NEJAKA JUHICA: Anemična gospođica Marx

Marina Richter

2. studenog 2020.

NEJAKA JUHICA: Anemična gospođica Marx

Ako jednom jedna formula dobro funkcioniše, to ne znači da ju možeš uporabiti baš u svakomu filmu, naročito ako se u njemu radi o komplikovanoj istorijskoj ličnosti kao što je to Eleanor „Tussi“ Marx, ćerka utemeljitelja komunizma. 

Ova nejaka juhica o Marxovoj koja je svoj kratki vek posvetila boljitku života radničke klase i jačanju prava žena, skuhana je od strane italijanske redateljke Susanne Nicchiarelli čiji je ovo četvrti dugometraži igrani film. Premijeru je film, sa Romolom Garai, u glavnoj ulozi imao u takmičarskom programu na nedavnom održanom Venecijanskom festivalu. 

„Miss Marx“ će sigurno obrnuti veliki festivalski krug (od sada pa nadalje najverovatnije samo virtualno) tokom koga će nastaviti da kasira mlake kritike i malo manje mlaku reakciju publike. Zašto je „Miss Marx“ izabran za film otvorenja 58. VIENNALE-a (uzimajući u obzir njegovu reputaciju kao festivala filmofila) stoga je nejasno, ukoliko se ne krene stazama nagađanja. No, teorija zavere i pametovanja imamo na pretek u ovoj 2020. godini tako da je bolje manuti se ćorava posla.

Nicchiarelli se zaleće istom stazom kojom je hodala tokom snimanja svog prethodnog biografskog filma „Nico, 1988“ o poslednjim danima nemačke manekenke i pevačice Christe Päffgen znane pod umetničkim imenom Nico. Muzika je ovde bila u skladu sa radnjom filma i soundtrack torinskog benda Gatto Cilegia contro il Grande Freddo se potpuno posložio sa scenarističkom idejom o građenju dinamike priče. Kod „Miss Marx“ je situacija skroz drugačija. 

Film se otvara sahranom Karla Marxa u Londonu koju prate eksplozivni zvuci pesme „Wave oh History“ američkog „crvenog“ benda Downtown Boys. Taj momenat ostavlja stran utisak jer je u pitanju usiljenost rihtanja poruke koju nosi jedna strofa tipične post-punk pesmice sa tekstom koji odjekuje ko prazna kanta kad je šutneš nogom, na oproštaju ćerke od roditelja koji je svet doslovce okrenuo naopačke.

Val istorije se u filmu ne valja, ali se njegov zalet pokazuje kroz Eleanorina nastojanja da neke od najznačajnijih ideja svoga oca sprovede u delo. Život radničke klase u Engleskoj (i kratko – u Americi) je prikazan verodostojno, kao i trud ondašnje komunističke partije Nemačke da radnike pouče o njihovim pravima i važnosti jedinstva u ostvarenju istih. Nehumani uslovi koji su vladali u tvornicama, dečiji rad i prljavi londonski kvartovi su svet paralelan Marxovoj i najstarijem porodičnom prijatelju Friedrichu Engelsu (John Gordon Sinclair). Taj kontrast je dat u vanredno dobroj fotografiji snimateljke Crystel Fournier („Takva su parvila“ Ognjena Sviličića, „Paris Can’t Wait“ Eleonor Coppole i svi dugometražni filmovi Céline Schiamme), pogotovu u snimcima iz visine koji bogata domaćinstva hvataju u kompozicije kao sa renesansnih ulja na platnu.

Najimpresivniji u filmu su zapravo umetnički dekor Marc’ Antonia Brandolinija i set design iza kojeg stoji Fiorella Cicolini. Svaki set je umetničko delo za sebe, od raskošnih odaja koje krasi nameštaj od mahagonija, teški crveni zastori i persijski tepisi, preko nešto skromnijeg porodičnog doma Eleanor Marx do prljavih straćara u kojoj skapavaju siromašni. Manji utisak ostavlja kostimografija koja baš tako i izgleda – kao gomila kostima koji se paradiraju tokom nekakve umetničke izvedbe. 

Dijaloški posmatrano, scenarij nije loš, ali ga lome redateljski propusti i loše odluke. Uz pomenutu kostimografiju, povremene musical numere dobijaju teatralnu energiju koja dodatno slabi opšti dojam filma. Korišćenje rok i pop muzike u kostimiranim dramama nije više neobična stvar, i odabir Downtown Boys je stvar redateljkinog ličnog ukusa. Poenta je u interakciji muzike i glumaca, i usiljenost kojom se ta spona uspostavlja. Romola Garai, inače iskaljena na kostimiranim dramama, dobila je nezgodan zadatak da u par navrata recituje marksističke misli direktno u kameru, a takvu vrstu kontakta ne zna da ponese svaki redatelj i da od toga nešto napravi. Za razliku od tog previda, postoji jedna izvanredna intervencija u ljubavnu dramu koja tvori paralelnu radnju, a koja se vrti oko izvedbe scene iz Ibsenove „Kuće lutaka“. Izabran dijalog je slika i prilika pravog odnosa između ljubavnog para koji ga približava publici književnog salona. 

Ljubav je bilo nemoguće zaobići s obzirom na to da je nekoliko bitnih knjiga („Žensko Pitanje“, „Pakao tvornice“, „Pokret radničke klase u Americi“, „Shelleyev Socijalizam“, itd) Eleanor Marx napisala u tandemu sa svojim dugogodišnjim ljubavnikom, Edwardom Avelingom (Patrick Kennedy). Njihova veza služi kao bina za prikazivanje dekadentnih buržoaskih salona u kojima se kroz pušenje opijuma kuju planovi za revoluciju. Međutim, usamljene scene bazirane na genijalnim idejama nisu dovoljne da od Miss Marx naprave dobar film, a još manje zabavan kada već ono prvo nije. Ono dobro se deli na kašičice kroz virtuoznost pojedinih učesnika u stvaranju filma.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: V20