... Urošu, za sve ono što jeste.

Ponekad pomislim da ne postoji ništa što može da zameni sate provedene s Urošem ... dok sedimo u mojoj sobi, slušamo muziku i pričamo.

Dok igramo kanastu.

Dok čitamo moje dnevnike iz osnovne škole. On se tada smeje. Smejem se i ja. Glavom zagnjurenom u jastuk.

Dok pevamo opraštajući jedno drugom izostanak sluha, jer retko koja pesma liči na verziju u našim glavama.

Dok sedimo na keju i puštamo da reka nosi reči. I slažemo se da ne možemo da zamislimo život u gradu bez vode.

Dok se vozamo kolima bez ikakvog povoda. Jednostavno zato što oboje želimo.

Dok se pogledom razumemo.

Dok razmišljamo o istim stvarima i puštamo misli da se dodirnu.

Večeras ispijamo nes kafu. S malo mleka. I malo šećera za njega. Sedimo u mojoj sobi. I drago mi je što je jedna od retkih osoba koje ne smatram gostom u nekoliko kvadratnih metara koje doživljavam striktno svojom intimnom svojinom.

Uroš mi kaže da svi znamo šta ja radim when I'm bored. I priča mi o jadnoj domaćoj životinji koja ne zna da se skloni od kiše nego izgubljeno .. šta je onomatopeja javljanja jedna obične ćurke?! Razvija teoriju da su sve žene ćurke iz pomenutog razloga. Ja se smejem i ne uzimam njegovu priču kao neku šovinističko-balkansku glupost, jer ga znam dugo i znam zašto to govori. I zato što je Uroš jedan od onih o kojima su devojčice maštale pred spavanje posle pročitane bajke o lepoj princezi koju spašava dobri princ.

Smejem se i osećam da na momenat ponovo živim. Objašnjavam mu da u poslednje vreme imam utisak da su moji dani film b-produkcije koji gledam bez premotavanja pre nego što zaspim. Uroš, u svom maniru, dodaje da je krajnje vreme da pređem na novu tehnologiju. Na moje zbunjeno zašto, odgovara Zato što bi onda mogla da vraćaš lepe i ubrzavaš loše scene. Svaki video to ima. Ponovo se smejem i dodajem da je glavna glumica u filmu mog života neko koga uopšte ne mogu da povežem sa sobom. Svako veče ona me posmatra s platna unutrašnjosti mojih kapaka. I uvek joj pođe za rukom da me zbuni svojim potezima. Nema ni malo obzira. Ne interesuje je da li mi se sviđa scenario ili ne. Uroš kaže da razume. Dodaje da se svako od nas bori na svoj način. Protiv besmisla.

Kasna projekcija drugorazrednog filma počinje u bioskopu "Maja&njen život". Uroš je jedini gledalac. Scene se ređaju jedna za drugom. Pretačem ih u reči.

... Volela bih da živim sama. Da dođem kući posle posla. Da bitišem sama u nekom malom stančiću.

... Tamo gde se jedna prosečno velika ulica, nazvana po Gorkom, uliva u Bulevar koji nikada ne spava, nalazi se zgrada sagrađena pre dvadesetak godina. Ta zgrada je bila najlepša u mom petogodišnjem univerzumu. Samo zato što sam verovala da su svi stanovi uređeni kao male planinske kuće. U drvetu, s kaminom. Tople i prijatne. I danas kada iz autobusa posmatram uredno naslagane žute cigle, zamišljam da me u nekom od tih stanova na stolu čeka šolja toplog benka i priča o Zlatokosi i tri medveda. 
 
... Nedostaje mi inspiracija ovih dana. Lenja sam.

... Zanimljivo je sresti osobe koje dugo nismo videli. Moj profesor informatike iz srednje škole je sedeo za susednim stolom jedne od mnogobrojnih novosadskih bašti. Uputio mi je osmeh i odao  priznanje za najbolje sakrivene "puškice" u istoriji njegovog predavaštva. Pitao me za tajnu. Tada sam se i ja nasmejala. Eh, profesore, pa da naudim ovim novim generacijama đaka?! Nema šanse. Šeretski je podigao kriglu. Ispod brkova je kliznulo jedno živeli.

... Ograničeni smo. Hteli mi to da priznamo ili ne. Što smo stariji, sve nas više granica steže.

... Poznavati pojedine ljude je čast. Ako oni obitavaju u našem životu posle dosta godina, onda je to privilegija.

... Ne gledam televiziju. Ne pratim programske šeme za koje televizijske stanice zadržavaju pravo izmene. Ali mi se poslednjih dana zalomi da usputno bacim pogled na crnu kutiju s koje se smeši New York. Ubedili su me da je jesen tamo najlepša. Tada poželim da mesto snimanja jednog od budućih filmova mog života bude baš taj grad. I to baš u jesen. Sa mnom u glavnoj ulozi.

... Reči su možda najšarenija od svih laža. Jer nekada nestanu. Nekada ih imamo previše. A nekada ih nižemo; stvaramo rečenice, obrađujemo kao grnčari glinu, pokušavajući da od njih stvorimo osećanja. I svaki put se razočaramo, jer smo ubeđeni da su mogle zvučati još lepše, još jače i da su mogle biti nove, nikada do sada došaptane ... vredne da pronađu svoje mesto u nekom rečniku.

Zastajem. Svetla se pale. Film tog dana se završio.

Pogled mi luta po zidu moje sobe. I tako je svakodnevno. Milion ispresecanih misli, zastalih u meni samo na momenat. Trudim se da ih zadržim. Ali se pojavi četa sporednih glumaca. I moje misli odlete. Usputno primetim da su ih preuzeli statisti. I smrvili ih.

Uroš se samo nasmeši. Znam da razume ... jer ga i volim zato što smo sve najlepše stvari oćutali, pronašli te nove reči u snovima. I ljubomorno ih sačuvali za sebe. Kao svoje lične vojnike-graničare na kapijama našeg sveta.