PROSTITUCIJA U SPLITSKOM ĐARDINU (II): Ne mogu ja kasno ostajat vani, šta će mi mater reć'
U nastavku serijala „Nevidljive žene s ugla ulice“ donosimo drugi dio reportaže iz splitskog Đardina, gradskog parka kod Dioklecijanove palače, od devedesetih godina središta splitske prostitucije, mjesta na kojem se uglavnom okupljaju dugogodišnje ovisnice o drogama. Parafrazirajući jednu američku seriju: „Ovo su njihove priče“.
Početak je zimskog vikenda u Splitu. Centar grada je poluprazan, na ulici nema previše ljudi. U restoranima, koji nisu zatvoreni preko zime, vidi se pokoji turist, a iz kafića odzvanja žamor domaćih ljudi. Penjem se prema Đardinu s vrećicom kondoma iz udruge Help koja na ovaj način nastoji preventivno djelovati u pogledu širenja raznih bolesti. Kad sam dan ranije pitala Andreu, Sanju i Luciju znaju li da u prostorijama ove udruge, koja se nalazi u staroj gradskoj jezgri, nekih ni pet minuta hoda od Đardina, mogu besplatno uzeti kondome, odgovorile su da im je poznato. Ali kad sam ih pitala je li odlaze tamo, dobila sam odgovor: „Jesi ti luda? Mene je sram ići tamo“. Lucija mi je ispričala da ona danju ni ne izlazi vani.
Đardin noću - zimi gotovo pust (FOTO: Lupiga.Com)
„Uglavnom gledam serije na televiziji, ove turske sapunice“, rekla mi je. Isti odgovor sam dobila kad sam ih pitala idu li na testiranja za bolesti.
Prolazim pokraj kipa Grgura Ninskog, nema skejtera koji su popodne bili tamo. Ipak, nije potpuno prazno. Dvije – tri grupice mladih te jedan par razmilili su se po parku. Otkada je prije nešto manje od 15 godina Đardin, službenog imena Strossmayerov perivoj, uređen i osvijetljen, Splićani su ga prestali izbjegavati u širokom krugu. A ljeti je omiljeno odmaralište turista. Na sjeverozapadnom zidiću nazirem svoje sugovornice. Pozdravljaju me kao staru poznanicu i grabe kondome, zahvaljuju. Preko tjedna uglavnom je pusto, a sad i one imaju neko društvo. Grupa starijih, čini mi se malo pijanih ljudi, sjedi oko zidića.
PROSTITUCIJA U SPLITSKOM ĐARDINU: Radila bi' ja nešto drugo, ali 'ko će meni dat posa?
NEVIDLJIVE ŽENE S UGLA ULICE: Kako prostituciju vide domaći mediji
Pitam smeta li im kad ljeti Đardin postane okupljalište turista, pogotovo kad se odvijaju neki festivali i montiraju kućice.
„Ne smeta, šta? Mi stojimo tu u kutu, odemo i popit piće“, kaže mi Jelena. Prije nekoliko dana nije željela razgovarati sa mnom, novinare ne voli, jednom su joj bez dopuštenja stavili puno ime i prezime u novinama. Onda nekoliko dana nije dolazila. Kako su mi objasnile njene prijateljice, ona ima neke mušterije koje joj se jave na mobitel pa ne mora uvijek biti u Đardinu. Razmišljam kako da je odobrovoljim da razgovara sa mnom, oko nas je još nekoliko ljudi, muškaraca, poznanika koji tu dođu. Pitam Andreu tko su, kaže da su to neki „šta dođu, ubit vrime“. Jedan od njih, stariji muškarac, pripit, pita je ima li koju kunu. Kaže mi gledajući ga: „Vidiš, on ti dođe kad potroši penziju“. Prilazi drugi mlađi muškarac, nešto traži.
„Daj otiđi s menom do K., treba mi. Sad nećeš, a kad van je tribalo uvik sam van dava. I biloga i ovoga i onoga. Daj, raspadan se, dva dana nisam uzea ništa“, nagovara Andreu.
„Pa znaš di živi? Ajde sam. Ja nisan bila u njega odavno. Evo R. ti ima boce, ako oćeš boce, 150 kuna, zovi njega“, ona mu odgovara.
„Dobro, aj daj broj“, miri se.
"Mi smo ti odi uglavnom sportski odjevene", govori nam Jelena (ILUSTRACIJA: screenshot/YouTube)
Andrea je malo nervozna, kaže mi da mora večeras zaraditi novce da ih da čovjeku koji sjedi nešto dalje. On će joj ujutro donijeti metadone.
„Znaš, na Božić sam pričala s ovim jednim i doša mi je sa strane neki stariji čovik. I on mene pita: 'Koliko tražiš, curo, za pušenje?'. I ja njemu iskreno rekla: '100 kuna'. Mislim, dam ja za 50 kad mi zagusti. Šta? Istina je. I govori on meni: 'Pa nemoj se tako ponižavati. Ajde popuši meni'. I mi 'vamo iza, on vadi 300 kuna i daje mi. Ja govorim: 'A šta ćemo sad?'. On kaže: 'Ništa, to sam ti da za Božić. I otiša ća. Neki umirovljenik, udovac, živi sam na Mejama. I još je reka da će doći opet i da će mi dat. Al nije više doša“, govori nam. Božić je davno prošao, a čini se i dobročinitelji s njim. Andrea odlazi od mene.
Ne vidim ni Sanju, pitam Luciju gdje je. Pokazuje mi da je preko puta ceste, valjda čeka nekog. Pitam Luciju ide li ikad na testiranja za spolne bolesti. Kaže da ne ide, iako zna da može to obaviti besplatno u Helpu. Opet iz istog razloga. Srama. Kao i Sanja i Andrea.
„Ja se testiram u Helpu“, govori Jelena. Primijetila sam i da nije uzela kondome koje sam donijela. Sama ide po njih. Pitam je ponovo hoće li razgovarati sa mnom.
„Aj, al' amo tamo malo dalje, ovi stalno nešto pilaju“, odgovara napokon. Sjedam na klupicu.
„Ja iden u Helpa, uzmem kondome. Nikad ne radim bez kondoma. I ljudi su skroz ok tamo, moš' s njima i popričat i sve“, kaže Jelena.
„Mi smo ti odi uglavnom sportski odjevene, vidiš. Nismo sad tu nešto“, kaže. Ima čizmice kao „ugssice“, uske hlače i zimsku jaketu. Našminkana je i uspravna. Ima oko 40 godina, ali neće da kaže koliko točno. Njena priča ponešto je drugačija. Ona se prostitucijom počela baviti prije nego je dolazila u Đardin i prije nego se navukla na „dop“. Danas se ne drogira, ali dolazi tu zaraditi novac.
„Šta ću kad mi tribaju pare. Ja ti baš volim pare“, kaže.
Krenula je s masažama, mater joj je bila kupila stol. Jedan dan je došao neki čovjek iz Šibenika. Umjesto 100, dao joj je 300 kuna i predložio seks. Pristala je. Tako je počela.
„Znala sam dobiti i po sedamsto kuna tjedno, a ne ka sad odi“, kaže. Bavila se i iznajmljivanjem apartmana. Prijateljica je imala stan.
„Mi smo ti iznajmljivale apartmane prije nego što je i'ko imao tabelu za apartmane u Splitu“, prisjeća se. No prijateljica je nekako izgubila stan i posao je propao.
Dolazi neki momak, procjenjujem da je u kasnim dvadesetima, pita je hoće li još dugo.
„Pusti me, ali ne vidiš da razgovaram s novinarkom?“, odbrusi mu, promrmlja „neš' ti njegove siće“ i nastavlja: „Dop je doša kasnije. Imala san nekog momka, s njim san se navukla i on me dovea ode. Nismo imali para. Nisan nikad krala“.
Đardin pod danjim svjetlom (FOTO: Lupiga.Com)
Sada živi sama u svom, kaže, stanu. Najradije bi ga prodala, kupila nešto u centru za iznajmiti. Ali ne može, mater neće.
„A i sad svi iznajmljuju, velika je konkurencija“, kaže dok gleda ispred sebe. Šuti.
„Imam ja i kćer, znaš“, govori. Ide u srednju školu i dobra je.
„Voljela bi da nađe nekog momka pa da, ono, budu za duže skupa, da bude ozbiljno. To bi volila. Kad ostariš, onda ti je teško naći nekog. Teško ti se ne'ko i svidi. Pa se navikneš bit sam“, priča. Pitam je zna li joj kćer čime se bavi.
„Ne znam, možda. Split je mali“, govori s nelagodom.
„A za koga ti pišeš? To je neki portal, jel? Šta je to? To je kao Slobodna, Večernji, jel?“, zanima je gdje ću objaviti priču. Objašnjavam joj da je to portal, objavljuje pisane tekstove, ali samo na internetu, ne postoji tiskano izdanje. Kažem da ću joj donijeti isprintani tekst kad bude objavljen. Gleda u mobitel, malo šuti pa kaže kako ona ima svoje ljude koji nju nazovu pa se dogovore gdje i kada će se naći.
„Nekad odemo s autom ili iznajmimo sobu, a ponekad smo tu negdi“, kaže. Pitam ju je li ikad imala nekih problema i nosi li što za zaštitu. Njene kolegice su mi rekle da one nemaju ništa.
„Imam ti ja suzavac i rekli su mi u policiji da ga mogu nosit. Tako da san ja sigurna. Znalo je nekad biti problema“, kaže i tu se zaustavlja. Zvoni mobitel.
„Znaš šta? Ja ću ti sad morat ići, zove me ovaj jedan. Dođi ti sutra, bićemo ti mi odi“, pozdravi i ode. Inače, kako su mi pričale, njih je nekoliko stalnih koje su tu svaki dan. Ponekad dođe netko sa strane. Uglavnom dolaze kad padne mrak, ljeti oko pet, zimi kasnije. Ostaju do 23-24 sata, nekad i duže.
„Ne mogu ja kasno ostajat vani, šta će mi mater reći“, rekla mi je L. koja živi s osamdesetogodišnjom majkom. Nešto je malo manje od ponoć kad odlazim iz parka, mirno je, tek pokoji automobil ili motor prekidaju tišinu. Ne vidim ni Sanju ni Luciju. Samo Andrea još šeta gore-dolje, čeka.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: pixabay
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Nevidljive žene s ugla ulice" koji je podržalo Ministarstvo kulture temeljem Programa ugovaranja novinarskih radova u neprofitnim medijima
