Komentar Borisa Dežulovića u dogovoru s Novostima prenosimo u cjelosti.

"Kristijan Kiki Golubović, čuli ste već, pre neki dan je napustio Farmu, i nacija je na nogama: da li je moguće da će najveća nacionalna televizijska zvezda zaista završiti u zatvoru zbog dilovanja heroina?

Mnogo je materijalnih dokaza za tvrdnju da je cela Srbija jedna grupna psihijatrijska seansa, ali malo je dokaza materijalnijih od slučaja Kristijana Golubovića, jednog od retkih preživelih heroja beogradskih devedesetih iz kultne knjige i dokumentarca ‘Vidimo se u čitulji’: strašni Kiki, nekoć strah i trepet beogradskog podzemlja, dvadeset godina docnije obreo se, eto, u rijalitiju Farma, frik-šouu sa ocvalim pevačima, starletama, manekenima, zemljoradnicima i suspendovanim policijskim inspektorima, bodi-bilderima što depiliraju dupe.

Sunce ti jebem, na šta je spala nekad nadaleko zloglasna beogradska gangsterska scena! I dok ga Knele, Majmun, Šaban, Pirke i kolege još čekaju u čituljama – na Fejsbuku za penzionere i krimose – eto strašnog Kristijana u televizijskom programu za dokone domaćice i srednjoškolce s posebnim potrebama, gde se između dve reklame za tampone mlati sa nekakvom polovnom ribom, navodno glumicom, i gađa je palačinkama sa sponzorskom marmeladom!

Drugari iz devedesetih okreću se tako u neobeleženim grobovima kao centrifuge, a još siromasi nisu ni saznali da se nije to promenio zloglasni Kristijan – eno ga, naime, i dalje maše utokama i preprodaje heroin – nego Srbija oko njega.

Svakako, mnogo je sad razumljivije zašto se autor kultne ‘Čitulje’ Aleksandar Knežević zamonašio i otišao na Hilandar, gde kao monah Romilo izučava Marsela Prusta. Šta on, jebiga, danas da radi u Srbiji? Da u Lisovićima snima Kristijana Golubovića kako Staniju ljubi u dupe?

Mnogo je sad razumljivije zašto se autor kultne ‘Čitulje’ Aleksandar Knežević zamonašio i otišao na Hilandar (SCREENSHOT: YouTube)

U vreme kad je zajedno sa Vojislavom Tufegdžićem i Jankom Baljkom snimao čuveni dokumentarac, bio je to dotad neviđeni poduhvat: nagovoriti žestoke dizelaše s asfalta da pred kamerom otvoreno govore o svojoj svakodnevici, pljačkama, iznudama, obračunima, sačekušama, ubistvima i gangsterskoj boli-me-bre-kurac filosofiji. Film je šokirao publiku u Srbiji i svetu, pokupio brojne nagrade na festivalima, piratske kasete su se delile po Balkanu, cela jedna nova mitologija sagrađena je oko ‘Čitulje’, a sami autori više su puta javno odali priznanje, čak i zahvalnost akterima – od kojih su trojica, što bi rekao Kristijan, ‘morali da budu ubiveni’ pre završetka snimanja – što su pred javnošću rastvorili mračni podzemni milje o kojemu je tadašnja zvanična Srbija ćutala kao Rade Ćaldović Ćenta pred nemačkim istražnim sudijom.

Dvadeset godina kasnije, eto, žestoki momci sa beogradskog asfalta i dalje mašu utokama, razbijaju kafane i diluju heroin, samo što ih više ne snimaju gerilske nezavisne produkcije i hrabri, mladi filmadžije na nepoznatim lokacijama, noseći u torbama kamere i sopstvene glave: danas ih snimaju televizije s nacionalnom frekvencijom, posle turske sapunice i Dnevnika, uživo sa farme u Lisovićima, da zajedno sa srpskim estradnim i bulevarskim polusvetom u prajm-tajmu naglas govore proste reči, gađaju se palačinkama i zabavljaju odmaklo oglupelu naciju.

U savremenoj ‘čitulji’ – ‘Vidimo se na Farmi’ – krimosi, pevačice, starlete i ostali talog sa dna Srbije, dizelaši i dizelašice našeg vremena, pred kamerama nacionalne televizije otvoreno tako govore o svojoj svakodnevici i obračunima, Jelena Golubović svedoči o svom obračunu sa zloglasnom Vesnom Vukelić Vendi u sačekuši pred zgradom Pinka, Zorica o sukobu s Majom, Ali King o okršaju sa Lepomirom, a Kristijan objašnjava zašto je Jelena morala da bude prebivena palačinkom – rastvarajući pred javnošću mračni podzemni milje o kojemu današnja Srbija… jebiga, zna sve.

Okreću se tako njegovi saborci iz devedesetih u neobeleženim grobovima kao Aleksandar Vučić na vetru, a siromasi još, rekoh, nisu ni saznali da se nije to promenio njihov drugar – eno ga još uvek maše utokama i preprodaje heroin – nego Srbija oko njega.

Ne samo, naime, da dvadeset godina posle o svojoj svakodnevici, pljačkama, iznudama, obračunima, sačekušama, ubistvima i gangsterskoj boli-me-bre-kurac filosofiji, umesto pred kamerama neke gerilske nezavisne produkcije ili sudijom kakvog opštinskog suda, govori pred kamerama imbecilnog rijaliti-šoua na nacionalnoj televiziji, nego je u imbecilni rijaliti-šou na nacionalnoj televiziji poslan direktno sa beogradskog Višeg suda, pod policijskom pratnjom, usred – ne znam sad kako to da napišem, a da mi Šaban, Majmun i Knele poveruju – usred dakle izdržavanja kazne od osam godina zatvora za dilovanje heroina!

Žestoki momci sa beogradskog asfalta danas zajedno sa srpskim estradnim i bulevarskim polusvetom u prajm-tajmu naglas govore proste reči, gađaju se palačinkama i zabavljaju odmaklo oglupelu naciju (SCREENSHOT: Farma)

Sunce ti jebem osam puta, čoveku pravosnažno osuđenom zbog dokazane ilegalne trgovine narkoticima viši sud jedne prave pravcate države odobrava odgodu odsluženja preostale četiri godine zatvora zbog učestvovanja u rijaliti-šouu privatne komercijalne televizije, a autor ove rečenice u realnom vremenu, još dok je piše, shvata da je iz nekog razloga istakao kako je pomenuta televizija privatna i komercijalna, šta znači da bi valjda bilo normalno i u redu da osuđenog kriminalca državni sud šalje na rijaliti na državnoj televiziji! Jel vidite šta Srbija uradi od čoveka?

Šta bi drugari iz ‘Čitulje’ dali da su doživeli takvu Srbiju! Da pred nekakvim opštinskim ili višim sudom samo lepo zamole da im se izdržavanje kazne za višestruko ubistvo odgodi zbog učestvovanja u Farmi, Big Braderu ili, štajaznam, Zvezdama Granda, a časni sudija najpre se zaprepašćeno okrene prema tužiocu i ozbiljno mu pripreti što zajebava čoveka s televizije, zvezdu bre, pa na kraju pozove osuđenoga da mu priđe.

- Gospodine Vukoviću… smem li da vas zovem Goran?

- Dabome - nasmejao bi se tetovirani bilmez.

- Vidite, Gorane, moja žena i deca mnogo vole da Vas gledaju, a i meni ste najdraži učesnik, pa ako biste hteli da mi se potpišete, ‘za Stevana i Milicu’, ako može.

- Može, kako ne bi moglo - odgovorio bi osuđeni ubica, pa nažvrljao autogram na Ustav Republike Srbije.

- I molim vas, Gorane, ne dozvolite onoj maloj iz Žitorađa da vas zajebava. Na sopstvene uši čuo sam da vas na Farmi zove majmunom.

- Sve u redu, matori - namignuo bi mu ovaj - to mi je nadimak.

Prema takvoj, beznadno oboleloj Srbiji, ona iz devedesetih, u kojoj su se voždovački, zemunski ili surčinski krimosi ubijali po kafanama, splavovima, hotelskim sobama i sačekušama na semaforima, bila je upravo uzorno uređena država, u kojoj su se ubice i narkodileri svejedno bahatili, mahali utokama i na imanjima s video-nadzorom jebali pevačice i manekenke, ali barem ne uživo u programu nacionalne televizije, na odsustvu sa izdržavanja kazne u Zabeli.

I kad jednoga dana za dvadeset godina deca budu rekonstruisala takvu Srbiju, sa neskrivenim divljenjem prepričavaće se tako-je-to-nekad-bilo-mitologija žestokih momaka i devojaka sa Farme, koji su se uživo na televiziji gađali jastucima, flašama i palačinkama. I kako je, eto, od svih učesnika kultnog rijalitija koji je šokirao svet, dvadeset šestu sezonu Farme na imanju Tome Nikolića u Bajčetini doživeo samo Kristijan Kiki Golubović."

Lupiga.Com via Novosti

Naslovna fotografija: Facebook/KristijanGolubovic