Filmski centar Srbije, kao krovno telo za raspored sredstava za kinematografiju, uključio se tek u post-produkciji i to je, po rečima autora, uveliko pomoglo da film krene na festivalsku turneju. Pre toga su autori i kreativna ekipa bili prepušteni sami sebi i dobroj volji lokalnih meštana u jednom selu podno planine Rtanj, 15 kilometara od prvog lokalnog puta, gde se oprema doturala traktorom.

I pored mizernih sredstava (čak i za standarde srpskog filma u krizna doba), Isceljenje izgleda i zvuči profesionalno. Estetska sinergija članova ekipe je jasna, u glavi su imali evropski arthouse i velike teme koje će ispričati na efektan i ekonomičan način, kroz komornu dramu sa samo tri lika. Reč je o temama vere, oprosta i iskupljenja, perspektiva autorskog dvojca i bračnog para Jović je distinktivno pravoslavna. Nisam naročiti poznavalac učenja, ni vernik ni teolog, perspektiva u mojoj kritici će biti drugačija i nadam se da mi autori neće zameriti. Mišljenja sam da film mora komunicirati sa različitom publikom, ne samo sa pripadnicima i poznavaocima jedne određene konfesije i Isceljenje u tome uspeva: u pitanju je ljudska priča.

(FOTO: Facebook/Isceljenje)

Dakle, prvo primećujemo monaha (Maksić) koji odlazi iz manastira, pešači, prolazi kroz selo, pa kroz šumu do usamljene kuće na proplanku. Ta stara, jednostavna kuća je isposnica, mesto gde se monasi povlače u osamu. Dok monah uređuje kuću i okućnicu, a posebnu pažnju posvećuje zalivanju osušenog drveta, i moli se, uporedo se odvija jedno drugo putovanje: iz sela se u pravcu isposnice upute deda (Miljanić) i bolesni unuk (Jeremić), muslimani. Njihov prvi susret je izuzetno neprijatan i jasno nam je da oni imaju predistoriju i to onu od najtraumatičnije, ratne vrste. Deda želi da monah očita molitvu za njegovog unuka, monah to odbija, pozivajući se na dogmatske razloge koji zvuče kao izgovori. U odnosu njih trojice razvijaju se velike teme filma, saznaćemo i njihovu priču, kao i sistem verovanja (ne nužno povezan sa religijskim dogmama) koji obeležava njihov svet.

Upravo je postavka kompleksnih likova, njihovih odnosa i motivacija ključna za prve dve trećine filma. Jovići im prilaze otvoreno i iskreno, slikajući ih kao ljude, sa svojim manama, slabostima i nedovršenostima, ali generalno dobre. Sam naslov filma je primenjiv na svakog od njih. Kako radnja teče dalje, upada u šablone i očekivanu simboliku. Razvoj situacije predvidljiv, od monaha i dečaka, pa do drveta. Na sreću, druge stvari ulaze u prvi plan: atraktivna fotografija Pabla Ferra i efektna asocijativna montaža Stevana Lunga, kao i bizantska a cappella muzička pratnja Nektarije Karantzi. Glumci Jovo Maksić kao monah i Radovan Miljanić kao deda su stabilni kroz ceo film, a mladi naturščik Nemanja Jeremić je prirodan i ležeran.

(FOTO: Facebook/Isceljenje)

Isceljenje je više nego solidan i zaokružen film, iskren, komunikativan i iznad svega ljudski. Moram priznati da se tema vere, rata, grehova i oprosta malo bojim u regionalnoj kinematografiji. Puno toga može poći po zlu. Banalizacija, dogma i manipulacija vrebaju na svakom koraku. Ugodno sam iznenađen lakoćom sa kojom Isceljenje izbegava sve te zamke poštujući svoje likove i njihova uverenja. Kada se na to doda i činjenica da film deluje tehnički ispolirano, a da je snimljen sa minimumom sredstava, utisak je još bolji. Treba nam više ovakvih filmova po regionu: malih, iskrenih, finansijski nezahtevnih, sa velikim i malim temama.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Facebook/Isceljenje