Nada (poslednja)
ritn by: Marchelo de Facto
08. 01. 2007.
Poslednjom snagom, Jozef K., u trenutku kada su mu nožem proboli srce, viknu: "Kao pseto!" ... i kao da je sve, čitav njegov život i njegova smrt, i njegovo završno mišljenje o svetu, bilo sadržano u tome.
... i činilo se da će ga stid nadživeti.
Eho uzvika, vešto jedreći kroz daljinu, dopirao je i do čoveka sa prozora. Po navici, namestio je kosu iza uva. Osetio je neku srodnost sa čovekom koga su ubili, iznenadivši sebe jer je obično u onoj drugoj ulozi. Stežući pištolj u rukama, bled i mračan, gledao je u noć i udisao miris smrti. Ko zna zašto je jadnik ubijen? Nikad to neće saznati. A opet, laganim ponoćnim vetrom do njega nije stizao samo samrtni mrak. Bilo je tu još nečega, osećao je to, iako je izašao na prozor odlučan u nameri da učini šta mu valja činiti, čvrsto rešen da ostavi teška, i svaka druga razmišljanja, u zadimljenoj sobi i da im se u poslednjim momentima nikako ne vraća ... Opirao se prihvatanju te činjenice, ali je povezanost sa pokojnikom osećao sve jače.
... a onda mu se javilo. Šta ako je i samrtnik video njega? Šta ako je i on osetio istu vezu? I, ono najteže ... šta ako je u njemu video čoveka? Kakva bi ironija to bila, pomislio je, da neko ko umire u meni vidi nadu, naspram toliko njih koji su umirali i gledali u meni ono što sam i bio: njihov krvnik i oličenje sveg zla. Taj je zaista umro kao pseto.
... ili nije? Uporno se trudio da strese taj osećaj sa sebe, ali u njega se nekom silom zaista utkao sav stid kojeg je pokojnik nosio u sebi; kao da je to bila zaostavština namenjena upravo njemu; ne ume on to da nosi. Sve je samo jedna velika prevara, iluzija, varka. Sve je samo ovo što on sada vidi, potpuno razotkriveno i ogoljeno: jedan pusti kamenolom, pokojnici koji nas nečime naivno obavezuju, i beskrajna tama noći. Sve to sa hiljadu maski.
I baš kada je to definisao, osetio je svetlost. Podigao je nevoljno pogled; na horizontu je ni iz čega izranjalo sunce. Zar je moguće da već svanjava? Ko zna već koliko dugo je stajao na prozoru. A sunce ... sjalo je kao nikada do tada! Sasvim ga je zaslepljivalo, rađalo se iz mrtvila i svojim plamenim kopljima probadalo svo ništavilo oko sebe, bez želje i potrebe da ga sasvim uništi, ali jasno rešeno da sebi napravi prostora.
"Sunce!" - zablista reč u njegovoj svesti. Počinjao je još jedan novi dan. A starac sa gornjeg sprata, ranoranilac kao i većina njegovih vršnjaka, uključio je svoj radio, kao i svakoga jutra kada se probudi. Spiker je poželeo dobro jutro svima, pročitao tačno vreme i datum. Bio je ponedeljak.
Dok je čovek, sav opijen, gledao u sunce i upijao sjaj postajući i sam deo tog sjaja, njegova ruka ispustila je metalni predmet. Pištolj se izgubio negde u magli sa kamenoloma, ostavivši trenutak iza sebe samo tupi zvuk. Onakav kakav se čuje kad ništa udari o ništa. Spiker sa radija veselo je čavrljao o nebitnim stvarima, a čovek je nepomično stajao na svom prozoru gledajući sunce. Nežni povetarac pređe mu preko ozarenog lica i izmami osmeh. I bilo mu je jasno.
... stid će nadživeti onog pokojnika. Možda i njega samog. Svakoga će stid nadživeti, možda. Ali će sunce nadživeti stid.
Kraj
stid je suprotno od nade?