U tom moru modernih problema brzog života, u moru lažnih veza i propalih brakova, u moru sasvim usitnjenih komadića koji pokušavaju da se sastave u neku veću i značajniju celinu afirmišući tako puzzle-ing kao nauku, u moru sveopštih padova svake vrednosti koja je ikad postojala - blistavo je isplivavao brak između soma i štuke.

Što se soma tiče, imao je nekakav kancelarijski posao, jedan od onih za koje će se svi složiti da se najlakše opisuju sa svega ove dve reči: dosadno i unosno. Som ga je obavljao savesno i odgovorno, nikada nije kasnio niti je ikad otišao ranije. Politika ga nije nimalo zanimala, jer je on na to gledao otprilike ovako: ako imaš neki posao, i obavljaš savesno taj posao, onda definitivno nisi ti onaj zupčanik koji se pokvario i sad koči rad cele mašine - dakle, on nije uzrok što je u moru sve naopako, pa prema tome, niti se buni niti uživa, nego jednostavno radi svoje i - ćuti. Od sedam do tri popodne, onda ode kući i malo odmori, uz pivo pogleda šta ima na televiziji, propliva sa prijateljima pa zatim opet zuri u televiziju, pomaže deci oko domaćih zadataka i razgovara s njima, onda sledi spavanje i, najzad, novi dan sa istim rasporedom časova, koji se neznatno menja od dana do dana. On nikada nije razmišljao o tome koja je vrsta ribe njegova žena. Njemu je godila takva kakva jeste i to je bilo to. A sve su ribe jednake, manje - više. S druge strane, međutim, ona je savršeno znala da je on som. Štuka je stalno jurila za kitovima i živela život punim škrgama, sve se to dešavalo oko somove glave jer ni jedno more nije toliko veliko da išta ostane potpuno nevidljivo, ali som je i dalje uz pivo gledao sport na televiziji i nije ništa primećivao. Štuka je radila kao sekretarica kod jednog velikog kita, išla je na večere s drugim kitom, kafu za vreme pauze pila je s trećim, s četvrtim se viđala samo vikendom, a peti, šesti i ostali nisu ulazili u standardan raspored časova, nego od slučaja do slučaja. I svi su oni znali da je ona štuka. Njoj je jedino bilo bitno da budu kitovi. Ostale sorte muškaraca - a to su sve podvrste i klase onih koji non-stop od neobaveznog seksa pokušavaju da naprave vezu ili, uopšte, prave vezu bez veze - nju takvi nisu zanimali. Nego samo kitovi. Ali se ipak kući vraćala na vreme, deca nisu bila gladna ili nezbrinuta na bilo koji način, muž som je imao svoj 'termin' i bio je prezadovoljan, i eto ... Svi su znali da je on jedan som, a svi su znali i da je ona štuka, i to se odvijalo po tom scenariju godinama, godinama ... i odvijaće se.

… samo, znate šta? Ovim domom vladao je savršeni mir. Drugi su se svađali, razvodili, tukli, jadali se narodu i trpeli ogovaranja ... A ovim domom vladao je savršeni mir. Pa vi sad vidite. Baš je ta misao i njima prolazila kroz glavu te tople večeri. Iz kamina je prijatno pucketalo, večera je bila skoro gotova ... a neki tip na televiziji govorio je o tome kako je ovaj svet totalno otišao u aut i više ništa nije na svom mestu.
 
"Sve je to krasno što ti govoriš, ali si me poremetio skrenuvši mi pažnju! Sad sam i tebe ubacio u priču. To se lepo složilo, onako za kraj, ali samim tim to je dakle kraj, tu moram da završim. Eto ti sad. Ne znam da li da promenim kanal sa kojeg melješ ili da daljincem gađam televizor, pa kako ti bude?" No ipak nije uradio ni prvo ni drugo, nego treće: otvorio je novu limenku piva. Ova noć je neizlečivo grozna, očajna. Samo je Marko Kraljević uspeo da iscedi suvu drenovinu ... ili je to bio Musa? Pa, dobro, neko od njih u svakom slučaju. Ali iz drenovine zvane 'glava, u kreativnom smislu' on noćas ne ume da iscedi ništa. Nije to tako opasno, mislio je, ne može se biti pisac svakog dana i u svako doba, ali noćas on ima neverovatnu potrebu da piskara, a ne ide mu nikako ... Ne može da nađe čak ni valjano opravdanje zašto je to sve tako. U redu, klipan sa televizije je odcvrkutao svoje, da se dovrši pivo pa da se lepo piše dalje ... ustvari, ne dalje nego od početka, nešto novo. Dosta o Štuki i Somu. Dakle, da vidimo ...

Jedan neverovatno bogat čovek - što u današnje vreme znaci da je imao čitavu svoju imperiju od čelika i stakla - čuo je glasine da postoji neki pustinjak koji je veoma mudar. To je bilo začuđujuće samo po sebi: da u današnje vreme postoje ljudi koji odlaze u pustinjake i odriču se svega zarad potrage za konačnim istinama. S akcentom na ovaj deo '... odriču se svega ...' - to mu je bilo totalno neshvatljivo. Ali, svejedno, on je bio svestan da jedino ti ljudi i dolaze do suštine, ili joj se barem pristojno približe. I poželeo je da ga ugosti u svojoj vili, te razmeni koju reč s njim. Tako je odlučio i odmah poslao ljude da traže starog mudraca ...

Kad su mu ga jednog dana konačno doveli, prizor nije bio očaravajuć: časna starina u pocepanom i starom odelu, brada do poda, iskolačene oči i u drhtavoj ruci nekakva nedavno od drveta odvaljena grana koja je imala funkciju štapa. Osećala se njegova aura, to je bilo neosporno, lice mu je isijavalo smirenost i mudrost, no njegova pojava ipak je ostajala jeziva za oko savremenog čoveka, pa još bogataša. To je išlo tako daleko, da se u bogataševoj glavi čak javilo sećanje na bajke koje mu je čitala nana kad je bio mali, gde se pominju neki baš ovakvi starci i babe - u tim bajkama, oni uvek zatraže nešto od glavnog junaka, pa ako im ovaj pomogne to mu se dobrim i vrati, jer se ispostavi da su ti starci zapravo vile ili čarobnjaci, samo prerušeni. "Dakle, ako takve stvari zaista postoje, to je ovo!" - pomisli bogataš i strese se od te misli, jer je ovo za njega stvarno plafon nezgrapnosti. Mada to nikako ne umanjuje njegovo ogromno poštovanje prema mudracu. I tako, on ga prihvati takvog kakav je, te poče da ga vodi kroz vilu radi razgledanja. Nije bilo važno koliko ljudi je ovaj čovek prevario da bi postao ovoliko bogat, bitno je da je on bio izuzetno ponosan na sebe.

Nakon par sati razgledanja, koliko je bilo potrebno da se obiđe čitava vila, bogataš, već davno izgubljen u hvalisavoj prici, povika: "Vidite li kolika je, a sva je tako pedantno sređena i čista! Tu nećete naći ni jedan kutak prljav ni u jednom trenutku!" "Pa ipak," - progovori napokon i mudrac - "ja vidim jedno mesto koje jeste prljavo. Veoma prljavo." Bogataš se zabezeknuo. "Prljavo? Šta pričate? Pokažite mi smesta koje je to mesto!" Starac se nakašlja i iz sve snage pljunu bogatašu u obraz. "Eto gde ti je prljavo, sinko." No, bogataš izvuče iz džepa maramicu, obrisa obraz i nastavi da živi kao da se ništa nije desilo.

Da, to ima smisla, takvi su ti bogataši. Barem većina. Ali to ne rešava aktualan noćašnji problem: kreativnost i poenta svega. Ni ova priča nije ništa posebno. Sve same idejice koje ne može da razvije u nešto veće, sve same epizodice. Kucka se olovkom po čelu, kao da će mu od toga nešto sinuti. Možda i hoće: kako bi bilo, recimo, da poveže te dve priče? Pa ko zna, možda bi to i ličilo na nešto. Neplansko pisanje kad - tad mora da postane plansko ili ga neće ni biti. A on je večeras tako tužan i usamljen - može se reći i pijan - da se prihvatio pisanja radi pisanja, i ni sam ne zna koju poruku želi time da pošalje u eter, zna samo da mu je to noćas potrebno ... Otvara sledeću limenku piva i razmišlja. Da, da, povezati priče ... Ali kako? Kakve veze imaju bogataši i ribe?

Dva prijatelja, mladića, sedeći u kafani, žučno polemišu na temu bogatstva, siromaštva, prosečništva i, uopšte, para. Inače, što se dotične problematike u njihovim životima tiče, obojica su jedva prosečni tri generacije unazad kroz pedigre. U jednom trenutku, prvi nervozno baci paklu cigareta o sto i vikne drugome: "Ma, ne mogu da shvatim da jedan takav čovek kao što si ti može verovati da je sreća u parama." Drugi se osmehnu, uze par gutljala piva, pa reče: "O, pa u pravu si, ja i ne mislim da je sreća u parama. Ja samo mislim da veliki deo nesreće potiče od nemanja para." Prvi na to slegnu ramenima. "Da, to jeste tačno." - kaza on, pa se udubi u razmišljanje i tako otćuta neko vreme. Onda iznenada upita svog prijatelja: "Stvarno, ti prezireš te ljude sa puno novca, zar ne? Kao i ja, no ne može se neko mrzeti samo zato sto nešto ima, a mi nemamo. U tom slučaju, loši smo mi! De mi reci neki smisleniji razlog koji objašnjava tu antipatiju." Drugi čovek pripali cigaretu, ispi svoje pivo do kraja, pa započe priču kao da mu je već stajala u ustima i samo je čekao kad će da je izbaci. "Kad sam bio mali, predškolski uzrast, išli smo u neko odmaralište van grada na rekreativnu nastavu. Znaš već kako to ide: čist vazduh, druženje sa klincima iz drugih takvih ustanova, boranija ili grašak za ručak i za svakoga po jedan kolač posle toga, za užinu. Naravno, tu je i veliki park za ljuljaškama i klackalicama, i u svako doba sve vrvi od nas dečurlije: oni pametniji domišljali su se kako da naprave branu na reci ili brodić koji dobro plovi, a ostalima je i jurnjava bila dovoljna razonoda. Bila su tu i neka dva debela dečaka, svakoga dana oni su se tukli i redovno zaglavljivali u baru punu blata, gde je borba tek počinjala u pravom svetlu. Kao dva praseta. Čuo sam od dece da je razlog tome to što je jednog debeljka neko zadirkivao sto je punačak, a on je odgovorio kako je njemu mama rekla da oni što su kao deca mršavi - postaju debeli kad porastu, a ona deca koja su debela - kao recimo njen sinčić - kad porastu biće zgodni ljudi, koji će tada da se smeju onima koji su ih zadirkivali kao male - a onda mu je drugi debeljko prišao i rekao: "Tvoja mama je lažov. Moja mama je debela kao krava mog deda Zike, a deda kaže da je bila buca još od malena. Znači da ćemo i mi biti debeli i kad odrastemo. Ali meni je to super." - i onda je nastavio da klopa pljeskavicu koju je maločas kupio, jer mu ručak nije bio dovoljan, ali u tome nije uspeo, jer se onaj prvi debeljko rasplakao i svom snagom bacio na njega. Tako su počeli da se tuku, i tukli su se svakog dana od tad." "Izvini, kakve to veze ima, pobogu?" - prekinu ga prijatelj, uz osmeh. "Ima veze da te nasmeje, stari, ali ima veze i sa pričom." - pa mahnu rukom i poruči još po jedno pivo kad dečko priđe stolu, a onda nastavi. "E, vidiš ... to je tako postalo uobičajeno da se debeljko i debeljko tuku. Ako mu ovaj ne kaže sam da mu je mama lažov - što je bio pouzdan znak za početak tuče - onda mu onaj priđe i pita ga: "Šta si juče rekao da je moja mama?" - i svejedno počnu. To nikoga nije čudilo, ali opet, znaš kako je, uvek se moralo reći učiteljici, iliti 'teti' kako smo je zvali u predškolskom. A to su bilo mnogo smešne scene, onako dok ih ona razdvaja prljave i pomahnitale, i svi smo jedva čekali taj šou da se siti ismejemo - međutim, nikom nije bilo milo da bude tužibaba. Neko je, ipak, morao da ode po tetu, pa da zabava počne. I tako ti se mi klinci dogovorimo da svakog dana neko drugi ide po tetu. Svi smo se složili da je tako najpoštenije i - eto, dođe jednom red i na mene. Deca se već okupljaju oko bare i vrište od smeha, a ja trčim do velikog stola ispod starog hrasta, gde u hladovini tete sede, pijuckaju kafu i pričaju koještarije. Vučem našu tetu za rukav i vičem: "Teto, teto, ona dvojica ... eno ih opet, tamo u bari ..." Teta nervozno ustaje i kreće ka mestu dvoboja, počevši već odatle da ih doziva po imenima - no to njima nije bio signal da treba stati, nego baš naprotiv, da tada raspale po onom drugom što žešće mogu, pre nego što ona stigne i počne da razdvaja. Ja se okrećem da krenem za njom, ali me debela kuvarica povuče za ruku i privuče stolu. A za stolom sve tete i sve kuvarice iz tih nekoliko obdaništa i predškolskih ustanova što su u istom odmaralištu na rekreativnoj nastavi, i još neke druge žene koje tu nešto rade, a nisu ni kuvarice ni tete. Čistačice i neke tamo, šta znam ... Ja stojim zbunjen i crven u obrazima, a debela kuvarica svečanim tonom kaže: "Dobro, znate li vi ko je ovo? Znate čiji sin?" - i grli me dok to govori. A one sve žene u glas: "ne znamo, čiji je, čiji je?" Onda im ona objavi to divno otkriće čiji sam ja sin, a cela scena izgleda kao da Mojsije saopštava božje zapovesti. Međutim, ona izgovara neko prezime koje se samo u jednom slovu razlikuje od mog - ali, dakle, nije moje prezime onda. I tu nastaje sveopšte oduševljenje. Jedna žena me štipnu za obraz i poče da ređa silne komplimente kako sam sladak dečačić, jedna druga, iz našeg predškolskog, nadovezivala se na to jednim uvodnim "A da vidiš ti tek kako je pametan!" - koje se nastavilo u sijaset dokaza i primera manifestacija te moje pameti, neke tamo iza su šuškale o tome ko to beše moj otac, poznato im je prezime, ali ne mogu da se dosete - pa im onda neka pritekne u pomoć i objasni, uz neizbežno: "Ama, kako ne znaš?" I tu ja saznajem koliko fabrika moj "tata" ima i čime se sve bavi i koliko puta je obišao zemaljsku kuglu i koliko radnika zapošljava i još svašta ... Govore o nekom izuzetnom bogatom čoveku. Potom mi jedna gura u nos kolače i kaže: "Uzmi, uzmi, mili, ima tamo još ..." - a mi deca bismo dali i po tri najbolja klikera da nam je svakome po još jedan kolač dnevno, ali je rečeno da za svakoga ima samo po jedan i da ne budemo bezobrazni. A sada mi ih ta žena ugurava u usta, dok druga donosi moj blok za crtanje i pokazuje ostalima šta sam sve nacrtao ovih dana. "Crtao sam Čiča-Glišu ..." - stidljivo rekoh. Tih dana je bio aktualan neki keks koji se tako zvao i imao crtež Čiča-Gliše na kutiji, pa je meni to bilo simpatično i pokušavao sam da ga nacrtam. Naravno, bio sam očajan u tome. Ali ove žene su sada nalazile da je to fenomenalno ispunjen blok i da sam ja jedno jako talentovano dete. Do kraja te čajanke ispalo je još i da najbolje recitujem "Eci-peci-pec" od sve dece, kao i sve druge recitacije uostalom, da umem da složim lego-kocke bez uputstva (a to je, zapravo, znalo gotovo svako dete iz naše grupe, no to je ovde dobivalo neku posebnu vrednost ...), da sam najposlušniji i da najlepše nameštam krevetić posle popodnevnog dremanja, kao i svoju garderobu koju pre spavanja treba svući i složiti na stolicu. Sve to izredaše, mazeći me po kosi, ljubeći i grleći. Bio sam najbolje dete na svetu."

Drugi mladić se smejao i palio novu cigaru, a nakon toga neizbežno upita: "Dobro, pa zašto im nisi rekao da su pogrešile i da ti nisi taj mali?". Njegov prijatelj se uozbilji i uze veliki gutljaj piva. "Nisam mogao da im kažem. Nisam ni znao ko je od dece taj klinac o kojem one govore. A one su se tako topile da nisam mogao da ih prekinem i kažem im da to nisam ja. I u sebi sam toliko žalio što sve to o čemu one govore zaista nisam ja, tako sam želeo da mogu da učinim nešto pa da ispadne da one stvarno govore o meni i da ja jesam klinac na kojeg su i mislile, samo im se slučajno omaklo različito slovo u prezimenu. Ali uzalud. Onaj opis nikako nije odgovarao opisu mog tate koji je radio treću smenu i nije makao guzicu iz grada poslednjih petnaestak godina ..." "Znači, to je ..." - uzdahnu njegov sagovornik. "To je." - klimnu glavu mladić. "Od tada, ja taj svet ne mogu da smislim. Znaš već ... odrasteš, pa se prisetiš i onda imaš jasnu sliku. Kakav bljutav prizor je to bio, zamisli! A shvatiš tek posle ... e, moj ti. Eto ti kakvi su ljudi. 'Oćemo još po jedno pivce, a?"

Vraćajući se kući, mladić nikako nije prestajao da razmišlja o prijateljevoj priči iz detinjstva. Jednostavno, osećao je tu priču kao svoju. To je isti taj svet prema kojem je i sam osećao bes, toliko besa, a ponekad se gubio među razlozima, očigledno ne zato što razloga nema, nego zato što ih je previše. A ovakav jedan flashback sasvim realno to dočarava. Većina tih ljudi, što je bilo još gore, nisu pošteni i valjani ljudi, nego lopovi i prevaranti, šljam! Pa kako onda da normalan čovek ne bude ljubomoran? To je nepravda! Jeste, on je ljubomoran, vraški je ljubomoran, jer to prosto nije pravedno, i tačka! I on bi voleo da bude sav u zlatu, pa šta? Nazovi to ljubomorom i sujetom i nađi još hiljadu pogrdnih imena za ovu strast, ali on i dalje želi da to postane takvo. Želi biti sav u zlatu! On želi biti sav u zlatu i živeti takav život! "Želim biti sav u zlatu!" - ote mu se uzvik, tako da su sve zvezde širom letnjeg vedrog neba mogle da ga čuju. No, nisu one bile jedine koje su ga čule. Tu se šetao i jedan stari čarobnjak, pa ga je čuo i on, mahnuo čarobnim štapićem i - cak! Mladić se pretvorio u suvo zlato, što podrazumeva da je time postao kip od suvoga zlata i pao sa mosta dole u reku, na putu ka dnu. "Što volim kad nekome ispunim životnu zžju!" - zadovoljno zabrunda starac, trljajući ruke, i izgubi se u noći, krajnje ubeđen u svoje dobročinstvo.
       
Sledećeg dana, neka ribica prepričavala je drugoj ribici svoj neobični zaključak. "Eto, to je bilo baš tako: uhvatila sam zlatnog čoveka i ne samo da ne ispunjava tri želje, nego ne ispunjava ni jednu! I samo tako ćuti i ne mrda ... Da mi je samo znati ko je uopšte izmislio tu glupu priču o zlatnim ljudima i tri želje ... Sve same laži, kad ti kažem
          
Sjajno, apsolutno sjajno: tu je priča u kojoj smo povezali bogataše i ribice i sve to skupa nema nikakve veze sa onim pričama od maločas. Ma, ovo ne vredi. On nervozno baca olovku, ispija poslednju limenku piva i skljokava se sa stolice na pod. Tog trenutka, to isto je učinio i onaj pisac koji piše priču o ovom piscu, kao i onaj pisac koji piše priču o piscu koji piše priču o piscu, a isto se desilo i sa onim piscem koji piše priču o onom piscu u čijoj pricč je pisac koji piše o piscu. I sledecćm. I onom posle njega. Beznadezna noć. Toliko beznadezna da je verovatno dozlogrdila i onom poslednjem piscu u lancu ...
 
... neki drugi pisac iz neke sasvim treće priče napisao je da ta noć nikada nije ni postojala, a neko peto delo te noći nije bilo zadovoljno piscem kojeg je napisalo.