Kako smo na Lupigi pomno pratili senzacionalni slučaj fotografiranja sa slikom Draže Mihailovića na Trgu Bana Jelačića, red je da taj isti slučaj zaključimo. Beogradski student vratio se kući i odmah dao opsežni intervju za "Nin" u kojem saznajemo zašto je Stevan (da, to mu je ime) sve isplanirao, kako su ga pretukli na Trgu, kako je preživio hrvatski zatvor i je li iz svega izvukao neku pouku, a tu su i snimljene fotke

Zar nije tragično da će ime Stevana Vraneševića zauvijek biti vezano uz čin fotografiranje s Dražom Mihailovićem? Tko je zapravo Stevan, na kojoj frekvenciji funkcionira i koji su njegovi motivi saznajte u intervjuu koji je mladi student nakon izdržane zatvorske kazne dao za časopis Nin. Tekst koji slijedi, kao i fotografije, preuzeli smo iz spomenutog lista.

Ipak je i dalje najbolja, s osmehom govori Stevan Vranešević dok odmotava "Krašovu" bajaderu. Suvenir iz Zagreba, gde je sa koleginicama s Arhitektonskog fakulteta Mirjanom Đerković i Danjom Božanić uhapšen 20. novembra, posle fotografisanja sa slikom Draže Mihailovića na Trgu bana Jelačića. Dan kasnije osuđen je na 15 dana zatvora, kako je obrazloženo, zato što je takvim fotografisanjem narušio javni red i mir i povredio moralna osećanja građana Hrvatske. U Beograd se vratio u ponedeljak uveče.

"Dražine slike skinuo sam s Interneta, dva sata pred polazak u Zagreb, kada sam i odlučio da krenem na put. Rešio sam to u trenutku, sasvim spontano", priča Stevan Vranešević. "Šest autobusa prevozilo je studente na izložbu Pikasovih slika, ali meni je ta izložba bila samo sporedni motiv za odlazak u Hrvatsku. Pravi motiv bio mi je da se na Trgu bana Jelačića slikam s Dražom, posle ovoga što se desilo Milanu Guroviću, da ga zbog Dražine tetovaže ne puste u zemlju. To me je jako isprovociralo, takvo mešanje politike i sporta. Uporedio sam to sa Olimpijadom u Berlinu 1936: Hitler tada nije hteo da se rukuje sa crncem, ali mu je ipak dozvolio da učestvuje na Olimpijadi.

Osim dve Dražine slike, formata A4, njegov lik iscrtao sam i na oba ramena. Hteo sam, u stvari, da napravim majicu sa Dražinom slikom, ali sve se događalo usred noći pa nije bilo vremena.

U Zagreb stižemo oko pola jedan, i pravo na trg. Zašto baš Trg bana Jelačića? Jednostavno - to je najprepoznatljivije mesto u Zagrebu. Lepo vreme, subota, trg pun ljudi. Trudio sam se da ne privučem previše pažnje. Uradili smo prvi set fotografija, ali nisu dobro ispale, bile su mutne. Niko nije obratio pažnju na to što radimo. Ponovo se slikam, zamotam ona dva papira u rolnu. U tom trenutku prilazi mi neki mladić, ćelav, u cokulama. Pita, ko je to na slikama. Draža Mihailović, naravno, odgovaram najnormalnije. On se odjednom zacrveneo, počinje da me udara rukama i nogama. Meni celo lice krvavo, pocepao mi gornju usnu. Ja ga uhvatim za ruke, pitam ga 'šta radiš to, što se biješ'. On ne odgovara, u katarzi je. Ne tuče me zbog Draže, nego zato što sam Srbin.

Sve to traje dva-tri minuta, ljudi na trgu hvataju ga i razdvajaju nas. On počinje da viče: 'Vidite ljudi, srpska govna! Došli da se slikaju sa Dražom usred Zagreba!' Pobegao je pre nego što je došla policija.

Policajcima sam odmah rekao šta se dogodilo, da sam se slikao s Dražom i da me je neko napao. Sve vreme, na kraj pameti mi nije da kršim neki zakon. Zato u tom momentu i nisam obratio pažnju na ponašanje tih policajaca; bili su krajnje neprijatni, nisu mi dozvolili čak ni da uzmem naočare sa zemlje. Ostale su tamo. Jedan od policajaca rekao mi je i da maknem svoje smrdljive prste dalje od njega.

Ništa nam nisu rekli ni kada su nas ubacili u policijski auto. Jednostavno, osećao sam se kao žrtva, nikako kao neko ko će biti uhapšen.

U stanici nam policajci psuju srpsku majku, niko ne obraća pažnju na to što mi je lice krvavo. Atmosfera vrlo naelektrisana, ali mi još ne znamo šta se dešava sve dok nas nisu pitali da li hoćemo advokata. Tada shvatamo: ozbiljno je.

Ubrzo dolazi jedna žena iz naše ambasade, prvi sekretar Ljiljana Zarubica. Donela nam je hranu, Danji i bombonjeru pošto joj je te subote bio rođendan. Poslužujemo i policajce.

Ljiljana Zarubica bila je uverena da ovo nije ništa ozbiljno, kaže da nam advokat nije potreban. Bićemo negde smešteni preko noći, pa sutra kod sudije za prekršaje a onda kući, u Beograd. Jedan od policajaca, finiji od ostalih, kaže međutim, biće gadno, dobićeš 15 dana zatvora. Ma, nema šansi, mislim. Ipak, u ćeliji u sudu stružem kožu s ramena, stružem Dražu.

Nedelja ujutru, suđenje. Novinari, kamere, sudija čita optužnicu. Pita da li nam je potreban prevodilac za srpski jezik. Svaki put kad izgovori Draža Mihailović, dodaje i četnik, krvnik, koljač. Gleda me u oči, ja ne sklanjam pogled. Nemam čega da se stidim, ništa nezakonito nisam uradio. Pričam kako nisam znao da Dražu Mihailovića u Hrvatskoj smatraju za ratnog zločinca, ali počinjem da shvatam: šta god rekao, svejedno je. Presuda je unapred doneta, a mi smo žrtveni jaganjci. Atmosfera je bila takva, pogotovo kada smo saznali da je tog dana bila godišnjica pada Vukovara. Dovode dva svedoka, jedan od njih laže. Kao, ja sam napao ovog tipa što me je tukao, dok je on, eto, samo hteo da me zadrži da ne odem sa trga. Na pitanje da li je video da su meni krvava usta, on odgovara da nije gledao da li imam karijes.

Presudu smo čekali 9 sati. Mislio sam, sudija je prekršajni, biće novčane kazne i proterivanje. Kad ono - zatvor. Meni 15 dana. Jedan od razloga za zatvor, a ne novčano kažnjavanje, jeste i to što nemam stalno zaposlenje, što ne zarađujem.

Kad sam čuo presudu, potpuno sam se oduzeo. Idem u zatvor, i to u tuđoj zemlji!? Gledam svoj pasoš tamo na stolu, razmišljam, da ga zgrabim i pobegnem iz suda, a onda ću se već nekako dokopati svoje zemlje. Umesto toga, zamolio sam sudiju za cigaretu. On uzima svoju kutiju sa stola, stavlja je u džep i kaže - nemam. Jednu mi je, ipak, pružio zapisničar. A sudija nas odmah poslao u zatvor iako presuda nije postala pravosnažna, zbog žalbe koju smo odmah uložili. Na putu do zatvora, smejemo se toj nestvarnoj situaciji. Matriks na delu.

Stižemo u zatvor u nedelju uveče. Lekarski pregled, kupanje. Još mokrom, prilaze mi tri stražara 'Jebote, što smo mi Hrvati dobri', govori jedan. 'Čekaj da vidiš', odgovara mu drugi. Taj mi prilazi, stavlja mi lisice na ruke. 'Idemo.' Gde?, pitam. 'U bolnicu.' Pa, sad sam bio kod lekara. 'Ćuti.' Ubacuju me u kombi, čujem nekog kako pita, da upišem? Ovaj kaže - nemoj.

Voze me oko pola sata, kroz prozor razgledam Zagreb noću. Vidim, izlazimo iz grada. Razmišljam gde me vode. Novo ispitivanje? Ne. Bolnica? Ne. Ulazimo u neku šumu. To je to, pomislim. Nisam bio loš, nikog u životu nisam prevario. Presabiram se, opraštam.

Ulazimo u neki vojni kompleks, uvode me u jednu sobu. A tu, neverovatna scena: ulazi doktorka, najlepša devojka koju sam video u životu, s ogromnim osmehom na licu. Anđeo. Proverava da li sam mentalno oboleo, suicidan - misle da sam sve ovo izveo zbog samoubilačkih nagona.

Kad sam to veče preživeo, ništa dalje nisam primećivao. Smestili su me posle u samicu, 6dž3 kvadrata. Tu sam proveo naredne dane. Šetnja po dvadesetak minuta dnevno, posebne mere obezbeđenja zbog ostalih zatvorenika. Vreme ispunjavam crtajući, projektujem nešto, pišem dnevnik. Borim se za svako parče papira.

Prozor ćelije gledao je na dvorište, u deo zatvora za teške kriminalce. Stražar mi ne dozvoljava da priđem prozoru, valjda da ne izazovem pobunu. Odozdo mi robijaši dobacuju, 'četnik, klaćemo te'. Malo sam im vratio poslednjeg dana, dva sata pre izlaska iz zatvora. Napravim avion od papira, s jedne strane napišem 'JAT airnjadžs', s druge JNA Mig 29. Kad su videli, poludeli su; počinju da se penju uza zid, a ja u ćeliji na drugom spratu. Opšta frka.

Uopšte, atmosfera u zatvoru bila je na momente vrlo neprijatna. Na spratu sa mnom skoro sve Šiptari, dobacuju mi. Jedan od zatvorenika, koji mi je donosio hranu i bio fin prema meni, pretučen je. Stražar mi je posle objasnio da je taj čovek udario u zid. Neku utehu imao sam u večernjim satima; pogase se svetla, i začuje se muzika odnekle. Peva Miroslav Ilić! Neverovatno.

Koliki stres sam doživeo shvatio sam tek kada sam izašao iz zatvora, kada su mi vratili pertle. Deset minuta nisam mogao da ih uvučem u patike.

Na kraju, ne mislim da sam pogrešio zato što sam se na Trgu bana Jelačića slikao s Dražom Mihailovićem. U sebi, prosto, nosim strašan jed zato što smo žigosani kao narod, a pogotovo što ništa ne radimo po tom pitanju. Možda smo i nemoćni, ali ipak sam morao ovo da uradim. Bio je to izraz moje građanske slobode, čak i dužnosti. Tako sam sve ovo doživeo. Mnogi me pitaju da li ću ponovo u Zagreb. Ko zna, možda i hoću. Ako bude trebalo nešto ponovo da slikam."