Ovu vest zasigurno su proslavili svi koji su se ježili na pominjanje ili podsećanje bilo čega sa jugoslavenskim predznakom. Jedna od poslednjih linija podsećanja na Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu i definitivno će biti izbrisana, ali... To podsećanje je ostalo samo u imenu dok je sve ostalo otišlo k vragu onda kad i država nastala u istom mestu. 

Kratka vest glasi: "Vlada Srbije donela je odluku o gašenju Tanjuga, a zaposlenima će biti isplaćene otpremnine. Vlada je usvojila Odluku o pravnim posledicama prestanka JP Novinska agencija Tanjug, imajući u vidu da član 146. Zakona o javnom informisanju i medijima predviđa da Zakon o Javnom preduzeću novinska agencija Tanjug prestaje da važi datumom potpisivanja kupoprodajnog ugovora, odnosno najkasnije 31. oktobra 2015. godine, saopštilo je Ministarstvo kulture i informisanja. Kako je navedeno, tokom prethodnih meseci Agencija za privatizaciju organizovala je dva javna poziva za prodaju Tanjuga, koji su proglašeni neuspešnim, jer nije bilo zainteresovanih kupaca".

Članovi i gosti prve redakcije TANJUG-a u Jajcu, novembar 1943. (FOTO: muzejavno.ba) 

Tako se, simbolično, Tanjug ugasio. Nisu su ga ugasili oni koji su se pozivali na besmislicu u imenu jer Jugoslavije odavno više nema, a podsetimo samo još je Moša Pijade onomad u Jajcu kumovao imenu odlučivši da to bude Telegrafska agencije nove Jugoslavije. Skraćeno, Tanjug. Nekako je Tanjug preživeo one sa glogovim kolcima koji su jurišali i ka Titovom grobu, ali nije, eto, preživeo neoliberalizam. Isti onaj koji simbole nekadašnje države gleda kako da unovči kroz turističku ponudu, što ne isključujemo da neće biti i u slučaju Tanjuga koji će možda sutra, prekosutra postati delom muzejske postavke o jednoj zemlji. 

U ovoj priči o Tanjugu ima ipak previše onoga “ali”, posebno ako sagledavamo odluku Vlade Srbije kroz romantične naočare. 

Pre svega treba reći da je kredibilitet koji je Tanjug mukotrpno sticao za vreme SFRJ, postajući agencija koja je prva na svetu poslala vest o svrgavanju kongoanskog premijera Lumumbe (1960.), neuspehu američke invazije u Zalivu svinja (1961.), pobedi Bobija Fišera u Rejkjaviku u najčuvenijoj šahovskoj partiji svih vremena (1972.), svrgavanju Salvadora Aljendea (1973.), bombardovanju Libije (1986.) i svrgavanju predsednika Rumunije Čaušeskua (1989), izgubljen i to sa previše ispaljenih metaka koji su stizali iz istog grada u kom je Tanjug i smešten, a to je Beograd. Tanjug je devedesetih godina, baš kao i RTS i brojni drugi mediji u potpunosti postao servis ratnohuškačke politike Slobodana Miloševića. Štoviše, najveći deo izveštaja popunjavale su upravo Tanjugove vesti, a tako je bilo sve dok nije pao Knin. Tanjuga tada, sećaju se samo retki, nigde nije bilo. Čemu uznemiravanje javnosti? 

Kompjuter CER 10, prvi digitalni kompjuter izrađen u Beogradu, u Tanjugovoj zgradi 1963. godine (FOTO:Dušan Hristović/wikimedia.org)

U krivičnoj prijavi koju je Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo Tužilaštvu za ratne zločine “protiv odgovornih osoba i novinara u RTV Beograd, RTV Novi Sad, dnevnim listovima Politika, Večernje novosti i drugima koji su kao državna medijska preduzeća sprovodili ratno-huškačku propagandu” spominje se i naš dragi Tanjug. 

“Državna agencija Tanjug bila je glavno pomagalo Radio-televiziji Beograd i 'patriotskoj' štampi. Ti izveštaji nisu imali nijednu dodirnu tačku sa davno uspostavljenom agencijskom formom – kratko, jasno i bez komentara”, navodi se, a u prijavi su istakli i ovaj simpatični detalj: 

“U izveštaju iz Vlasenice u Bosni, koji je prenela Politika 1. oktobra 1992, reporter Tanjuga, uz sve gnusne detalje mučenja, prenosi kako su Srbe u Bosni pekli na ražnju”, piše u prijavi i onda i slikovito opisuje izveštaj: “Žrtve su, kažu patolozi koji su izvršili obdukciju, na najsvirepiji način klane, ubijane tupim predmetima, lobanje su im razmrskane, sečeni su im prsti, polivani su benzinom i paljeni. Lekari iz vojne bolnice u Milićima Zoran Mitrović i Slobodan Đerić potvrdili su novinarima da su obdukcijom utvrdili da su dvojica masakriranih Srba ‘pečena na ražnju’.”

Ko zna, da je bilo kakvih pomaka po ovoj prijavi možda bi sudbina Tanjuga bila rešena i ranije, ali sumnjamo. 

Preživeli su Miloševića, a onda je došlo novo doba. Krenulo se sa privatizacijama, a kako se Srbija otvarala uticaju spolja, postepeno i sasvim polako vlasti su pritiskane i u medijskoj sferi, što se posebno odnosilo na upliv države u medijima. 

Tanjug je tu prečesto potenciran, ne samo spolja, nego i iznutra jer ne samo da ga je država finansirala, već mu je i opraštala dugove, a zauzvrat on joj je bio verni sluga. Prečesto, opet, su na ovu anomaliju u samoprozvanom tržišnom sistemu ukazivale druge dve agencije, privatnog tipa – FoNet i Beta, ukazujući na nepravedan položaj u svakom pogledu i prečesto se, opet ćemo, država oglušavala o sve najave transformacija, privatizacija i čega sve ne, kad je Tanjug u pitanju. 

U međuvremenu mediji u Srbiji su postali sve beskrupulozniji u potrazi za preživljavanjem na siromašnom i kontrolisanom medijskom tržištu, pa je Tanjug, ni kriv ni dužan, opet postao nekom vrstom medija kojem se veruje. Valjda oslobođeni brige o sutrašnjosti dozvoljavali su sebi i takve gafove poput objavljivanja zastarelih monitoringa o medijskim slobodama, kad su žureći da prvi objave vest o stanju u Srbiji objavili izveštaj iz 2013. godine sve potpisujući ga novim izveštajem iz 2014. godine. A ni satiru nisu baš najbolje shvatali.

“Deo stihova hrvatske himne biće promenjen kad ta zemlja 1. jula uđe u Evropsku Uniju, a moguća je i izmena državnog grba dodavanjem još jedne zastave u krunu”, započela je vest koja je preneta sa satiričnog portala “news bar”. Ono “satirično” su prevideli, ili pak nisu ni proveravali, što je realnija opcija pa su još dodali i: 

“Tako je hrvatski Sabor odlučio da promeni stihove himne pa je simbolično stih koji govori o rekama: “teci Savo, Dravo teci” promenjen i glasi: “teci Tiso, Rajno, Elbo teci”. 

Treba li reći da su ovu Tanjugovu ekskluzivu u tili čas preneli i drugi mediji poput portala B92 i Politike? Ne treba? Onda možemo i zaključiti priču. 

Kad je Vlada Srbije donela odluku o privatizaciji medija koji su bili pod državom ili nekom od lokalnih zajednica u Tanjugu su uradili jednu veliku anketu o, pogađate, Tanjugu. Izdvojili smo neke delove anketirane, za koje smatramo da će vam njihova imena i ugled nešto značiti. 

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov kaže da Tanjug ima izuzetno značajnu ulogu u plasiranju informacija koje su njemu važne u radu, koje se tiču delatnosti Centra, a pre svega koje preuzimaju gotovo svi mediji u regionu.

Za filmskog reditelja Srdana Golubovića reči "prema navodima agencije Tanjug" označavaju "proverenu informaciju, objektivnu i brzu".

Proslavljeni srpski golman Ivan Ćurković kaže da od Tanjuga po pravilu očekuje informaciju koja je apsolutno tačna i u koju može da veruje sa najvećom sigurnošću, ali kaže i da je pesimista kad je reč o privatizaciji, jer su one, konstatuje, u Srbiji bile uglavnom neuspešne.

Za dobitnika NIN-ove nagrade, književnika Filipa Davida Tanjug je izvor tačnih, preciznih i objektivnih informacija, kojima se veruje.

"Kada danas čujem reči 'Prema navodima agencije Tanjug' očekujem da sledi dobro sročena istina, pouzdana i tačna informacija, na kakvu nas je Tanjug navikao i kakva je Tanjug učinila sinonimom za ozbiljnost i profesionalizam", kaže pisac i novinar Ivan Ivačković.

"Novinska agencija Tanjug je tradicionalno važna agencija za zbivanja u Srbiji, ali i u državama regiona", ističe direktor vesti i programa Al Džazire Balkan (Al Jazeera Balkans) Goran Milić.

"Novinska agencija Tanjug uvek je izveštavala verodostojno, činjenice se nikada nisu iskrivljavale, a od kolega nikad ništa loše o ovoj agenciji nisam čuo, što je veoma dobra preporuka u profesiji, koja 'živi' od širenja priča", smatra hrvatski novinar Denis Kuljiš.

Sve su ovo citati iz navedene ankete iz kojih vidimo da različiti ljudi, različitih sklonosti Tanjugu ipak pridaju oveći značaj. I bez obzira na gore navedene “greške” teško je ne poverovati da nisu u pravu. Zbog svoje finansijske lagodnosti Tanjug je ipak mogao sebi priuštiti jednog novinara poput Dejana Anastasijevića, kao dopisnika iz Brisela. Sad je sve to prošlost i 180 zaposlenih uskoro će se naći na birou ili na nepostojećem tržištu. 

Šta tačno stoji iza odluke Vlade tek ćemo saznati, nadamo se. Teško da im ne treba jedna agencija poput Tanjuga koja će im služiti, baš kao što je uglavnom služila i prethodne vlasti. Mada, imajući u vidu da služinčadi ima na bacanje, onda im Tanjug nije ni neophodan.

Šta će biti sa zgradom koja je Tanjugu data na trajno korištenje je posebno pitanje. Lokacija savršena, kvadratura kakva se samo poželeti može...

A može li iko zamisliti scenario da su samo postupili po najavljenom. Ako ne bude interesanata, što se u Tanjugovom slučaju i desilo jer je u dva navrata raspisivana prodaja, prvo za oko 720.000 evra, a onda i za duplo manje, onda se medij gasi. Nekako je sve to olako. Nije Tanjug samo ono što se nudilo na dnevnom meniju. Tu je preko 3,5 miliona snimaka u fonoteci, ogromna arhiva tekstova od 1943. godine do danas... Nije loša turistička atrakcija, a? 

I da rezimiramo. Nikakva šteta ne bi bila da je Tanjug ugašen kad i država čije ime nosi u imenu. Naprotiv. Kako to nije urađeno, onda bi mogli reći da bi nekakva šteta nastala da je ugašen ili privatizovan u vreme prvobitne akomulacije nekadašnje društvene svojine. Ne, to se nije desilo. Tanjug se godinama umetno održavao u životu i tako mu se činila i kontrausluga koja je na naplatu došla danas. Baš poput onog pastorovog Niemoellorovg naputka: “Kad su privatizovali one izvan medija, mi smo ćutali jer nisu nas dirali. Kad su privatizovali medije, opet smo ćutali jer iako su nas spominjali nisu nas dirali. Sad su odlučili privatizovati i nas i više nije imao ko da digne glas”. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Orjen/wikimedia.org