Ne znam kako vi, dragi čitaoci, ali te novembarske noći 2016. godine sam uz televizor i internet, pun nade i strepnje, nestrpljivo čekao rezultate američkih predsedničkih izbora. Navijao sam, naravno, za Hillary Clinton ne zato što mi je “iz oka ispala” ili što su mi srcu drage njene veze sa vojnom industrijom i Wall Streetom, niti zbog činjenice da su mi socijalno osetljiviji demokrati bliži od republikanaca, već zbog dubokog uverenja da su šarlatani koji oko sebe okupljaju rasiste, fašiste, oportuniste svih fela i budale sklone magijskom mišljenju uvek i neizostavno veće zlo od “establishmenta”, ma koliko isti korumpiran bio. Drugi razlog bio je dobra vera da će se trend (desnog) populizma koji se kao kuga raširio istokom Evrope i izazvao potres u Velikoj Britaniji zaustaviti u multietničkim i na migracijama izgrađenim Sjedinjenim Državama. 

Treći, takođe principijelan, razlog bila je činjenica da se u finišu izborne utrke protiv Clinton vodila izuzetno prljava kampanja sa pritiskom na institucije, hakerskim i špijunskim skandalima “skuvanim” van Amerike. Afera “Trump-Rusija” još nije dobila konačni epilog, a sadašnja američka administracija uz dozirano žrtvovanje figura na šahovskoj ploči još uvek brani neodbranjivo. Kako u ne-ruskim medijima vidimo to isključivo sa zapadnjačke tačke gledišta, zanimljivo bi bilo videti i ruski medijski (što će reći zvanični) pogled na stvari. Za to smo imali priliku na ovogodišnjem Motovun Film Festivalu u vidu dokumentarnog filma Maksima Pozdorovkina pod naslovom „Naš novi predsednik“.

U intervjuima je Pozdorovkin isticao da mu je cilj bio složiti dokumentarni film (dakle nešto što za ultimativni cilj ima neku istinu) isključivo se služeći materijalom koji u sebi nosi same laži – arhivskim materijalom iz ruskih medijskih kuća i amaterskim “YouTube” snimcima oduševljenog ruskog pučanstva, medijskih konzumenata, od naivne dece, preko pijanih budala do univerzitetskih profesora. Rezultat je zabavan i pitak naročito u formatu od 77 minuta, ali o nekoj dubinskoj sondaži tu ne može ni biti reči. Film zapravo ostaje na površini i sasvim blizu nje, kao vesti iz rubrike zanimljivosti.

Osim nedostatka dubine, problem je u određenom smislu etičke prirode, naročito u pogledu korištenja privatnih snimaka jer nije lepo nekoga praviti budalom, iako se taj argument može lako pobiti činjenicom da su ti ljudi sami (ili u slučaju dece, njihovi roditelji) dotične snimke postavili na internet, odnosno na javno mesto. Metodološki problem je, opet, sadržan u činjenici da je uzorak koji imamo priliku videti prigodan, a ne slučajan ili statistički korektno izabran, pa je pitanje koliko je to zapravo “vox populi” u Rusiji čije je stanovništvo pritisnuto svakodnevnim egzistencijalnim problemima, a ne time ko sedi u Beloj kući. Čisto filmski, pak, "Naš novi predsednik" se fenomenom aktuelnog američkog predsednika i njegove rasističke baze bavi tek negde od druge trećine filma, a izbor tačke susreta Trumpa i Putina na samitu G20 u Hamburgu za kraj filma je u potpunosti arbitraran.

Pozdorovkinov film obiluje amaterskim “YouTube” snimcima oduševljenog ruskog pučanstva (SCREENSHOT: YouTube)

Tome ne pomaže ni ovlašno bavljenje fenomenom botova i Putinove šeretske pošalice na račun toga (kao, hakeri su ruski patrioti koji deluju na zvaničnoj državnoj liniji, ali država, to jest on, nemaju veze sa time) ili daljnjim razvojem geopolitičke situacije i razmimoilaženjem dvojice lidera oko Sirije. Film je, pak, izuzetno interesantan i, za ovlašne poznavaoce prilika, prilično informativan u pasažama koje se bave kampanjom i slavljeničkom atmosferom u Americi i Rusiji, a u punom sjaju će zasijati tek kada na tapet dođe držanje ruskih medija i specifični kontekst u kojem oni posluju dodatno objašnjen karticama teksta sa faktografskim podacima, imenima, događajima i godinama, što je i jedina Pozdorovkinova direktna tekstualna intervencija u filmu.

Tako ćemo na samom početku videti inspirativno montiranu reportažu o mumificiranoj princezi-ratnici negde u Sibiru koja prerasta u reportažu o poseti Hillary Clinton Novosibirsku 1997. godine, da bi završilo sa teorijom zavere da je predsednička kandidatkinja tada navukla na sebe drevnu kletvu koja joj je donela fizičku i psihičku bolest koja će se manifestirati u kampanji, zbog čega će se ona ispostaviti kao nesposobna za predsedničku funkciju. U kontekstu u kojem su mediji i informiranje postavljeni s one strane objektivnosti i stavljeni u službu promicanja određenog seta vrednosti (“naših”, kažu urednici), te tako instrumentalizirani od strane države, makar se kreativnom i tehničkom osoblju ruskih televizijskih kuća, od otvoreno državne Russia-1, preko nekada nezavisne, a sada u službu zvanične politike upregnute NTV, pa do multilingvalne i propagandi iza “neprijateljskih linija” upregnute Russia Today, mora priznati sposobnost i kreativnost. Isto važi i za Maksima Pozdorovkina koji je od materijala koji ima na raspolaganju, držeći se strogo svog koncepta, napravio kvalitetan i zabavan film.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube