali kamo dalje?

Hapšenje grupe aktivista Pokreta slobodnih građana i novosadskog studentskog pokreta Stav pokazuje još jedan paradoks unutar protestnog bloka i najavljuje nove, moguće probleme koji mogu da utiču na dalji tok događaja. Grupa uglavnom mlađih ljudi u prostorijama PSG-a u glavnom gradu Vojvodine raspredala je o prošlosubotnjem mitingu u Beogradu, njemu u susret. Tri-četiri dana pre eventa. Razgovor koji se emitovao potom na svim režimskim televizijama paralelno – podsećao je na kafansko trabunjanje u kojem su se aktivisti uglavnom pravili važni i izuzetno hrabri, verujući da će ubrzati kraj režima upotrebom nekakvih nasilnih mehanizama. Po principu, šta bi bilo kad bi bilo! Takvi razgovori verovatno su se vodili tih dana svuda po Srbiji, po kafanama i na sijelima, među ljudima uzavrele krvi koje ponese pesma i koji bi da se prečicom reše „ovoga“. Pogotovo posle koje čašice rakije.

Audio-snimak razgovora je, nema nikakve sumnje, napravljen protivzakonito i predstavlja jedini dokaz protiv aktivista koji su pohapšeni (one koje je bilo moguće nahvatati). Potom im je određen i 30-dnevni pritvor zbog „rušenja ustavnog poretka“. Advokatima nije dozvoljen uvid u dokazne predmete, jer tužilaštvo osim nezakonitog snimka očigledno nema ništa ili pokušava da nešto naknadno konstruiše. Sve u svemu, oni su politički zatvorenici čak i da su sve u šesnaest planirali nekakvu nasilnu revoluciju, što je besmisleno i daleko od istine. Režim je od njih napravio teroriste za svoje potrebe. Danima se nalaze na naslovnim stranicama tabloida kao da su vođe nigerijskog Boko Harama.

Studenti su se od njih ogradili. Okej, ogradili su se od nasilja, jer se njihov protest zasniva na nenasilnim akcijama. Uz pomoć nenasilnih akcija uspeli su da naprave odista velike, velike stvari. Istorijske. Ali, ograditi se potpuno od ljudi koji im pred očima doživljavaju jeziv progon, koji protivzakonito drežde u pritvoru u kojem stenice rade u tri smene – nije baš preterano pohvalno.

Energija bunta ne splašnjava (FOTO: Dejan Kožul)

U petak je ispred zgrade suda u Novom Sadu održan skup na kojem su građani i neke studentske grupe tražili puštanje pritvorenika na slobodu. Paralelno sa njim, održan je i miting studenata i građana, u skladu sa odlukama plenuma, uz prateću šetnju po novosadskim ulicama. Jednog trenutka ovi drugi studenti i građani u protestnom hodu prođoše nedaleko od suda. Kao pored turskog groblja. I jedni i drugi nosili su ista obeležja.

Tog dana smo saznali da je novosadska tragedija odnela još jednu žrtvu: 16-godišnji Vukašin Crnčević posle 150 dana borbe, izgubio je život na beogradskoj VMA od posledica rušenja nadstrešnice. U Novom Sadu je u petak održan još jedan skup uveče, treći, u pomen Vukašinu. Veoma brojan i beskrajno tužan. 

Energija bunta ne splašnjava, i neće. Srbija ne može nazad, ali ne zna ni kamo dalje. Okreće se u krugu. Bez ideje, sa velikom nadom.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.