Sećam se da je bio april. Godina je počinjala na 2000. Više nije ni bitno. Sećam se da je duvao užasan vetar. Onaj tipičan za Dunav i rana jutra. Znam da je bila nedelja i da je iza mene ostala noć bez ijednog trenutka sna koju sam preležala u krevetu pokušavajući da prljave uspomene pretvorim jednostavnim procesom are you sure you want to delete this memory? u zaboravljene uspomene.  Kursor u mojoj glavi odleteo je na drugi folder smatrajući ga prioritetnijim.  Ustala sam iz kreveta…

Sve je počelo sa šivaćim strojem. Kada sam došao, stajao je nasred sobe, neposredno ispred televizora, miran kao ikona i naizgled sasvim nedužan. Nisam ga mislio spominjati, jer njegovo prisustvo nije bilo neobično. Znao sam da voli šivati i taj stroj je inače stajao pod stolom, a osim toga prisustvo bilo čega u toj sobi ne bi bilo neobično. Malo smo se ljubili i razgovarali i nisam o njemu razmišljao, no nikako nisam mogao spriječiti da mi ulazi u vidno polje i izaziva moju pažnju. On me…

Prije ili kasnije,sve što je nejasnopostane jasnije. U Zagreb sam se vratio sa Suncem u džepu, dva dana nakon nove godine, s velikim planovima i još većim očekivanjima, hranjenim ludom fikcijom da brojka 2005 mora donijeti nešto novo, spektakularno i neviđeno. Ali četiri podstanarska zida dočekala su me minutom šutnje, soba se držala hladno kao kurva, paučina u kutovima se udebljala žderući prašinu, meso vremena. I već bacivši prvi pogled s vrata pomislio sam da je sve propalo, da će život…

Mi Ljudi smo stvarno neobična bića. Gotovo čudesni u svojim sposobnostima prilagođavanja, koje su nas i dovele do sada i ovdje, kada trebamo sići s konja na magarca, u tren razvijemo čir od uzrujavanja. Jest da su konji lijepe i plemenite životinje, visoke, brzo jašu, griva i rep im se grandiozno vijore na vjetru, a još da su nam kaubojski šeširi, svi bi si bili kao John Wayne u ponajboljim danima. S druge strane, magarci su mali, pomalo komični, ne razvijaju znatnu brzinu i nisu skloni uvijek…

Pročitao sam negdje da slika govori više od riječi, stoga ostavljam samo sliku, iako, teško da će kome reći ono što bi trebala ... dakle, ovo je za one koji me znaju ...  …

Svako ljudsko biće voli kad da mu se tepa, bilo žensko ili muško kad čuješ tu čudno mehko-izgovorenu riječ nekako se rastopiš. Većinu prijatelja nisam nikad čuo kako tepaju pa sam zato popizdio i upitao njihove djevojke da li i na koji način oni to čine. Kad njihove djevojke pitaš o tome u njihovom prisustvu, djevojkama je neugodno odgovoriti valjda zato jer misle da će ga osramotit. Onda ona kaže: "Pa tepa mi on tu i tamo," nasmije se i pogleda svog dečka pa pogleda mene kao da mi hoće reći:…

Bio je peti dan posle Nove godine. Sedela sam u svojoj sobi i po ko zna koji put preslušavala Off he goes i zahvaljivala savremenoj tehnologiji koja je na moju muzičku spravu ugradila magičnu opciju repeat. Sumirala sam, oduzimala, pa ponovo dodavala i na kraju shvatila da više i ne znam čemu sve to vodi. Milion puta prežvakane misli letele su po mojoj glavi, a rešenje se nije pojavljivalo. Od napada turobnog samosažaljenja spasio me mobilni na čijem displeju sam ugledala 1 message…

- Što se šminkaš? Ne bi da imaš glavu ko Edo Maajka. - Da sam htjela nekoga tko će trčat za mnom kroz kuću i gnjavit me kupila bih ljubimca. - Znači sad sam i dosadan. U ovoj kući mora netko pričat kad ti ništa ne govoriš. Zašto među nama nema seksa? - Jesam te neki dan uhvatila za bradavicu i izbacio si me iz kreveta. - To je zato što si me šakom zvekla kad sam te uhvatio za guzicu. - To je bio refleks. - Serem ti se na reflekse. A gdje su ti refleksi kad te danima nema, kad sjediš,…

Prvi deo "Vere" na ovom linku!Drugi deo "Vere" na ovom linku! Priča o nesrećnom "Molim vas, uhapsite me. Upucao sam je! Evo, vidite ... bila je tu! Sad je nema. Upucao sam je." Tog dana, on je sam nazvao policiju, priznao da je počinio ubistvo, pričekao da stignu i dobrovoljno se predao. Ali ni to mu nije bilo dovoljno, pa je kasnije, u bolnici, ubio i sebe. Policija je smatrala da je bolnica adekvatnije mesto za njega, pa su ga tamo i odveli. Pošto nije znao kako da se obesi, a sve…

Razmišljate li ponekad o tome kako neke vaše sitne i sporedne, naizgled beznačajne, trivijalne reakcije mogu glasno i jasno zažuboriti istinu o samoj biti vas kao osobe, o okosnici vašeg karaktera? O meni je, tako, pred punom prostorijom ljudi, ponižavajuću istinu iznijela jedna gljiva. Jedna majušna gljiva, gljivica, niti dva centimetra visoka, otprilike isto tolikog promjera klobuka, ali vidno drugačija od ostalih. Nalazila se na mom tanjuru, između dvije pljeskavice veličine kovanice od…