PROŠLOST JE ČINIO LAKŠOM: Pera Luković - inženjer na privremenom radu u novinarstvu
ritn by: Bojan Tončić
13. 02. 2024.
Jedno popodne u redakciji portala XXZ, priča nam Pera Luković kako su zbog njega promenili Statut Mašinskog fakulteta u Beogradu. U Dugi za koju je tada radio raspisali su konkurs za prijem novinara, a njemu ostao još diplomski na Mašinskom fakultetu i već je bio zaražen novinarstvom. Radio je za Dugu, Studio B, Ekspres, pisao reportaže (pokazuje nam fotku na kojoj je sa magnetofonom “uher”, teškim ko one motalice za vojne veze), prikaze koncerata i ploča. Fakat, uslov za prijem bio je završen fakultet, a Peri ostao taj diplomski. Konta kako da prođe najbrže i pojavi se kod profesora sociologije.
“Kad nije čovek riknuo od sreće; zove ženu da kaže kako ima studenta – diplomca, tad nije moglo da se diplomira samo na Predvojničkoj obuci. Uzmem temu o plasmanu bele tehnike i – diplomiram u rekordnom roku“, priča Pera.
Tu nam reče i dužinu diplomskog – u šlajfnama.
“Nagrnuli ljudi posle mene da diplomiraju mašinstvo na Katedri za sociologiju, čuo sam da je onda promenjen Statut”, kaže.
Tada još nisu bili raspršeni svi snovi Perine mame Bose koja je želela da joj sin inženjer nosi odelo i akten tašnu; godinama kasnije odgovarala je, na pitanja komšiluka, da je “Petar novinar, ali samo privremeno”.
Takva su bila popodneva u redakciji E-novina i, docnije, u XXZ magazinu, Pera bi nemilice udarao po tastaturi jednim prstom, usplahireno, kao u transu, pogotovu kad bi se nameračio na nekog, recimo na Dragana Drvoseka Đilasa. U nekom momentu, ako smo previše tihi, ustajao bi i prošetao kroz veliku novinarsku sobu i, nervozan zbog činjenice da ga niko ne registruje, izgovorio bi: “Sutra menjam impresum, mislim da bi neki ljudi odavde mogli da se zamisle nad tom činjenicom.”
Razgovori s Perom bili su na granici nadrealnog: “Koja reka protiče kroz Banjaluku/Vrbas, valjda znaš.../Zaboravio sam, Ajzenhauer je zakucao i na moja vrata.”
Iz tog vremena pamtimo, mlađe kolege i ja, Petrov istinski doprinos novinarstvu, u poplavi nekakvog namah kvazirealnog pristupa: “Druga strana ne sme da se čuje! Šta je druga strana, da pozoveš kapoa i logoraša da daju 'svoje mišljenje' o hrani u konclogoru!”
A lepo je mogao da bude i direktor, voleli ga radnici u štampariji BIGZ-a, pogotovu kad je osmislio Sex club, magazin sa mekom pornografijom.
“Prodavao se po celoj Jugoslaviji, delili se stanovi, visoke plate! Dođem ujutru, idem u redakciju kroz štampariju, a ono ovacije”, govorio je.
Bilo je to vreme kada je prebačen u izdavačku delatnost (podseća na zagrebački transfer Igora Mandića) Beogradskog izdavačkog zavoda koji je izdavao Dugu; ipak bi bilo previše očekivati od Lukovića da bude u nacoškoj, sve odvratnijoj redakciji, sa Kalajićem, Crnčevićem, Đurđevićem Prelevićem, Jevrićem i sličnim perjanicama poremećenog mutanta zvanog patriotsko novinarstvo. Ostao je inženjer na privremenom radu u novinarstvu. A postao je, kaže jedna zajednička koleginica, kvintesencija građanskog.
Perini fanovi širom velike države čekali su njegove tekstove u rubrici "Singlovi" u Džuboksu, štivo koje je razobličavalo kič u rock'n rollu i smeštalo na pravo mesto neke yu rock legende. Bili su to tekstovi koji odišu duhovitošću, a kasapljenje se podrazumevalo. Biće da su mnogima pomogli da se okanu ćorava posla i da muziku slušaju samo u iznudici. Strahovali su gitaroški heroji i kompozitori, pogotovu tekstopisci, samozvane i istinske veličine; taj segment njegovog pisanja i uređivanja, kažu poznavaoci, obeležila je recenzija albuma „Prva plovidba“ grupe Galija. Omiljeni Lukovićevi pacijenti bili su Smak i YU grupa.
Pera i Željko Bebek (FOTO: XXZ)
“Bioskop Fox, sa svojih 14 pesama, na razini je najgorih, dakle, svih Smakovih albuma; uglavnom, reč je o ploči koja je, u stvari, maloletni mutant iz braka Generacije 5 i Dade Topića, ploča čija besprekorna dosada bolje od svega govori o doslednosti novog Smaka da nastavi tamo gde je stari Smak stao”, pisao je.
Za recenziju dvostrukog CD-a YU grupe osmislio je naslov „Najgora zabavna muzika i tragedija u 18 činova“ pa nakucao: “Jeftini etno-populizam, profesionalni amaterizam, neuko pevanje slavnog Dragana Jelića (koji reči kotrlja kao da je boćanje u pitanju), aranžersko-producentska tragedija u svih 18 činova (tako šupalj zvuk čak ni Tunel nisu u stanju da stvore!), nisu nikakva nostalgija (kako to izdavači misle), već najniže dno koje smo dotakli sedamdesetih godina.”
Bilo je i suprotnih primera, u redakciju Džuboksa jednom je prilikom dopremljen telegram u kojem se Lukoviću čestita na tome što je video pravu vrednost grupe Azra. Potpisao ga je, stvarno liči na njega, izvesni Džoni Štulić. Imao je razlog, Lukovićeva recenzija prvog singla Azre („Balkan“/“A šta da radim“) jedna je od retkih lukovićevski afirmativnih: “Najprijatnije, najbolje, najlepše, najuzbudljivije iznenađenje u protekle dve sedmice priredila mi je grupa Azra (...) Zvuk šezdesetih momci iz Azre uspešno su transponovali u elegantnu viziju nju vejva, i čitavu numeru postavili na zdrave rokerske osnove, počev od gitarskih deonica koje neumoljivo i vešto vode melodiju, preko bubnjara koji me vraća u vreme Kinksa, do solo deonica, istovremeno stidljivih i agresivnih.”
Nepunu deceniju kasnije Luković završava rukopis knjige i iz štampe izlazi „Bolja prošlost“. Saznajemo odgovor na pitanje šta povezuje Bojana Adamiča i Miroslava Ilića, Karla Metikoša i Borisa Bizetića, Mileta Bogdanovića i Anicu Zubović, Majdu Sepe i Krstu Perovića, Ivu Robića i Silvanu, Lepu i Stjepana Mihaljineca, Vicu Vukova i Vajtu, Tomu Zdravkovića i Nikicu Kalođeru, Arsena i Hokija, Lolu Novaković i Džarovskog, Momu Kapora i Aleksandra Tijanića (recenzenti) ... Našli su se u „Boljoj prošlosti“, knjizi nezaobilaznoj u domaćoj istoriji supkulture, ali i delu o poslednjim danima bivše države.
A onda su došle tragične devedesete, Petar Luković je kao kolumnista Borbe i Naše borbe, zamenik urednika Vremena, dopisnik Ferala, te autor značajnih napisa u rubrikama „Ćorava kutija“ i „Pero s onoga svijeta“ bio orijentir misleće Srbije. Galerija likova koji su obeležavali Srbiju, neimaštinu i agresiju na susede, postajala je gomila karikiranih i ruglu izvrnutih likova, učesnica i učesnika u dijalozima od kojih bi nam na mahove bivalo lakše i podnošljivije. Ti su napisi inaugurisali novi pristup pisanju, ali i čitanju, doživljaju pročitanog i usvojenog. Možda je to u Srbiji tih godina bila pilula sa placebo efektom, ali nam je sigurno bilo bolje, makar i na trenutak.
A bilo je teško, taman toliko da nas bude sramota što na tako nešto i pomišljamo, dok gori Sarajevo, zapaljeno kalemegdanskim projektilima. Bilo je teško i Peri: “Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim 'm') i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi?”
Pera je otišao kao počasni građanin Sarajeva. Promenio je živote nas koji smo ga čitali, koji smo radili s njim, svih koji su sa njime podelili bar malo svog vremena.
Prošlost je činio lakšom.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: XXZ
Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.
@Interner ratnik,
Vase dovodjenje u vezu Beograda i Sarajeva, uz opasku da to sve govori o oba grada, degutantno je.Politika Beograda nanijela je strasnu i nemjerljivu stetu Sarajevu i unesrecila ovaj grad.Kako se onda mogu dovoditi u vezu?
Bilo bi dobro da ste pročitali tekst Lukovića upućen tadasnjem gradonačelniku Beograda Djilasu.Nije se radilo o s..nju na SPC ,već, ne o sječi "nekakvog drveca", već, sječi stogodišnjih platana u centru grada.Tekst je objavljen u Peščaniku 2010 i nema nijedne rijeci kojom se spominje SPC, cak i s navedenim glagolom.Na jednom mjestu, Luković aludirajući na budućnost Beograda bez zelenila i parkova, ali sa mastodontima od zgrada piše:"se...m vam se u budućnost".Nije pogrijesio.
Dostavljam vam link teksta na koji ste se pogresno referirali, odnosno, samo ponovili ono što vam je netko rekao, a vi prihvatili bez provjeravanja.
link