IZBEGLIČKE PRIČE: Trudim se, ali teško mi je ignorirati užasnu paradu i narative žrtve koji nikud ne vode
Pre tačno dvadeset godina, 4. avgusta, krenulo je granatiranje Dugog sela Lasinjskog na Kordunu, rodnog sela mog tate, u koje smo se zbog rata morali preseliti 1992. godine iz Koprivnice. To granatiranje nije bilo ama baš nikakvo iznenađenje, navikli smo na vanredna stanja i trčanje u podrume i rovove, još od zračnih opasnosti u Koprivnici. Granatiranje smo preživeli samo zahvaljujući dobrim refleksima mog tate, koji se bacao na nas, na putu ka rovu, svaki put kad bi fijknula granata i geleri počeli da lete oko naših glava. No, to je bio samo početak višednevne drame (ili možda ipak trilera).
U drugoj polovini 1996. počela sam da vodim dnevnik, kao i većina devojčica tog uzrasta. On počinje ovako:
"Zovem se Mirjana Dragosavljević. Moja uža porodica su: tata Čedo, mama Marica i moj mlađi brat Mile. Ukratko ću ti ispričati nešto o mom životu: Rođena sam u Koprivnici 14.4.1984. i tamo sam živela do 1992. godine, jer se zaratilo. Tata je morao da ode iz Koprivnice u svoj rodni kraj, gde su živele njegova baka i mama. Mi smo došli posle njega, jer je mama čekala da se završi moja školska godina. Tamo sam imala druga Darka i drugarice Miru i Dacu. Sa Darkom smo organizovali hokejaški klub "Zeleni list". Tako su tekli dani. Kada sam pošla u peti razred upoznala sam se sa Biljanom. Bile smo najbolje drugarice. Na leto sam se trebala preseliti sa porodicom u Topusko. Zbog toga smo i ja i Biljana bile tužne. No ništa nije išlo po planu. Jednog jutra sam se probudila u šest sati. Gruvalo je na sve strane. Kao da sam znala šta se zbiva, obukla sam se u kratku letnju odeću, ali preko najdeblje hlače koje sam imala i džemper. Pomislila sam da ćemo biti u skloništu i da će mi to dobro doći. Sve to sam mirno primala kao da sam hipnotisana. Tata je sedeo na stepenicama ispred kuće i nervozno razmišljao. Sela sam pored njega. Mile je bio kod bake, a mama u Topuskom. Tata me je poslao da idem kod komšija, i dok sam išla tamo, naišla je mama. Vratile smo se k' tati. Mama mi je rekla da spakujem kofer. Odjednom dum. Pade granata pored komšijine kuće gde me je tata prvobitno poslao. Čula sam prasak stakla i jurnula dole gde me je tata čekao. Oboje smo jurnuli ka skloništu. Tata je pozvao mamu pa svi troje potrčasmo. Nisam ništa mislila, jednostavno nisam mogla. U zraku se čulo zviždanje kao kad stojiš pored pruge i slušaš zvižduk voza. Isti je takav taj zvuk. Dakle, jurnusmo u sklonište, tj. rov. Tu je došlo još vojnika. Gađani su topovi koji su se nalazili odmah pored rova. Kada je napad bio završen izašli smo iz rova. Videli smo kako gori plast sena. Ja i mama jurnusmo u sklonište u podrum obližnje kuće. Stariji su donosili grede i stavljali na vrata da bi nas odbranili od gelera. Malo smo raspremili podrum. Doneli kinderbet za bebu, produžni kabal i radio. Mama je jurnula kući i počela da pakuje. Kada je počeo napad uplašila sam se za mamu. Setila sam se Mile i bojala sam se za tatu koji je bio sa vojnicima. Saznali smo da je jedna baka poginula. Uveče smo otišli sa nekim vojnicima kod Mile i bake. Tamo je bilo sve u redu. Bili smo u skloništu. Uveče smo morali otići iz sela. Išli smo ka Vrginmostu. Stigli smo u Ostrožin kod nekog čoveka u dvorište. Tamo smo prenoćili. Tata je otišao natrag u selo. Plakala sam. Setila sam se svog mede. Bila sam tužna i ispunjena strahom. Kada smo pošli da ručamo nije mi se jelo, jednostavno nisam mogla da gutam. Najzad je tata stigao. Polako smo krenuli. Došli smo u Vrginmost. Išli smo tako preko Petrinje, Siska i na autoput. Na autoputu su se skupljali ljudi i gledali nas. Neki su i pljuvali. Jedva sam čekala da stignemo negde, bilo gde. Putovali smo danima i noćima. Policija je bila ljubazna sa nama i dala nam hranu. Konačno smo stigli u Beograd. Tamo smo ostavili Vasu i Macu. Prenoćili smo tamo pa je ujutro došla teta Dragica iz Požarevca po nas. Otišli smo u Požarevac. Tamo je tetin stan blizu pruge. Kada smo bili vani kad je tuda prolazio voz, ja sam se sva ježila kad je prolazio, jer je to taj zvuk - zvuk rakete. Posle smo došli ovde. Upoznala sam Tanju i mnoge druge. Pošla sam ovde u školu. Upoznala sam Lanu. Mi smo trebale biti susede u Topuskom. Dobro se slažem sa svima. Na kraju šestog razreda sam prošla sa odličnim uspehom. Za nagradu sam dobila knjigu "Plavi čuperak" od Miroslava Antića. Tata mi je nabavio kasetofon kao što je obećao."
Lakše je trpeti glad kad ti skoči adrenalin od mržnje
Ne prisećam se ovog zapisa iz dnevnika da bih se samosažaljevala - pored ogromnih materijalnih gubitaka i traumatičnih iskustava, moram priznati da smo OK prošli, svi smo živi i ponovo imamo svoj krov nad glavom. Pišem ovo, jer je teško ignorisati, kako tu užasnu paradu u Zagrebu, tako i skarednu viktimizacijsku priču po velikoj većini srpskih medija. I jedne i druge žrtve rata ne zanimaju, to nam je svima valjda odavno jasno?! Ovo su samo interne predstave za prikupljanje jeftinih političkih poena u okviru sopstvenih nacionalizovanih tabora. Odlaganje priznanja odgovornosti obe države za tzv. Oluju, kao i užasne događaje koji su joj prethodili u ratnoj Jugoslaviji, počevši od 1991. godine, nastavlja se u nedogled. I nema se tu šta očekivati u postojećem sistemu, koji prošlost koristi zarad održavanja starih tenzija, kojima je rok trajanja odavno prošao, ali koje uvek dobro posluže da se skrene pažnja sa bitnijih stvari, uglavnom ekonomske prirode. Valjda je lakše trpeti glad kad ti skoči adrenalin od mržnje, veštački potaknute, putem medija.
Poruka autorice snimljena u Kordunu 5. kolovoza 2015. (FOTO: Privatna arhiva)
I moja obitelj i ja inače redovno ignorišemo godišnjice tzv. Oluje. Mislim stvarno, zašto sad još toga da se prisećamo i lamentiramo nad svojim sudbinama svake godine?! Zaboravili bi i ove da nema te besmislene parade i agresivnih i senzacionalističkih medijskih natpisa, koji nas posipaju sa svih strana kao nekad granate.
Potpirivanje tenzija zbog "naših" izbjeglica i istovremeno širenje rasizma
I dok potpiruju tenzije iz prošlosti, ti isti licemerni istovremeno podstiču rasizam prema izbeglicama, koje ovih dana gledamo oko autobuskih i železničkih stanica u Srbiji. One dolaze iz dalekih zemalja, uglavnom Sirije i Avganistana, u očajničkom pokušaju da ponovo negde započnu nešto što bismo mogli nazvati „normalnim životom“. Provodeći vreme sa njima i slušajući užasavajuće priče o nevoljama sa kojima se suočavaju, počevši od rata zbog kojeg su krenuli, pored tuge, osećala sam i ogromnu anksioznost zbog prevelike neizvesnosti koja prati ovo dugotrajno i mukotrpno putovanje. Previše je bolno gledati koliko samo nade polažu u najmoćnije zemlje centralne Evrope, koje ih se gnušaju i koje žele da ih se otarase na svaki mogućni način. Evropa kojoj su puna usta ljudskih prava, floskule koja ništa ne znači, izgradila je prihvatne centre, savremene oblike logora, a baš ovih dana, gradi i zid na srpsko-mađarskoj granici u pokušaju da i ovaj problem prebaci na (polu)periferiju. Oni srećniji među njima, koji dobiju azil i status legalnih građana neke od zemalja Evropske unije, uvek će biti Drugi, klasno inferiorni. Ali to je za njih ipak velika sreća, jer ih kod kuće čekaju nametnuti ratovi.
I za kraj ove kontemplacije nad ratnim pričama i izbegličkim životom, moram ponovo da naglasim - lamentiranje nad sopstvenom sudbinom je uzaludan posao, to nikome ništa dobro nije donelo. Eto na primer, ja sam sretna jer imam dve domovine, iako se ne slažem sa katastrofalnim politikama ni jedne od njih. I nisam usamljena u tome, jer kao što kaže jedan transparent sa sarajevskih protesta iz februara 2014. godine - „Gladni smo na sva tri jezika“. Ako ništa drugo, dvadeseta godišnjica ratnih događaja tragičnog karaktera, među kojima značajno mesto svakako zauzima genocid u Srebrenici, trebalo bi da nas podseti da odbacimo identitetske politike, i počnemo da razmišljamo o tome čemu je zapravo taj rat služio na kraju krajeva i zašto smo sada gladni.
I to na svim jezicima bivše nam Jugoslavije.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: DPA
Dario, toliko si plitak da nisi niti shvatio o kakvim s evojnicima radi u priči