Mike Ott jedan je od profiliranijih autora američkog nezavisnog filma. Njegovi su filmovi smešteni geografski u neposrednu blizinu Hollywooda, a opet kao da egzistiraju u nekom drugom svetu. Po pravilu se bave “gubitničkim” miljeom i disparitetom između snova, planova i ustaljenih životnih obrazaca sa jedne strane i nemilosrdne realnosti sa druge. U svoja prva dva dugometražna filma se na neki način bavi atipičnim, zaustavljenim odrastanjem iz igrane („Analog Days“), odnosno dokumentarne („Kid Icarus“) perspektive. 

„Kid Icarus“ je značajan i kao prvi Ottov film u kojem se pojavljuje Cory Zacharia, koji će kasnije igrati ili učestvovati u svim njegovim filmovima. Usledila je zapažena intimna drama „Littlerock“ koja je na festivalskoj turneji po Evropi i Americi osvojila pregršt nagrada. Već tim filmom u motiv nemogućnosti ostvarenja američkog sna uvodi i imigrantski ugao koji dalje istražuje narednim filmovima „Pearblossom Hwy“ i „Lake Los Angeles“. Za autora koji se bavi snovima i stvarnošću, logično je da se bavi i odnosnom stvarnosti i fikcije, odnosno dokumentarnog i igranog filma, što je tema njegovih uradaka „Actor Martinez“ (režirao ga je zajedno sa još jednim beskompromisnim indie autorom Nathanom Silverom) i „California Dreams“ sa kojim je nedavno gostovao na festivalu Kino Otok u Izoli. 

CALIFORNIA DREAMS: Slika specifičnog luzerskog miljea

Mike Ott se nedavno preselio u Berlin, gde trenutno završava kratki film „Fiction/Non-Fiction“ sa svojom zaručnicom Isoldom Dyachuk.

Od prvog Ottovog filma pa nadalje pojavljuje se Cory Zacharia i od toga Ott ne želi odustati (FOTO: Calfiornia Dreams)

Tvoji su filmovi lirični i atmosferični, ali svejedno u tesnom dodiru sa stvarnošću. Šta ti služi kao inspiracija? Je li to milje gradića u unutrašnjosti južne Kalifornije, tako blizu a tako daleko od Los Angelesa i Hollywooda?

- Što se filmskih uzora tiče, to su filmovi koji prave smesu realnosti i poezije, kao Kiarostamijev „Close-Up“ ili Herzogov „Stroszek“. Ima nečeg dirljivog kod tih filmova, taj način na koji ispostavljaju ono obično ili čak zaboravljeno i pretvaraju ga u nešto uzvišeno. Iz svakodnevnog života, mislim da mi kao inspiracija služe mesta i ljudi koji neapologetski ono što jesu. Ima nečeg u činjenici da je pustinja takva kakva jeste, znaš da tamo nisi poželjan, tamo je ružno, vruće, zamorno, uzmi ili ostavi. Ima nečeg divnog u tome. Isto važi i za ljude i likove koji me inspiriraju, oni ne mogu, a da ne budu ono što jesu, ma koliko se trudili da to sakriju poneka. Evo recimo, zašto obožavam Coryja: on je divna i jedinstvena osoba, niko ga ne može čak ni kopirati, a on mora biti to što jeste. On je zaista čudak, pravi autsajder. Na takve se ljude ugledam u životu i želim da ih gledam po filmovima.

U svoja poslednja dva filma dosta mešaš dokumentarno i fikciju. Kako bi opisao svoj poslednji film „California Dreams“?

- Taj opis važi i za „California Dreams“. Mislim, to je film u kome smo se ekstremno trudili da učinimo da dokumentarni delovi izgledaju kao fikcija, i obrnuto: da fikcija izgleda kao dokumentarac. Osećam da me je taj pristup oduvek privlačio, karakterističan je za sve moje filmove, a sa ovim sam imao prilike da izvučem najviše od toga. Delom je zbog načina na koji smo snimali, u komadićima u vremenskom razmaku od dve godine, pa smo imali taj luksuz da pokušavamo i grešimo dok ne uspemo u našem naumu, kao i da prilagođavamo scenarističke ideje materijalu koji smo snimili.

Planiraš li da nastaviš u istom pravcu i da kompletiraš nekakvu dokumentarno-igranu trilogiju u bliskoj budućnosti?

- Razmišljao sam o tome. Mislim da „Actor Martinez“ i „California Dreams“ imaju dosta toga zajedničkog i u smislu teme, kao i u smislu pristupa negde između dokumentarnog i igranog. Definitivno želim da nastavim u tom pravcu i to je jedini pristup filmskoj umetnosti koji me uzbuđuje. Nedavno sam završio snimanje novog kratkog filma sa Coryjem i mojom zaručnicom Isoldom Dychauk pod imenom „Fiction/Non-Fiction“ u kojem smo ponovo eksperimentirali sa tim pristupom. Smatram da je to moj najriskantniji uradak do sada i da će se posledice tog talasanja tek osetiti.

Kako bi opisao savremene kalifornijske snove? Ima li Hollywood još uvek neke veze s njima?

- Čini mi se da je san o Hollywoodu isti kao što je uvek bio. Međutim, sa izumom interneta su se promenile i ljudske aspiracije i način da se one realiziraju. Sada postoji milion načina da se postane slavan bez ikakvog pravog razloga. Čini mi se da ponovo osećamo da na tako nešto imamo pravo u ovom trenutku, ali to je potpuno druga priča. Činjenica je, međutim, da je jako teško biti uspešan u bilo čemu što u životu radimo i da je to zapravo serija manjih uspeha i uglavnom neuspešnih pokušaja. Kada bi to bilo lako, svako bi to radio.

"Ima nečeg u činjenici da je pustinja takva kakva jeste, znaš da tamo nisi poželjan" - Mike Ott (FOTO: isolacinema.org)

Nedavno si se preselio iz Kalifornije u Berlin. Ima li razlike u načinu života? A u načinu na koji se snimaju neovisni i umetnički filmovi?

- Čudno jer se Berlin doima kao grad pun “umetnika” i “ekscentrika”, ali kada malo bolje pogledaš, nije to mnogo različito od Los Angelesa. Gomila ljudi koja ne radi puno toga, osim što se ponašaju i govore kako puno rade, što svakako zna biti deprimirajuće. Berlinsku filmsku scenu je teže “dešifrirati” jer tu ne postoji nezavisna filmska scena kao u Americi. Ideja da snimiš film sa budžetom ispod 100.000 nečega, dolara, eura, samo sa svojim prijateljima, na entuzijazam, nije nešto što se ovde običava. Delom zbog toga što je veća šansa za pristup državnim, regionalnim i lokalnim sredstvima u Nemačkoj, što je odlično u smislu toga da više ljudi dobiva pristojne budžete za svoje projekte, ali isto tako još više ljudi ne dobiva ništa, pa čeka po nekoliko godina da njihov prođe neku komisiju. To se možda dogodi, možda ne, možda samo delimično, ali ne u dovoljnoj meri, pa su oni u međuvremenu “na ledu” što se tiče filmaške karijere, ne snimaju ništa i možda nikada i ne snime. Sa druge strane, pre nekoliko godina sam pomagao prijatelju Henningu Gronkowskom sa produkcijom filma „Yung“ u Berlinu i ceo film je realiziran u istom duhu i na isti način kao i moji američki filmovi.

Tvoja stalna suradnja sa glumcem Coryjem Zachariom je zaista retkost ovih dana. Planiraš li da ga zadržiš kao svog “kućnog glumca” u budućnosti?

- Cory će biti u svakom mom filmu na ovaj ili onaj način, kao glavni lik, idejni pokretač, kako god. Prijateljstvo i saradnja s njim me inspirira toliko da ne želim nikada snimiti film bez njega.

Može li se uspeti u potpunosti van sistema, bilo da je reč o holivudskom studijskom sistemu usmerenom na publiku ili na estetiku i poetiku kakvu diktiraju navodno neovisni festivali kao što su Sundance, Tribeca i slični? Ima li budućnosti za (zaista) neovisni film?

- Nisam siguran za holivudski studijski sistem, nikada nisam radio unutar njega. Ali što se tiče festivalske estetike, mislim da je moguće ne praviti kompromise u tom pogledu. Naravno, uvek tu ima gadljivih filmova kao što su „Lady Bird“ ili „Three Billboards“ … Međutim, ima i filmaša kao što su Nathan Silver i Joel Portykus, pravih, radikalnih autora. Njih i njihovih filmova se držim kada se izdeprimiram glede stanja u kinematografiji danas.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: isolacinema.org