Srce - poslednji deo
ritn by: Marchelo de Facto
28. 12. 2007.
Lekareve reči su mu se neprijatno vraćale u svest i proganjale ga ... sedeo je sam u svojoj sobi, uz konjak i cigarete, pokušavajući da shvati. Setio se i nje, njegove bivše devojke koju je jako voleo. U njegov vidokrug upadoše i projekti sa radnog stola ... pa da, to je to. Sve je kako treba, cenjen je stručnjak, ostvaruju mu se dečački snovi ... ali šta će ostati od njega samog na kraju? Zar će ga posao činiti potpuno srećnim? Prošlo je šest meseci od raskida veze za koju je živeo ... i on danas ne može izvući ništa, ama baš ništa iz svoje glave u šta bi se zakleo da je postalo bolje, da nije isto kao tog prokletog dana. Možda je samo razlika u tome što je naučio da ćuti, da o njoj ne priča čak ni sa samim sobom u sebi. Tako banalno je sve to ... neko više ne želi da bude sa nekim, zbog nekog drugog ... dešava se, zar ne? Najnormalnije. Pa zašto onda ceo svet kao da prestaje da se okreće kada se to desi baš nama?
O, svi umemo da tešimo. A kad sagledaš to iz sopstvenog ćoška ... nema te boje kojom bi se prefarbalo bledilo stvarnosti što je ostalo od svega što je postojalo pre. Možda bi to trebalo sprečiti pre nego što se desi ... kada bi iko znao da pouči ostatak čovečanstva koja je to tačka u kojoj male ljubavi postaju velike, one zbog kojih pomeraš planine i rukama dodiruješ nebo ... I šta ti onda ostaje kada se takva priča završi? NIŠTA! Pa da, to je ta reč: ne ostaje ti ništa! Sve ovo gubi smisao, ova soba, ovaj radni sto i sve na njemu, piće i cigara, kamin ... da, prokleti kamin i vatra u njemu! I snovi. Treba završiti s tim, naučiti da ne primaš sve k srcu. I šta će mu srce uopšte, posle svega? Tresnuo je čašu o zid i prišao vatri. Čudna misao javila se u njegovom umu: može li se srce prosto baciti? Može li se živeti bez njega i svega što ono donosi? Apsurdno je, pa šta? Apsurdno je isto koliko i sve ostalo u životu. To treba učiniti! Svom snagom je zagrebao sebi po grudima, iščupao srce iz sebe i bacio ga u vatru. Jednostavno ... bacio ga je u vatru.
... sledećeg trenutka, njegovom glavom odjeknula je melodija. Ista ona koju zvižduće svakog dana i za koju zapravo ne zna koja je ni gde ju je čuo. Divna, umirujuća melodija, lepša od svih koje je ikad čuo! Prijatno plavetnilo, uz dašak vetra, zvezdano nebo ... mesto koje je nekad davno video i sada ga se setio ... i lice! Lice neke devojke, tu, na tom mestu ... kao da je celo to čarobno plavetnilo iscurelo iz njenih očiju i proširilo se svuda, tvoreći i samu melodiju ... nešto ga je naglo preseklo i sve što je u tom momentu umeo da iscedi iz svog uma bilo je jedno panično i prestravljeno "šta sam to uradio sebi?". Naglo se okrenuo ka vatri i video srce kako gori. Uz strašan krik, skočio je do kamina i dohvatio ga rukama. Cela soba bljesnula je od plamena ...
Sav u znoju, mladić se probudio sa obema rukama na grudima, dišući isprekidano ... san, ponovo san ... otišao je po čašu vode i pokušao da se smiri. ... a onda ... zamalo se srušio pred mišlju koja je nailazila: zar je to ono što se u stvari desilo one noći? Strašniji košmar od svih ovog puta pokazao je ceo događaj ... ali kako to može biti? To je ludo, to se ne može desiti! To se ne može desiti ... u stvarnosti ... to može biti samo košmar, noćna mora. Ali kako se onda opekao? Flashback: doktor, on besan lupa šakom o sto, reči koje kao da se govore same kroz doktora: "Čudni su snovi, dečače. Umeju neprijatno da se upletu u svarnost. Na kraju ne znaš šta si sanjao a šta se desilo zaista. Možda oba?". "... i dobro je što vas je nešto vratilo, šta god to bilo ...". Šta god to bilo ... plavetnilo ... vetar i zvezde ... mesto i melodija ... nečiji lik ... "... ja znam ... a znaćeš i ti.". BUM! Mladić je rukama pokrio lice. "Gospode, zar je moguće ... zar je moguće ... ona!". Napolju se sunce stidljivo pomaljalo iza dalekih vrhova. Novi dan. Neverovatno kako nam se sve muke učine tako sitnim pred prizorom rađanja novog dana. Mladić navuče kaput i krenu ...
A te iste noći, nekoga su takođe mučile misli ... nije li prekasno za snove kad si star? Toliko prepreka, toliko granica ... čemu to? Mora li tako? Možda sve može drugačije ... možda sve može. Možda se mogu slomiti sve klopke dnevnog svetla što nas drži na koncima kao pozorišne pajace ... možda se može, ako veruješ. Prolećni vetar lagano otvara prozor i njiše zavesu, ukazuje se pregršt zvezda u nedrima neba. Koja je njena? Ona mala, tamo. Ili možda ona? Ko zna ... možda i on noćas gleda tu istu zvezdu i pruža prste ka njoj ... možda ga ona tamo može sačekati? Sigurnim korakom, ona zakorači kroz vazduh i uputi se ka zvezdi. Da, čekaće ga tamo, i sve granice što stoje među njima neće izdržati pred svetlošću njihove male zvezde. Ni jedno jedino zrno mraka neće moći da prođe tuda. A on će doći. I svetlost će biti sve.
Uvek, zauvek.
Starica je umrla sa osmehom na licu.
Devojka je sanjivo gledala mladića koji je sedeo pored njenog kreveta u sobi tri. Nije shvatala to o čemu on govori. "Moraš se setiti! Tamo ... davno ... moraš se setiti!". "Ali ja ne znam ko si ti, o čemu mi pričaš ...?". "Gledaj me! Samo me gledaj!". Trenutak tišine. Pogledi koji govore sve i njene beskrajno plave oči ...
"A šta je ono, doktore? Ljubakanje u bolnici? Jesu mladi i lepi al ne ide nekako ..." - reče jedan od bolničara. "Pusti ih, pusti ..." - sa osmehom reče lekar. "Znači, to je valjda ono što zovu ljubav na prvi pogled. Tek tako, sretneš nekoga i to proradi, nemaš pojma otkud to u tebi al tek, eto ... tu je!". "Da" - reče stari lekar - "to zovu ljubav na prvi pogled. A nemaš pojma otkud to u tebi ... uglavnom nemaš. Sem nekih.". Starac produži niz hodnik, a bolničar došapnu svom kolegi: "Sve je luđi i luđi, slušaj ga samo ... ko zna šta se njemu sve mota po glavi.".
Kosmosom je odjekivala alarmna sirena.
- Ja ne znam kako se to moglo desiti, to je u stvari tako sitan propust, jedna brojka ... dešava se ... sitna greška Velikog Sistema koju će večnost lako progutati.
- Nesrećna budaletino! Nemaš pojma šta ste napravili ... večnost nam ovo neće oprostiti.
- Ali, gospodine, to se ipak može nekako opravdati jer ...
- Moj je problem kako ću to pravdati kod nadređenih! Na tebi je samo da shvatiš ono što je trebalo da shvatiš još kad si se zaposlio: to ne sme da se dešava! Niko od njih tamo ne sme se setiti ... razumeš? Šta bi bilo kad bi se svi setili? Koliki haos i koja razmera katastrofe bi to bila? A od malih grešaka se počinje ...
- Ali ... samo jedna brojka!
- Dve brojke! Razumeš li lančani pogon razuma? Ona se setila zato što se setio on! To uvek ide tako i samo tako! Nemoj ih potcenjivati, jer ... ma kako mi mislili da ih možemo izraziti brojkama ... u njihovim glavama dešava se svašta. Pogledaj samo ludog doktora. Koja je razmera štete koju on pravi? Ni brojka, razumeš, ni brojka se ne sme pogrešiti!
- U redu, uklonićemo to dvoje i starog i sve će opet biti mirno ...
- Nećeš ukloniti nikoga! Neka greška stoji za nauk, kao i sve greške pre ove ... kad se već desilo, sad ih pusti. Inače letiš iz službe. Posle one priče sa crnom rupom koja je progutala pogrešnu galaksiju ... čudo je što si još tu!
- Pa, u redu ... uostalom, kao i ranije, ljudi će na to prosto reći: desila se ljubav na prvi pogled. Tek toliko.
Kraj
SINOC SMO BILI NA KONCERTU I NARAVNO NISMO SE POKAJALI. ZAPRAVO, SVE SE IZDESAVALO JAKO BRZO...DOBILI SMO INFORMACIJU O SVIRCI SAMO 20 MINUTA PRE POCETKA DOGADJAJA. POGLED JE BIO DOVOLJAN...ODMAH SMO SKOCILI, PREKINULI UKRASAVANJE SOBE ZA NOVOGODISNJU ZURKU I ODJURILI U ROUTE 66! ON JE KRALJ LIRIKE!