Naš gost ovog ponedjeljka u rubrici u kojoj predstavljamo pjesnikinje i pjesnike je Čedomir Jordanović Jorda, pjesnik, slikar, novinar i putopisac. Rođen je 1954. godine u Karlovcu, a u rodnom je gradu završio gimnaziju. U Zagrebu je diplomirao na Fakultetu političkih znanosti gdje je upisao i postdiplomske studije. 

Niz godina je radio kao glavni i odgovorni urednik lista Glasnik i Biblioteke MC, a danas živi u Beogradu. Objavio je nekoliko zbirki poezije, među kojima izdvajamo „Granični slučaj“, „Telo priče“, „Carski čas dvorske lude“, „Meze“, „Moča“, „Slika tela“, a autor je separatnog ciklusa „Unuci“. 

Na Lupigi se Čedomir Jordanović Jorda predstavlja s pet pjesama.

Čedomir Jordanović Jorda (FOTO: Privatni album)

O PORODIČNOM PANJU
Korani, mojoj unuci

Postoji plavi panj van svake zamisli,
u verigama, zapadno od kućnoga praga.
Korenje mu pod sumnjom. Godovi u zavičaju.
Gde guske hrane sijenom, jaja u vrtu sade.
Uspostavljen traktorom, s jednim rađanjem
bez konca.

Ni sličnih u selu nije, ili je sve slučajnost.
U njemu su još sekira, potkova, katanac i klin.
O, dušo,
od kamena da je bio bi svačiji, zauzdan.
Ali ne više i san.

 

DŽEK LONDON, ZOV DIVLJINE 

Bak nije čitao novine, inače bi znao
da je nevolja na pomolu, ne samo
za njega, već za svakog primorskog
psa snažnih mišića i tople duge dlake
od Prevlake Pedžet do San Dijega...
Petru, mom unuku

Kazuari po kvazarima trčkaraju, tvrdiš,
počivšim državama i držačima sapuna
uprkos, i dašku košave kojim stariš,
i po novinama od lanjskoga juna

Mreste se marcipani u korpi, pa žali
za mlakim pićima u jarosna podneva,
sladak ti beše led, sad zasićen malim
vrati postotak vrapcu, dužna ti ševa

Kreni, izujedaj njen krzneni kaput
kljovama moljca, onaj s polutke svahili
hirova u bojama apsinta, i dorađen usput,

Između jahanja i oplakivanja, strani sitniš
za potkusurivanje prigrli nevešto, sam, ili
iznađi načina kako da se naplatiš

 

DECA NAS POSMATRAJU,
UOSTALOM, BEZ POLETA
Vojinu, mom unuku

iznuđena rasprava o ravnoteži, uzgonu,
i slobodnom sunovratu:

preki je sud
sazreo u tri retka
strepim da pašće

govori mi sram
da planuću zanosom
što je prirodno

i kad se smejem
sveobuhvatno sam sam
a posustajem

izvesni glumac, s iskustvom, okačio se u štali,
onemoćao:

mračne pege
pre nego što u prahu
ostavim kosti

 

OSMEH NA CRNOJ SVILI
Andrei, mojoj unuci

To je svet koji dušu, ili telo, ili oboje od nečega sklanja,
svet koji se povlači u tvrdinju da bi skrio nesreću neku,
ili greh, ili jad i sirotinju, ili pusti neki ponos koji
do zadnjeg dana računa na osvetu, na Božju pravdu.

Isidora Sekulić

Preusmerivši krvotoku krater, rašljike sveta,
Ključao sam, izuzet, s dobovanjem kiše
Mene su hladno promašila raskalašna leta
Jematve, oprljena lažinom koja pruža više

Dostižnim povlasticama iskezio sam leđa
A neizbežnoj izvesnosti zurio u oči,
I prelivao se uvrh šavova svih međa
Ko zov kurjaka kojim nariče u noći

Uspevao sam da moram kad neću
Strpljivo skladan dangubeć na ledu
I umeo sam utkan zaobići sreću
Između pečata i pladnja čamiti u redu

I crven prođoh vetar, belo pranje duha
Što krčka u kazanu s predanošću mora,
Jedino zloduhu plemena, bodroj bubi uha
Lekovitih školjki ne snih, ni sveta sidra

Kolebljivom čoporu unatoč, pomenu ostah dužan
Barem uzgredni izgred, tepanje u prazno
I lutku navući na kolac, rasporiti trbuh ružan
Kamenjaru, pa založiti se prezrivo za razno

Dakle, negde pri bridu obreda, usred sumnje
Proživeh na mah kao da ću ponovo i bolje
Čak da sam imao ne bih trošio na nošnje,
Jedriti zavetnim gnevom daha nemah, ni volje

Tako zgrožen gnezdom, uvezan ostavljam ti
Beleg beskrajne odanosti i u njemu suze
Izvan strasti, da nad kavezom uporišta plamti
Jedriji od krnjatki izuvenih kroz šar prizme 

 

MUDROST BEZ BRADE

kome u bescenje si prodao kožu,
bez otpora se predade jednom,
neće mozgati tvoji, ni tuđi;
ostaće zarazna bleka o bednom
pažu koji je pristao kako mu kažu,
a moralo je lično, do krvi, biti luđi

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay