Svoju glumačku karijeru, Emily Beecham je započela 2006. godine ulogom Rachel Aldred u britansko-kanadskoj televizijskoj mini seriji „Bon Voyage“, trileru o porodičnom odmoru u Francuskoj koji se pretvara u košmar. Posle nekoliko televizijskih projekata koji su usledili, obrela se u svojoj prvoj kratkoj filmskoj ulozi u zombi hororu „28 tjedana kasnije“ (2007.) Juana Carlosa Fresnadilla u kome izgovara svega nekoliko replika pre nego što se pretvori u kanibalsku beštiju. 

„To je bio moj prvi posao na filmu. Nisam imala pojma šta me je snašlo“, reći će dok sedimo u bečkom hotelu Intercontinental, u razgovoru povodom njenog gostovanja u Beču sa filmom „Daphne“ u kojem tumači glavnu ulogu. 

Emily Beecham je odavno prerasla mini uloge i danas uživa slavu, pre svega zahvaljujući uspehu serije „Into the Badlands“ (AMC kanal) o distopičnom, feudalnom svetu kojim vladaju zaraćeni „baruni“ i u kome igra „Udovicu“, jednu od vladarki i borkinja za pravdu. Lik Udovice ima najveću bazu fanova u seriji. Na pitanje zbog čega jedna žena prednjači u popularnosti nad ratnicima koji vitlaju mačevima (mada ni ona njima ne vitla manje), Beecham kaže da je to zbog toga što je u pitanju žena koja drži stvari pod kontrolom. 

Iako je to tema koja nas obe veoma interesuje, prebacujemo se na film „Daphne“, prvenac Britanca Petera Mackie Burnsa, jednog od najboljih nezavisnih filmskih produkcija 2017. godine. U fokusu filma se nalazi cinična mlada žena koja se ne trudi da sklapa prijateljstva, braneći se od pokušaja približavanja sredine britkim, bespoštednim humorom. U momentima kada ne radi kao kuvarica u londonskom fancy restoranu ili ne čita Slavoja Žižeka, Daphne je zauzeta auto-destruktivnim ritualima koje odrađuje „hajde kada je već tu“ nonšalantnošću prkosnog deteta koga je briga za sve.

Daphne (Emily Beecham) na radnom mjestu u fancy restoranu (FOTO: Viennale)

Оd samog početka karijere se držiš podalje od dosadnih, stereotipnih rola dekorativnih devojaka/supruga i predmeta muške požude.

- Prošla sam kroz silu castinga za takve uloge uz svog prvog, američkog menadžera u mojim dvadesetima. Konfrontirali su me sa neinteresantnim ponudama da igram nečiju partnerku, a kompleksnije uloge u koje su mogli da se ulože talenat i napor su izostajale. Od mene nisu očekivali ranjivost, senzibilitet, slojevitost, što je dosadno. U kazalištu je drugačije, ali konkurentnost u filmskoj branši je surova i očekivanja su prilagođena tvom aktuelnom statusu. Ukoliko si jako poznat, dobićeš dobre uloge. Mene je to frustriralo, tako da sam prestala ići na audicije za američke filmove. Pronašla sam novu menadžerku kojoj sam stavila do znanja da želim raditi specifične stvari. I „Daphne“ je u tom smislu bila dar sa neba. Ljudi imaju jake reakcije na taj film zato što su suočeni sa neobičnom protagonisticom koja je osvežavajuće drugačija, njen lik je građen realistično i nije podložan šablonima. Neki je doživljavaju kao ofenzivnu i neprijatnu, dok se drugi ili sa njom identifikuju ili je jednostavno razumeju i vole. Premijera filma se desila otprilike istovremeno sa startom BBC serije „Vreća buha“, pa iako su im formati drugačiji, jedno je drama, a drugo je komedija, u njima se radi o „nedopadljivim“ ženama koje se ne ponašaju u skladu sa bontonom 

U zadnje vreme se jedan za drugim otkrivaju razni slučajevi seksualnog zlostavljanja u filmskoj branši. Kakva su tvoja iskustva? 

- Već dugo nemam veze za Hollywoodom, pogotovu ne na tom nivou, ali osetila sam nešto od tog tereta zbog prirode aukcija na kojima sam se pojavila, prema onome što su mi rekli da im je potrebno za ovu ili onu ulogu. Filmovi koje ja volim nemaju takve parametre. Neovisne produkcije omogućavaju ti da radiš sa najraznovrsnijim ljudima različitih fizionomija i starosne dobi, njihova lica reflektuju autentične emocije i približavaju život gledateljima. 

Što te se najviše dojmilo u radu na „Daphne“?

- Dojmilo me se to što je žena koju igram prkosna i skeptična prema svemu, što koristi humor u svakoj situaciji, čak i u najbizarnijoj. Također njena muška strana i beskompromisno ponašanje. Otpočetka nam je delovala „uniseks“ i nikada nije bilo eksplicitno reči o tome da pripovedamo jednu žensku priču, nego jednostavno priču o Daphne sa kojom, u velikom broju slučajeva, mogu da se identifikuju oba spola. Ona uopšte nije svesna svoje seksualnosti iako povremeno završi sa nekim u krevetu. Iskreno, puno žena ne razmišlja o svojoj seksualnosti, nego idu u korak sa trenutkom, ali su uglavnom izneverene u filmu – potpuno su seksualizovane što se često pretvara u besmislene, nepotrebne scene, glupe do koske, koje te navode da se zapitaš zbog čega su snimljene. 

"Nisam kao Daphne ekspert za Slavoja Žižeka" (FOTO: Viennale)

Daphne je obilježena i represivnošću Londona, što je paralela koja se može naći u tvom doživljaju Manchestera, grada u kome si odrasla.

- Da, to je tačno. To je verovatno razlog iz kojeg se volim baviti glumom. Kazalište i neovisan film uspešno istražuju i razotkrivaju dinamiku ljudi u sredini koja ih obeležava. U Daphne je London pokazan kao izolovana sredina. Ukoliko nemaš krug prijatelja, biva ti sve teže da upoznaješ nove i sve zavisi od tvoje projekcije na okolicu. Daphne je neovisna i misli da joj društveni život ne nedostaje, tako da ostaje sama. To je gradski život za mnoge.

Njen život se dodatno komplikuje i postaje auto-destruktivan posle doživljene tragedije u samoposluzi, kada prisustvuje brutalnom nasrtaju nožem na prodavača. 

- Ona nije reflektirajuća osoba i ide problemima sa puta. Incident je gura u egzistencijalnu krizu, rušeći njenu hladnu fasadu. Post-traumatski procesi uvek vode ka neočekivanim reakcijama. Ljudi ne znaju kako da se izbore sa njima i nekada ih uopšte ne uspevaju obraditi. 

Glavna junakinja je opsednuta Slavojem Žižekom. Koliko ti je poznata njegova filozofska misao? 

- Priznajem da sam ga nedovoljno izučavala, ali sem raznih videa i intervjua sa kojima sam se upoznala, pogledala sam i „Perverznjakov vodič kroz film“ (Sophie Fiennes, 2006.) koji je fenomenalan i stvarno te navodi da razmišljaš o filmu na drugačiji način. Ali ne, nisam kao Daphne, ekspert za Žižeka. 

Sa obzirom na to da mu je ovo prvi dugometražni film, otkuda poverenje u Burnsa? 

- Pošto sam igrala u njegovom kratkom metru „Srećan mi rođendan“ (2014.), već sam znala kako radi. Dugo smo diskutovali o Daphne – o njenim razmišljanjima i stavovima, o tome ko je ona, zašto je takva, kako se ponaša... Priča se menjala u procesu nastanka filma, ali je Daphne karakterno ostajala konstantna. Njen like je inače inspirisan Peterovom drugaricom koja je preminula i u kojoj je svako od nas prepoznavao dio sebe. Prolazili smo kroz organski, prirodan proces pun razumevanja za to ko je ona. 

"Mislim da žena ne mora biti uvek seksi da bi zaslužila da bude na filmskom platnu" (FOTO: Viennale)

Kako izgleda biti paralelno angažovan na setu jednog neovisnog filma i na snimanju velike, komercijalne serije? 

- Najveća razlika je u glumačkim slobodama. „Daphne“ je sniman u atmosferi otvorenog diskursa. Peter ceni glumački doprinos filmu, slušao je i aktivno diskutovao sa mnom o tome kako u određenim scenama pristupiti njenom karakteru. U „Into The Badlands“ dvadeset ljudi ti govori što da radiš. Nemam apsolutno nikakvu kontrolu nad time koju odeću nosim, koje replike izgovaram, šta radim. Radi se i voice-over. Pa ipak, izazov je tu, kako u samom procesu snimanja, tako i po pitanju izdržljivosti zato što si mesecima na setu. Radiš šest dana sedmično i zabavno je i izazovno na potpuno drugačiji način, ali umetnički posmatrano, imaš više slobode u radu na neovisnoj produkciji. 

U seriji ima dosta borilačkih scena. Da li si prolazila kroz poseban trening?

- Svega pet tjedana pred snimanje. Borbene scene se ne koreografiraju unapred, ali imamo specijaliste iz Hong Konga koji su poznati po preciznosti u osmišljavanju borilačkih scena. Oni nam pokazuju šta da radimo bukvalno tokom samog snimanja, a niko od nas nije tata-mata u mlaćenju, što znači da nam je to veliki izazov. Uče nas sekvence jednu za drugom prema potrebama snimanja koje onda ponovimo svega nekoliko puta sve dok jedva ukačimo kako to ide. Mi naravno pravimo mnoštvo grešaka i završimo sa pet pokušaja, zato što nije moguće ići na više njih zbog fizičkog napora. Držimo se gerila stila, što ne radi nijedna druga televizijska serija. Marvel postupa na sasvim drugačiji način, ali su očigledno postali veoma znatiželjni po pitanju našeg učinka zato što je na setu jako teško sprovesti gerila princip bez prethodnog vežbanja. I ludo je i naporno, ali funkcioniše i uspeli smo snimiti sjajne scene. 

Što je ono što te niko ne pita, a volela bi da te pitaju?

- Mislim li da mora postojati više uloga kao što je Daphne? – Dа. Da li bi moralo postojati više interesantnih uloga za žene? – Dа! Mislim li da je normalno da te pitaju da se pojaviš polu-gola ili gola u filmovima, sa izlažiranim većim grudima, slojevima šminke koje moraš skidati špahtlom? - Nе! Mislim li da bi konačno trebalo biti normalno da sve izgledamo drugačije, a ne kao stalno ponavljajuća muška fantazija? – Dа! Mislim da žena ne mora biti uvek seksi da bi zaslužila da bude na filmskom platnu i da se seksepilnost javlja u mnogim oblicima. Lepota je zaista u oku posmatrača.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Maximilian Befort