Tranzicija iz jednog u drugi sistem nekako nije bila tema na filmu. "Goodbye Lenin" tu ne računam, to je bila jedna zabavna, nostalgična i simpatična ljudska pričica smeštena u doba samog pada Berlinskog zida koja se bavila privikavanjem normalnih ljudi u privatno nenormalnim okolnostima na novonastalu situaciju. Čisto vremenski, ali nikako tematski gledano, "As We Were Dreaming" je njegov nastavak koji se pre svega bavi odrastanjem grupe momaka u anarhičnim, tranzicionim vremenima u bivšoj Istočnoj Nemačkoj, sa flashbackovima u njihovo socijalizmom obojeno detinjstvo. Posebna zanimljivost ovog filma je da ne gledamo portret Berlina, čiji je istočni deo vrlo brzo prešao na zapadnjačko stanje svesti, nego u Leipzigu, gde je tranzicija bila i sporija i anarhičnija.

Naš protagonista i narator je Dani (Rose), najbistriji od grupe mladića. Njegovi drugari su Mark (Basman) koji kreće putem narkomanije, Rico (Nitschoff), propali bokser, Pitbull (Heupermann) sa ambicijama da postane diler i Paul (Haleson) koji svoju šansu, zbog nesrećne ljubavi i pornofilije, vidi u piratskoj pornografiji. Tu još i figurira Starleta (Fee), više kao Danijev objekat želja i izvor problema i razočaranja. Roditelja uglavnom nema u priči ili su svedeni na stereotipe poput samohrane majke koja stalno radi.

Klinci se bave svim i svačim, uglavnom shemama za sticanje lake i brze love, sitnom krađom po prodavnicama i “pozajmljivanjem” automobila za divlju vožnju i lupanje te generalno vandalizmom samog sebe radi. U jednom trenutku će oni naleteti na potencijalnu zlatnu koku u vidu underground techno kluba koji će postati popularan na talasu techno kulture devedesetih, ali će im to na vrat natovariti opasnu konkurenciju u vidu neonacističkih bandi. Odatle sve ide nizbrdo, prebijanja, droga, alkohol, ćorka i šta sve ne.

Zasićeni, “polaroid” tonovi za socijalističko doba i tamniji za tranziciju (FOTO: Rommel Film/Pandora Film/Peter Hartwig)

Film je ekranizacija bestseller romana Clemensa Meyera i to se vidi, kako po naratoru (niti naročito prisutnom, niti naročito potrebnom), tako i po efektno (i pomalo histerično) ubačenim nazivima poglavlja iz knjige. Istočnonemački tranzicioni i mučni pejzaži su zanimljiva i relativno nova filmska pozadina, a brutalnost takvog vremena i mesta je potpuno odgovarajuća. Flashback momenti koji oslikavaju rigidni, a besmisleni komunistički sistem na umoru možda nisu prva asocijacija na svojevrsno doba nevinosti, ali je kontrast svakako prisutan. Posebno je izražen u fotografiji i atmosferi koja se kreće od zasićenih, “polaroid” tonova za socijalističko doba i tamnijih za tranziciju.

Problem je što je to pozadina, a film nikako ne uspeva u domenu radnje. Likovi su tipski i plošni, tek neki od njih imaju po nekoliko oslikanih osobina, dok su ostali svedeni na jednu-dve. Čak je i tretman njih kroz priču nikakav, dolaze u prvi plan i nestaju kako im je zgodno, nema diferencijacije po važnosti između Danijevog najboljeg prijatelja i ostalih, nema ni nekog osećaja prijateljstva i kameraderije među njima. U krajnjoj liniji, jednostavno su suviše nesimpatični da bi mogli pobuditi nekakvu empatiju kod gledalaca, gledamo ih i baš nas briga, to nije naša priča čak i kad joj je slična. Film, kao i roman, poseban problem ima sa ženskim likovima, osim Starlete (koja ima kakvu-takvu funkciju u priči), tu su još i poneka tužna majka, tučena žena, slepa starica i ničim izazvana očajna domaćica. Muška, klinačka i hormonalna perspektiva nije tu jedini problem, već se može pretpostaviti mizoginija.

Jednostavno su suviše nesimpatični da bi mogli pobuditi nekakvu empatiju kod gledalaca (FOTO: Rommel Film/Pandora Film/Peter Hartwig)

Problem je u nemaštovitoj, pravolinijaškoj adaptaciji koju je radio Wolfgang Kohlhaase koju Dresen nikako ne može okrenuti u nešto živo i životno, ma koliko se trudio nabijanjem tempa i maničnim slikama u kontrastu sa mukom, mrakom i brutalnošću. Kohlhaase se scenarista starije generacije i godine mu se poznaju. Andreas Dresen je sa njim sarađivao i ranije i to predstavlja njegove slabije filmove, dok su mu uspeliji one “slice of life” drame u kojima primenjuje pristup sličan onom koji gaji Mike Leigh, radioničarski, sa okvirnom pričom, ali bez scenarija.

As We Were Dreaming nije loš i nepotreban film. Nudi nam nešto novo, sliku mulja istočnonemačke tranzicije o kojoj nismo imali pojma. Generalno, može se pogledati, nije ni dosadan ni naporan. Međutim, pada na osnovnim elementima fabule i likova i tako pravolinijaški i površan ne može nikako biti dobar, nego u najboljem slučaju jedva osrednji.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Rommel Film/Pandora Film/Peter Hartwig