Pre dve godine dugometražni debi Jonasa Carpignana „Mediterranea“ prilično je odjeknuo u filmskim krugovima. Imao je premijeru u Cannesu i dugo se kretao po festivalskom ciklusu, došao je u pravo vreme na vrhuncu izbegličke krize bacajući svetlo na tada skrajnuto pitanje afričkih migranata koji su i pre i posle toga putovali mediteranskom rutom i njihov ne baš topao prijem na jugu Italije. U pitanju je bio više nego solidan film urađen u neorealističkom, skoro dokumentarističkom stilu sa osećajem za detalj miljea i sredine, plod dugogodišnjeg autorovog istraživanja gde su uloge poverene naturščicima koji su i sami prošli to iskustvo. Takođe, valja napomenuti da tu nije bilo reči o savršenom filmu, da je autor povremeno gubio fokus i rasplinjavao se, kao i da je polazio za tipskim rešenjima usvojenim na radionicama na kojima je film razvijan.

„A Ciambra“, naslovljen prema susedstvu u kalabrijskom gradiću Gioia Tauro odakle je autorov otac i gde je i sam Jonas Carpignano proveo jedan deo svog života, može se smatrati labavim nastavkom njegovog prethodnog filma, a pažnja koju privlači na festivalskom ciklusu pred sezonu nagrada je slična, ako ne i veća. Bio je italijanski kandidat za Oscara, snimljen u širokoj koprodukciji, a jedan od producenata je i slavni Martin Scorsese na čije najranije radove „A Ciambra“ jako podseća. Ipak, nije reč o klasičnom nastavku, premda sa prethodnikom deli likove i lokaciju, a priče se nadovezuju. Pogled je to iz jednog drugog ugla. Takođe, i tema je sasvim drugačija, premda opet suštinski povezana sa marginom, samo što umesto nedaća mirnog i staloženog afričkog migranta ovde imamo odrastanje jednog mladog Roma.

Narečeni dečak je Pio Amato, beskrajno simpatični muljator u čijim bi scenama prethodni film živnuo. Tada je bio klinac koji valja mobilne telefone i vozika se na skuteru, a sada je porastao, njegovi muljatorski i kriminalni poduhvati su daleko ozbiljniji, iako još uvek jednako simpatični. Pio sa svojom familijom (koju zaista igra njegova brojna familija) živi u naslovnom predgrađu i želi da ga se smatra odraslom osobom. U nekom normalnijem svetu, to bi značilo prvo ljubavno iskustvo, neki školski ili sportski uspeh i možda čak prvi posao, ali Pio svoju karijeru gradi u svetu sitnog i ne baš tako sitnog kriminala, od krađe kofera po vlakovima i prodaje upotrebljive robe iz kofera, preko krađe bakarnih kablova, pa do provaljivanja u kuće i krađe automobila. U tome se ugleda na starijeg brata Cosima koji je dosta često u zatvoru (i ostatak familije se često nađe na udaru zakona, zbog krađe struje pa nadalje, i ako nisu zatvoreni, onda su makar na uslovnoj slobodi) i čiji su klijenti pripadnici kalabrijske mafije 'Ndranghente koji na “Cigane” gledaju sa rasističkim prezirom, ali žive u kriminalnoj simbiozi s njima. 

Međutim, dok ne poraste i postane glava kuće (teško, pored umirućeg dede koji pamti nomadske dane, još uvek zdravog oca, dominantne majke i starijeg brata), Piov domet su muljaže sa Ayivom (Seihon), migrantom iz prethodnog filma, čije mu veze sa kampovima i iznajmljenim stanovima sa ilegalcima predstavljaju ulaz na tržište ukradene tehničke robe. Njihov odnos se može iščitati kao mentorski i bratski, ljudi na margini se pomažu međusobno, ali jasno je da će do sukoba svetova doći, ma koliko Pio to želeo da izbegne. Naprosto, taj svet je suviše surov da bi se poštovale lojalnosti i prijateljstva.

Piova familija je često na udaru zakona (SCREENSHOT: A Ciambra)

Ekipa ispred kamere je, kao što možemo zaključiti, makar delimično ista kao u prethodnom filmu, a slično važi i za ekipu iza kamere koju je Carpignano “nasledio” od jednog od svojih mentora, Bena Zeitlina, i koja je radila na Zeitlinovom uspešnom prvencu „Beasts of the Southern Wild“ (film je kada se pojavio imao četiri nominacije za Oscara) koji se takođe na unikatan (i pomalo pretenciozan) način bavio marginom (doduše u nekom post-apokaliptičnom svetu). To rezultira poznatim neorealističkim stilom snimanja s tim da Tim Curtin kao direktor fotografije (na „Mediterranei“ je bio samo operater kamere) preferira ipak mirnije pokrete i pozicioniranje nešto dalje što čini čuda kada je reč o preglednosti, a akcenat se može staviti na oštru montažu Affonsa Gonçalvesa. 

U pitanju je, dakle, tehnički ispoliran film i dokaz da Jonas Carpignano ima puno rediteljskog talenta, ali i zna odabrati prave suradnike zbog čega će profitirati sa svakim svojim sledećim filmom. Slično se može reći i za izbor glumaca naturščika koji su prirodno koloritni likovi sposobni da se prilagode uslovima snimanja filma. Pred Piom Amatom je svetla glumačka budućnost, Koudous Seihon se u kadru već ponaša kao glumac, a Piova familija je suviše specifična sa takvom nepatvorenom dinamikom da ih je teško zamisliti odvojeno i u drugim filmovima.

Pa opet, reč je o jednom klasičnom festivalskom filmu “slice of life” vrste gde progresija radnje nije u fokusu. Carpignano tu i tamo ispada iz ritma i odlazi u digresije u vođenju priče. Takođe, oseti se taj generički, doktorirani pristup sa ciljem da se film obraća najširoj mogućoj publici dok je autentičnost samo zgodan kolorit koji ne uplivava puno na radnju i da sve to traje malo duže nego što je neophodno. Slično bi se moglo zameriti i „Mediterranei“, s tim da je nju spašavala „urgenca“, odnosno hit trenutka. Ovde toga nema, bar ne u istoj meri, pa su pukotine za nekoliko nijansi vidljivije. To, naravno, ne znači da je u pitanju loš film, samo ne uspeva da se dovoljno razmaše.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube