Nada (1)

Nada (2)

Nada (3)

Dugo nisam pisao. Neka ovo, čisto evidencije radi, bude dvadeseti dan od dana donošenja presude. Nisam siguran, izgubio sam red ...

Hrana je dosta trajala, ja slabo jedem. Ipak, morao sam do prodavnice pre nekoliko dana. Trebalo je i ranije možda ... bilo je čudno videti ljude. Čudan je osećaj onaj koji ja nosim u sebi, osećaj jednog krivca: čini ti se da svi na ovom svetu vide tu krivicu i sve znaju o njoj. Rekao bih, oni koji ne znaju raspitaju se pa tako saznaju, dok neki slaboumno zinu i drznu se da upitaju tebe lično šta si to tačno skrivio. Fini i pošteni svakodnevni svet koji živi od tuđe propasti. Rogače oči i uzdišu, misleći da svako ko ume prepoznati greh u drugome time dobija garanciju da zna jedan od obrazaca greha i da sam ne može biti grešan. Kao stanar iz prizemlja za kojeg znam da stalno tuče ženu, jednu gospođu borama prerano posećenog lica, majku troje još male dece koja kad dođe sa posla spremi večeru pa ode u treću smenu na drugi posao, dok on sedi i pije i gunđa kako svet ne valja; cela zgrada to zna; ali taj isti čovek nedeljom rano ustane, pristojno se očešlja i ode u crkvu; tamo se izvini Bogu za svoje ovonedeljne grehe, pokupi oproštaj i opet radi isto. On i ljudi ispali iz istog kalupa, na dnevnom svetlu filozofi i dobri domaćini. Mamicu im jebem.

Nego, baš sam se prevario. Nisu ljudi čak ni takvi. Niko u mene i ne gleda. Niko ne analizira, ne razmatra ... Opet sam se totalno zbunio. Očekivao sam sasvim drugo ... prolazilo mi je kroz glavu da bih možda mogao početi neki novi život, a onda bih shvatao da je to nemoguće; ljudi jasno prepoznaju krivca, neću moći da se utopim u njih. A onda zapazim da ljude u stvari ne zanima ko si ni šta si, ako im nisi na bilo koji način bitan, i opet mi nije pravo. Ja se i dalje ne kajem ni za šta, ali se baš zbog toga i čudim ovim plastelinskim figurama, nevešto animiranim, koje uopšte ne uočavaju da pored njih prolazi nekadašnji plaćeni ubica kome bi moglo pasti na um da tek tako ubije nekoga pošto mu je sada svejedno. Moralo bi postojati neko čulo koje bi im to, makar maglovito, predočilo ...

... dolazi mi na um misao o tome da bih, ako hoću dalje, morao iznova da učim da hodam, da govorim ... jer izgleda da ja ništa ne znam o ljudima. Sve ponovo.

A što se one noći tiče ... prošla je. Nekako. Svestan sam da imam napade i pokušavam da se borim sa time. Sada mi se čini da je sve to bila samo igra noći, mog uobražavanja i stvarnih glasova iz stana iznad.
 
U tom stanu iznad živi jedan samac, stariji čovek. Ali u mom odsustvu izgleda da je primio podstanara, po glasu rekao bih mlađeg čoveka, stranca. Taj novajlija govori nekim jezikom kojeg nisam uspeo da baš razaberem … uglavnom jedno je jasno: njih dvojica stalno pokušavaju da pričaju (starac je taj koji inicira razgovore), ali niko od njih ne zna ni jedne jedine reči na jeziku onog drugog. Upravo zato deluje krajnje tragikomično to što mu matori govori sasvim složene rečenice, ulažući neviđeni napor da mu objasni šta želi reći … Dedica naširoko razglaba o izolaciji stana, o nekakvom svom starom šalu, o pokojnoj ženi svojoj, politici, pa o tome kako je sve skupo ... i konstantno se čuje kako naglašava jednu reč nebrojeno puta pokušavajući da objasni šta taj pojam na našem jeziku predstavlja ... a novi stanar jednako melje na onom svom jeziku ... Stari izgovara čitave rečenice da bi onda objašnjavao reč po reč ... Njihovi "razgovori" me skreću sa uobičajenih misli. Ali mi u isto vreme donose jednu novu, tešku misao o tome ko smo i kakvi smo. Razmišljao sam ovih dana o tome kako bi se njih dvojica vrlo lako sporazumeli, čak i bez reči, da je neko gladan, ili da je neko bolestan, ili da umire.

Sve ono iskonsko, i samim tim jedino važno, mogli bi uvek u trenu preneti jedan drugome, pomoći jedan drugome, čovek čoveku. Ali eto misli o izolaciji stana i starom šalu već ko zna koliko dana vrte u krug, sa toliko reči, i ne razumeju se. I čemu onda služe šalovi i izolacioni materijali za stan?

Ništa čovečanstvo nije postiglo. Trebalo bi nas sve zbrisati.
 
DAN 21.

Sada sam već sasvim siguran: glasovi mrtvih duša dolaze iz mene samog. Mrtvi žive kroz sećanja, tu nas večito čekaju i posmatraju, mi ih hranimo ... neki nas hrabre, a neki proganjaju ... mene kunu i pokušavaju da me rastrgnu, ugrađuju se u savest ... ali jedno je sigurno: to je jedino mesto gde oni mogu postojati, tu u nekom kutku naše svesti. Ne kroče oni u stvarnost. Da su tu, ubio bih sve njih ponovo. Ubili bi ih i neki ljudi koji nikada nisu bili ubice kao ja.
 
Zato oni čuče u nama i odatle bacaju žaoke ... žive sa nama i tako nikada ne umiru.