CRVENI VRABAC: Neautentični holivudski spektakl o „groznoj“ Rusiji
Marko Stojiljković
13. 03. 2018.
| uloge: | Jennifer Lawrence, Joel Edgerton, Matthias Schoenaerts, Charlotte Rampling, Mary-Louise Parker, Ciaran Hinds, Joley Richardson, Bill Camp, Jeremy Irons, Sergej Polunjin |
|---|---|
| žanr: | špijunski triler |
| scenario: | Justin Haythe (prema romanu Jasona Matthewsa) |
| režija: | Francis Lawrence |
“Hladni rat se nije završio, samo se rasprsnuo u nebrojeno sitnih komadića”, kaže se na jednom mestu u filmu „Crveni vrabac“ koji na holivudski spektakularan, a opet nekako realističan i “gritty” način pokušava da nam oslika tu novu etapu globalne borbe za moć. Usuđujem se dodati da je ta opaska tačna i u formalnom smislu (puno je rusko-američkih “proxy” sukoba od društveno-političkih previranja na tihoj vatri do krvavih ratova u nekim trećim zemljama kojima se ne nazire kraj), ali i u neformalnom smislu da brojni pojedinci, bili svesni svoje uloge ili ne, kao svoja uverenja prenose jednu ili drugu perfidnu propagandu, pa makar u formi komentara na internetu i makar ispod nečega što s tim sukobom uopšte nije povezano kao što su to filmsko-kritički tekstovi. Oslikavanje tako detaljne i višedimenzionalne slike špijunskog rata je nezahvalan posao, a u formi holivudskog filma se čini doista nemogućim, što je prvi, ali ne i jedini problem ovog filma.
Drugi problem su namere u čiju iskrenost možemo sumnjati kada dolaze od čoveka koji je trideset i tri godine za kruh zarađivao kao operativac u CIA-i i u formalno definiranom Hladnom ratu i u haosu koji je nakon istog usledio. Reč je o piscu romana-izvornika Jasonu Matthewsu čiji je „Crveni vrabac“ (verovatno tendenciozno) ocenjen kao realističan prikaz špijunske svakodnevice dostojan poređenja sa opusom majstora špijunske fikcije, Johnom LeCarreom. Glumački ansambl se tu vrlo malo pita čak i kad su u pitanju zvezde formata Jennifer Lawrence, a kreativni tim sačinjen od scenariste zanatlije Justina Haythea kome nije bitno radi li na pametnim filmovima poput „Revolutionary Road“ ili na glupostima tipa „The Lone Ranger“ i bivšeg reditelja video-spotova čiji je najpoznatiji filmski kredit serijal „Igre gladi“ koji je na koncu pretvoren u sapunicu tu uliva vrlo malo poverenja.
Slika mladih špijunskih kadeta kako sede u kancelarijama i pišu na Twitteru protiv Hillary Clinton i nije baš naročito filmična, za razliku od ove (SCREENSHOT: YouTube)
Da su sumnje u bilo šta što nalikuje autentičnosti opravdane vidi se već u izboru imena protagonistkinje: Dominika, što više zvuči češki ili poljski nego li ruski. Valjda je Matthewsu bilo malo trulo da mu se junakinja zove Tatjana ili Natalija, pa se kockao i promašio. Zašto se onda njen ujak, pardon stric, i centralni zlikovac zove Vanja (Schoenaerts), kao nekakva nevešta sprdnja sa Čehovljevim likom ili bezobrazna demonstracija da autor “poznaje” rusku kulturu. “1000 zašto, nijedno zato” pristup se nastavlja i sa nepoznavanjem baletne umetnosti jer prvakinje Boljšoj teatra se ne povređuju tako nespretno, a to naročito ne čine na predstavama, a povreda neće bivšu baletsku prvakinju ostaviti bez sredstava za život – sa tom referencom joj je izgledno da nađe posao na konzervatoriju u New Yorku, Londonu, Parizu, o nekakvoj Bratislavi, Ljubljani ili Tallinnu da ne govorimo, pa tako ni egzistencijalna ugroza koja ju tera (državni stan koji će joj biti oduzet, bolesna majka za čije lekove treba zaraditi) deluje veštački i tendenciozno.
Ovo ne ide na dušu Matthewsu, ali izbor Jennifer Lawrence za ulogu je apsolutno pogrešan zbog glumičine fizičke građe koja svakako nije „balerinska“ (zašto junakinja ne bi bila, recimo, umetnička klizačica – sportska građa se na ledu pretvara u baletsku eleganciju, a sa povredom je mnogo više toga na kocki u smislu karijere). Američka glumačka zvezda je poznata po tome da je za ulogu spremna ovladati veštinom poput plesa, parkoura ili streličarstva, i u uvodnim kadrovima se vidi da je pohađala satove baleta, ali kada kadar deli sa profesionalnim baletanom Sergejem Polunjinom, ne preostaje nam ništa drugo nego da se suočimo sa apsurdom. Dodajmo i to da njen akcenat makar nije karikaturalno ruski, ali svejedno šeta od lagano ruskog do čisto američkog.
Nadalje, u problemu smo i što se tiče predstavljanja te špijunske škole u kojima se kadeti i kadetkinje uče čitanju emocija i njihovom okretanju protiv njihovih meta. U slobodnom prevodu, polaznici i polaznice se uče da postanu profesionalni zavodnici/zavodnice, ljubavnici/ljubavnice spremne da subjektu udovolje u seksualnim želja i da to okrenu protiv njega.
Osim što Charlotte Rampling ima sramotno malu minutažu za svoju glumačku veličinu, sa školom se nameće kup logičkih problema. Koja je funkcija muških kadeta i njihove obuke pošto ih u filmu kasnije ne vidimo? Udovoljavaju li oni ženskim subjektima ili onim muškim, kad se već ne propušta prilika da se naglasi kako se u savremenoj Rusiji gay osobe smatraju degenericima, hapse i ucenjuju? Jesu li oni samo “učna pomagala” kada siluju svoje buduće koleginice? Kako će neku osobu kurs za elitnu prostitutku sa dodatnim modulima za obijanje brava i nešto fizičkog treninga – trčanje na poligonu – pripremiti za učešće u špijunskom ratu koji se danas uglavnom odvija preko kompjutera? Što napisa jedna američka kritičarka, verovatno zato što slika mladih špijunskih kadeta kako sede u kancelarijama i pišu na Twitteru protiv Hillary Clinton nije baš naročito filmična. Još ako uzmemo u obzir da će kasnije u filmu posrnula američka političarka (Mary-Louise Parker u prekrasnoj pijanoj epizodi) važne podatke doneti na disketama i da će naša protagonistkinja to uredno proveravati na laptopu (sretno sa potragom za laptopom koji ima CD/DVD uređaj, diskete su već muzejski primerci), eto nama krunskog dokaza da Matthews pojma nema o tome kako izgleda špijunski posao u “high-tech” okruženju ili nam namerno ne otkriva, bacajući nam nostalgiju kao prašinu u oči.
Još jedan set problema je moralne prirode. Čemu toliko silovanja, prebijanja, mučenja, ponižavanja, razgolićivanja glavne junakinje? Ma šta Jennifer Lawrence govorila u intervjuima kako je tek razgolićena pred kamerom za potrebe filma vratila kontrolu koja joj je oduzeta u onom nekom hakerskom skandalu sa golim slikama, ovde se ne vidi jasno čemu sve to služi, naročito ako uzmemo u obzir da je glumica svoju psihu, svoju emociju, pa i talenat mnogo više pokazala u svojim ranijim ulogama. Nakon „Winter’s Bone“, „American Hustle“ i „Silver Linings Playbook“, pa čak i „Mother“, ne vidim ništa naročito glumački hrabro, novo i napredno u nastupu Jennifer Lawrence. Ona je i ovde standardno dobra, naročito kada joj scenario otvori nešto više prostora, ali tog prostora nikad nema za nešto revolucionarno.
Razapet između žanrovske trash eksploatacije i dramskog potencijala (SCREENSHOT: YouTube)
Zapravo, ono što je jača strana jednog ovakvog filma je da se negde oko sredine, taman kad većina špijunske filmske konfekcije potroši sve trikove i počne padati, fokus pomera sa šokova mučenja, silovanja i ubijanja na internije aspekte špijunskog života: usamljenost, nemogućnost održavanja prijateljstava, klimavu lojalnost i neizbježno skliznuće u sebičnost i samoživost. Do toga dolazi na misiji na koju je Dominika poslana da zavede američkog agenta Natea Nasha (uvek dobri Joel Edgerton) i od njega izvuče informaciju o “krtici” u ruskim redovima. Taj deo filma svakako može nositi epitet “lecarreovskog” i zapravo je šteta što se autori toga nisu držali do kraja, nego su posegnuli za velikim obratima koji za cilj imaju da nam pokažu inteligenciju naše junakinje u smislu sposobnosti da sve predvidi i isplanira, a zapravo vređaju našu gledalačku inteligenciju.
Na kraju film ostaje razapet između žanrovske trash eksploatacije i dramskog potencijala i da je prevagnuo na bilo koju stranu od ta dva bio bi uspešniji, ili po kriteriju zabave i “grešnog zadovoljstva” ili bi zapravo bio dobar triler nabijen moralnim dilemama. Ovako, njegova funkcija kao da je da njegova zvezda opravdano naplati honorar, da Jeremy Irons u kratkoj epizodi izrekne “oscarovski” monolog o razlikama između ruskog i zapadnog društva, a da autori ispadnu pametni kako su kompleksan fenomen “sažvakali” do nivoa koji će ostaviti dojam na američku prosečnu kino-publiku. O tome da je Rusija grozno mesto za život pisali su i filmove radili mnogi, ali je pitanje hoće li se publika koju oduševljava „Red Sparrow“ potruditi da shvati Zvjaginceva, Tarkovskog, Loznicu, Germana, Balabanova ili druge čiji filmovi dolaze sa titlovima koje valja čitati.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: screenshot/YouTube
Još mi je pao na pamet ruski, sovjetski pjesnik Boris Pasternak. On je bio Židov. Ili pjesnik sovjetske epohe, nedavno umrli Jevgenij Jevtušenko. Otac mu je bio Baltički Nijemac, majka Ruskinja.
Hm, koliko je taj SSSR (ranija Ruska Imperija), bio šarolik. Cijela posebna civilizacija, mogli bismo reći.