"Druže Tito, šta kaže narod?" "Narod nije jedinstven." Ove riječi filmskog Josipa Broza iz nadrealnog uprizorenja "Tito po drugi put među Srbima" Želimira Žilnika možda najbolje opisuju stav stanovnika i povjesničara ovih prostora prema jugoslavenskoj prošlosti. Boris Buden i Žilnik stvorili su na tu temu knjigu Uvod u prošlost. Predstavili su je u Zagrebu. Publika je dvoranu ispunila od zida do zida. Jedan od najnepodobnijih režisera bivše Jugoslavije, kroz urnebesne je anegdote zorno prikazao vlastito iskustvo s režimom koji ga je cenzurirao. Nasilje bivše države usporedio je s današnjim, a kao iskusni promatrač i dokumentarist dao se i u režiranje vjerojatne budućnosti.

1. PRIČA PRVA: Kako negativna selekcija kadra izgleda u političkoj praksi nakon Titove smrti

Politička elita imala je ne samo svojih tenzija i razmimoilaženja, nego i puno borbe oko partijskog monopola: Koja će tendencija da bude najbliža onom što se smatra interpretacijom titoizma. Tu je došlo do enormnog zaustavljanja sistema, gubljenja vremena i negativne kadrovske selekcije. U osamdesetim godinama Tito je umro i desila se jedna proturečna situacija. Faktički su neki principi na kojima je taj sistem zasnovan ostajali zdravi i jedan deo nomenklature je pokušavao da te principe realizuje bez prisustva autoritarnog vođe. S druge strane, bio je drugi deo nomenklature koji je krenuo prema monopolizmu. Kako to konkretno izgleda? Kao čovjek isteran iz partije koji radi te neprihvatljive filmove, ja uspevam opstati radeći za Televiziju Novi Sad, državni medij. 

Kaže meni, 1984. godine, glavni urednik novosadske televizije u sektoru kulturno-umetničkog programa, poznati pesnik Pera Zubac: "Želimire, ti sad radiš te drame, to ima veliki odjek, to nije niko očekivao. Drug Boško Krunić koji je sad predsedavajući Predsedništva CKJ, on je i predsednik našeg programskog saveta". Rekao je: "Kad budeš tražio sledeći komad, moraš da odeš kod njega na konzultacije."

Reko': "Pa Pero, šta ćemo sad, idemo kod druga Boška Krunića". Odlazimo, dakle, u kancelariju PRVOG ČOVEKA DRŽAVE, koji je svega desetak godina stariji od mene i kojeg ja znam. I sad, pazite, to je ta, ne garnitura, već tip zaustavljanja i škripanja koji nas je dovela do devedesetih (i Miloševića).

I meni Boško kaže: "Pa, dobro, Želimire, majkumu, jel' ti misliš da smo mi buuudaaaale?"

"Druže Boško, ne mislim, obrnuto..!"

"Pa", kaže, "ti si uradio ovo, pa si imao podršku novina..."

Kad Mira Bobić napiše tekst, on kaže "podrška Hrvata", što je potpuno suludo. A onda kaže: "Dobio si i podršku Bosanaca". Zato jer je o meni pisao neki Aco Štaka, tako se zvao taj bosanski novinar, mislim...

Pa kaže Boško Krunić: "Jel' ti misliš da smo mi tako naivni da ne znamo šta ti radiš ispod žita?"

"Pa druže Boško, ja mislim da je to svima poznato."

U to vreme su se te takozvane televizijske drame puštale za ceo JRT program, tako da su imale najmanje četiri miliona gledaoca. Ja kažem: "Druže Boško, to zna četiri miliona ljudi". 

Želimir Žilnik: "Kao čovjek isteran iz partije koji radi te neprihvatljive filmove, ja uspevam opstati radeći za Televiziju Novi Sad, državni medij" (FOTO: Lupiga.Com)

Pa dobro, kaže meni Boško Krunić, kojim ti to putem ideš?

"Pa ne razumem, ja sam samo radio jednu dramu sa seljacima, drugu dramu sa tekstilnim radnicima, treću sa ovima što rade u agroindustriji..."

"Dobro", kaže on, "mi smo analizirali sve te tvoje stvari. Imaš oko 15 glavnih glumaca i oko 40 epizodnih uloga. I ni jedan od njih nije član Saveza komunista."

Kad sam to čuo, meni su se možda prvi puta u životu noge odsekle. Sam predsednik! On je danas još uvijek živ. Danas se ponaša kao demokratski otvoren i demokratski orijentisan. Ja se šokiram i kažem: "Druže Boško, pa to se slučajno desilo. Ja ću sad svakako pitati kad budem pravio probna snimanja da li su glumci članovi Saveza komunista i gledat ću da nađem par talentovanih."  

Kaže on: "Ne verujem."

I šta sad? A ja sam slobodnjak! Pitam: "Šta to sad znači? Mogu li ja da radim na televiziji?"

"Ne, ne", kaže Boško, "ja ovde imam spisak 15 naših aktivista koje smo konsultovali i koji bi s tobom hteli da rade. Svi su članovi Partije, neki i dugogodišnji". 

"Pa", reko, "da vidim, jesu li talentovani?"

"Sedi u moj auto, tu su adrese".

"Molim te nemoj da to bude neki Mercedes!" Kažem Peri: "Molim te, dovedi televizijski automobil". On dovozi automobil i mi sad trčimo po tim adresama, jer ja sam stavljen na probu.

"U budućnosti od mene možete da očekujete skromnu sahranu" (FOTO: Lupiga.Com)

I sad među tih 15 aktivista ima nekih fascinantnih tipova, na primer, neki čovek koji pravi grožđe i vino. Kaže mi: "Ja sam bio prvi kurir na Fruškoj gori '41. godine. Znaš šta, meni nije bilo teško da pojedem ovaj papir do pola stranice, to može da se prožvače. Al' '43, kad su oni počeli da pišu referate, reko: 'Jebali vas referati! Napravite poštu, ne mogu ja to!'"

Onda odemo kod drugog i on kaže: "Ja sam držao baze u Vojvodini." Znate, pošto je Vojvodina ravna, tu ne može biti visina kao na planini, pa iskopaju baze ispod, na primer staje. I kaže: "Znate šta, prvih nekoliko meseci, kad su ono komunisti pobegli iz Mitrovice iz zatvora, oni jedu suv hleb, piju vodu i tako dalje. Al' to se posle raspojasalo. Traže od mene da kuvam pasulj, da kuvam ovome... Celo selo", kaže, "vidi - puši se ceo dan. Ja njima kažem: 'Ljudi, ja sam vas držao dok sam mogao, sad napravite poljsku kuhinju!". 

I, u svakom slučaju - pazite, to je OSAMDESETČETVRTA, osamdeset četvrta, kad mislite da je sve najcivilizovanije i najbolje - snimamo mi komad, jer video sam da tu ima zajedničkih priča o toj mladosti, kad su se oni uputili, 'ajde da kažemo, da se okrenu ka razmišljanju o promeni sveta. I komad od 55 minuta završi se za nedelju dana. I za nedelju dana dolazi naš rukovodilac Boško Krunić sa četvero-petero ljudi. Gleda u montaži da vide dal' su drugovi dobro obrađeni, a drugo - da li sam ja položio test.

Klimaju glavom. Kažu: "Žilnik, dođi na razgovor kod direktora." I onda: "Ovo što si napravio ne može da se pusti."

Pa reko: "To su vaši ljudi, vaš izbor..."

"Da", kaže, "ali si ih pustio da govore neke stvari koje su neprimerene i... Ne može da ide u program!"

"Pa, dobro, mogu li ja da dođem do honorara?"

Drug Krunić na to kaže: "Njemu daj honorar! Smatraćemo da možeš da mu daš i dramu, ali ovo nek se nikad ne pokaže!"

I zaista, taj komad nikad nije ni pokazan. Ali oću da kažem, to je ta atmosfera koju mi danas prosto reinterpretiramo kao da su oni imali bog zna kakvih kreativnih rešenja za izlaz iz situacije. A ta je kreativnost još početkom 70-ih pala na nulu. Sad, koji su razlozi, da li to je karijerizam ili intelektualni slab kapacitet, to je drugo. Ali jugoslavenski socijalizam ne bi propao da njegovoj propasti najvećim delom nisu doprineli i tu propast dizajnirali delovi mainstream političkog korpusa. A ovi nacionalisti, banditi, ovi koji su bili angažovani od tajne policije da idu okolo i da ubijaju, to je bilo samo rezervno osoblje sa rezervne klupe. 

"Jugoslavenski socijalizam ne bi propao da njegovoj propasti najvećim delom nisu doprineli i tu propast dizajnirali delovi mainstream političkog korpusa" (FOTO: Lupiga.Com)

2. PRIČA DRUGA: Želimir Žilnik odgovara na pitanje vidi li išta u budućnosti što bi moglo biti optimistično za
nas

Da, vidim. Zamišljam 2190. godinu kad se bude proslavljalo 200 godina od raspada Jugoslavije. Tada će biti momenat velikog ekonomskog booma koji će voditi mali džin - Makedonija, s kojim smo prije bili zajedno. Jer Makedonija danas, također sa totalno tamnim oblacima navučenim na raspoloženje mladih ljudi, izradila je te ogromne skulpture pretendujući da predstavlja Staru Grčku i tako dalje. Za 200 godina te skulpture će biti pod patinama i Makedonci će biti dovoljno pametni da naprave tri milijarde flayera i da kažu: "Dođite u Staru Grčku!". Razumije se, preimenovat će svoju zemlju i nazvat će je Sparta. Kaže: "U Sparti su sve grčke skulpture i umjetnička dela ostala sačuvana, a posle nas, Sparte, otiđite dole u Atinu gde je to sve razrušeno". 

Razume se, imaće ogromnu prednost jer je već aerodrom u Skoplju nazvan Aleksandar Makedonski, a zapravo dva najveća tajkuna u Europi 2190. godine bit će braća Kennedy VI. Hasani i Nixon VII. Hasani. To će biti prapraunučići mog junaka Kennedyja Hasanija, koji će praviti burek za milijardu turista koji posjećuju sačuvanu Staru Grčku. U Sparti. Na terenima zapadno će se desiti, razume se, ono što svi znamo da će klima da donese: Naša obala Jadrana će se spuštati, a italijanska će biti plavljena. Veliki kineski konzorcijum će doći da otkupi Prokletije, crnogorsku planinu i da napravi jedan veliki kameni bedem koji će da spase italijansku obalu i srednjovekovno blago. A Crna Gora će da se izravna. Tako da će se taj bedem protezati od Venecije pa skoro tamo do Gibraltara. Međutim, ex-Jugoslaveni će, razume se, u Europskoj zajednici imat većinski deo stanovništva od ovih mladih ljudi koji su otišli onamo da rade i da se školuju. Oni će tamo kao europski građani osnovati malu partiju koja će biti u Europskom parlamentu, sa možda bedžom Ante Markovića ili Tita. Zvat će se, recimo, Jugopartija. Oni će inzistirati da taj bedem ne dobije naziv Drugi kineski zid, nego recimo Titov bedem. To će dovesti do velike tenzije između manjinskog stanovništva koji je ostao na terenu Balkana i ovih koji su otišli van i EU će donijeti odluku da ovo stanovništvo, koje je ostalo na Balkanu, jednostavno preseli u stare predele gde su živeli Slaveni, jer se posle 1.500 godina u Europi nisu snašli. 

"Propast postsocijalističkih ekonomija, nema šanse da stane" (FOTO: Lupiga.Com)

3. PRIČA TREĆA: Propast tih postsocijalističkih ekonomija, ona sad nema šanse da stane, a kasnije će raditi
bejzbol palice 

Dolazio sam busom iz Slovenije i čitam dnevni list Delo. Oni imaju taj problem, srušili su Janšinu vladu pa su stavili ove koji su delovali pristojnije. I sad su analize šta je ta nova garnitura napravila. Jedna od tih stvari je da je sve one dugove raznih preduzeća, privatnika i novih tajkuna, koje oni ne mogu da vrate, to su sve bacili u banku koja se zove Loša banka, koja će to sanirati. Ispostavlja se da budžet sad plaća troškove toj banci i sve kredite tim pljačkašima duplo više nego da je to ostalo u starim bankama, da nisu uspostavili novu instituciju. Bez obzira što mi govorimo da ne znamo kakva će ta budućnost biti i da je ona jednostavno neprepoznatljiva - ona ide ovim tokom kako je krenula. Tako da propast tih postsocijalističkih ekonomija, ona nema šanse da stane. Jedino pitanje je zapravo da li će biti otvaranja nekih razgovora o nekim zaista mogućim preokretima i alternativama, a ne samo folirantskim. 

Još jedna stvar, koja se tiče estetskog, arhitektonskog i građevinskog fenomena izgradnje turističkih naselja u periodu od 1965. do 1975. godine. Treba jednostavno napraviti istraživanje kada je svih tih 400 hotela građeno i kada su još hiljade odmarališta funkcionirale, koji je procenat Hrvata imalo šanse da umoči noge u moru i provede tri nedelje na odmoru, a koliko ih ima danas. To je taj problem. Dinamika historije i društvenih gibanja, bez obzira na sve teorije, nije prestala. Imam utisak da će nerazmišljanje o budućnosti društvo, naciju ili stanovništvo dovesti u situaciju koju gledamo po celom svetu. Da će jednostavno početi da rade prvo bejzbol palice pa onda sve ostalo. To jednostavno mora biti u svesti ljudi koji gledaju sad tako fatalistički - odlično je što se pljačkalo, što se pljačka i dalje i što sve manje i manje ljudi može da izađe do obale. Ja, recimo, stanujem na obali Dunava i već je dve trećine tog Dunava zauzet od privatnika. Oni ribari i ljudi koji su prali krave, konje i vodili decu, ne mogu doći do Dunava.

Sad je pitanje da li je ljudski rod taj koji trpi svaku moguću eksploataciju, poniženje i zaluđivanje. Ja mislim da istorija to ne pokazuje. 

4. O svom mjestu u prošlosti

Molio sam i urlao preko Skypea: Borise, molim te ništa da ne izađe što ne mogu duplo da proverim. Kad sam ispričao gomilu činjenica i anegdota pa tražio to sve da proverim i video da me sećanje ne služi sasvim precizno, rekao sam da to ne koristimo. Iz ličnih razgovora sa raznim filmadžijama nešto starijim od mene mogu vam reći da su i nešto zanimljivije priče, jer imaju za nijansu širi dijapazon. Svi oni su učestvovali u kulturnom životu, a 'zakačile' su ih dva velika zemljotresa, stresa ili čistke. Prvi je bio 1948./49. godine, kada je bio taj zaokret od gledanja isključivo na istok kao kretanju durbina, i u prošlost, u kulturno nasleđe koje nije samo socijalističko. Drugo je bio ono što se desilo sa Đilasovim slučajem 1953. godine. Tu se desio jedan veliki talas ne redogmatizacije nego velikih pomeranja u kulturnoj sferi. Ja sam generacija koja to nije doživela: imao sam sreću sa svojom generacijom da sam u javnu sferu ušao šezdesetih godina kad sam završio gimnaziju. U Novom Sadu je postojala jaka institucija Tribina mladih i pozvan sam da budem glavni urednik. Ja se apsolutno tog vremena ne sjećam ni sa jednom frustracijom niti tenzijom, nego obrnuto. Tog vremena se sjećam kao jezivog pritiska kako stići te vrste otvaranja i novih tendencija koje su se u kulturnoj sferi događale. Ono što se danas retko pominje kad se govori o toj našoj prošlosti, to je da smo mi imali tih koraka napred i nazad i da su neki periodi ostavili neke vrlo produktivne rezultate. I sad, od prakse kinoklubova ja sam od 1965. počeo da živim od filma i radim profesionalne filmove.

"Svako ko je hteo da pljune na film Žike Pavlovića ili na moj film, imao je prostora da pljune. I svako ko je hteo da stane u odbranu toga, imao je prostora da stane u odbranu" (FOTO: Lupiga.Com)

5. O raskrinkanim lažima

Ovaj paket knjiga je jedan artefakt kako su mediji, u periodu od 1960. do negdje 1971. godine, bili potpuno otvoreni za javne debate, osporavanja, podržavanja estetskih i društvenih analiza, zahtjeva za zabranama i obranama od tih zabrana itd. U tom smislu, prva mistifikacija koju sam hteo da otklonim, a užasno je prisutna u svim ex-Yu republikama, je da ima gomila kolega i intelektualaca koji kažu: "Ja sam bio vrlo kritičan prema onom vremenu, titoizmu i socijalizmu itd., i nešto sam i radio i govorio, ali to nije nigde objavljeno". To je totalna laž! Svako ko je hteo da pljune na film Žike Pavlovića ili na moj film, imao je prostora da pljune. I svako ko je hteo da stane u odbranu toga, imao je prostora da stane u odbranu. Otiđite u Vjesnik, Večernji list, Politiku ili Borbu, prođite kroz te stranice i vi ćete videti nešto što će vas šokirati u odnosu na današnju atmosferu. Videt ćete jednu zaista neverovatnu borbu različitih stanovišta u tom mediju kulture. Tu je jedno 500-600 medijskih tekstova skenirano i to je bio jedan od motiva. 

6. O jugonostalgiji kojoj više nema mjesta

Nama u stvari danas uopšte nije bitno kako su filmovi ocenjivani nekad. Kad se sretnemo tema razgovora je isključivo kako se danas ti filmovi vide. Teškom mukom sam pristao na ove razgovore zbog ove stvari: Vreme je da se toj prošlosti jugoslovenskoj govori na jedan civilizovani način, kako sve zemlje govore o svojoj prošlosti. Dakle, bez brisanja i mistifikacija, a sa svešću da je u toj prošlosti bilo produktivnih i stvari na koje možemo da se pozovemo, ali i, razume se, perioda mračnih, koje kao takve treba proceniti. Nekoj vrsti jugonostalgije koja se pojavljivala zadnjih pet, šest godina, više nema mesta i smisla iz jednostavnog razloga. Prvo, što su te granice postavljene, što se države lagodno osećaju i vladajuće garniture u okviru tih granica međusobno diplomatski i ekonomski sarađuju, a mladi ljudi poput vas, ukoliko žele da komuniciraju sa ex-jugoslovenskim prostorom, imaju načina da komuniciraju. Sad kad bi vi mene pitali, ta komunikacija koju ostvarujemo i ovaj moj dolazak ovdje, da li je to jedna vrsta bednog ponavljanja nekadašnje jugoslovenske prakse, ja bih vam rekao: Budite svesni, NE! Mi sad bolje komuniciramo nego u vreme raznoraznih socijalističkih, komunističkih i drugih institucija, koje su nas stavljale u poziciju da moramo da pitamo ili su ovi drugi morali da pitaju. Meni je zato bilo čudo da je Galeta, jedini Galeta, u roku od četiri godine pustio moje filmove u Hrvatskoj. Današnja ta komunikacija definitivno je uspostavljena i prirodna je. Ne zato što se mi volimo, nego je očigledno da imamo nekih zajedničkih interesa. 
 

7. O razlikama u bogaćenju onda i sada

Privatna svojina bila je nacionalizovana i ostavljala je ograničenje da ne dođe do ogromnih privatnih pljačkaških pohoda koja se dešavaju u postkomunizmu.

"Narod se osećao dostojanstveno" (FOTO: Lupiga.Com)

8. O povratku socijalizma

Postojali su produktivni momenti unutar socijalističkog samoupravnog sistema. Razume se, taj socijalizam se neće vratiti u tom obliku. Ako mene pitate, ne bi trebao ni imati uslove za to. Ali je možda moguće u toj nekoj budućnosti, koju ćete jedva i vi doživeti, da se ponovo postave neka pitanja socijalističkih alternativa. U tom postavljanju pitanja neki elementi jugoslovenskog iskustva treba da budu relevantni, ne zbog našeg domoljublja, nego zato što su pokazali relevantne rezultate u raznim domenama - od standarda života, obrazovanja, komunikacije sa svijetom, nezavisnosti i, pre svega, dostojanstva tog naroda. Taj narod se osećao dostojanstveno, razumete? Tako je bio i priman u svetu, što se nama ne dešava. 

9. O nasilju

Vi imate šansu da pravite ozbiljnu analizu revolucionarnog nasilja na jugoslovenskom primeru i konzekvenci tog nasilja kad se konstituisalo to takozvano nedovršeno društvo, i onog što je zapravo čitav korpus postkomunističkog tranzicijskog nasilja kome smo mi danas svedoci. Sa stanovišta stanovništva, ja sam definitivno uveren da je obim nasilja i zatvorene perspektive mladoj generaciji masovniji u ovom postkomunističkom vremenu i tranziciji, nego tih 60-ih godina o kojima govorimo. To znam iz mog iskustva, ali ne i mog primera - jer primer ljudi vezanih za medije još je najoptimističniji, s obzirom da su zakonske pretpostavke za slobodu medija daleko prisutnije nego nekad. Govorim to na bazi ogromnih desetina i stotina slučajeva ljudi sa kojima se srećem, jer ništa drugo ne radim nego pravim dokumentarne filmove. 

10. O razlici kulturnih scena Njemačke i Jugoslavije '60-ih i '70-ih

Razlika je definitivno bila u tome da je kultura i kulturna scena - uopšte u socijalizmu, a u Jugoslaviji pogotovo - bila otvorena. Ona je bila neobično važan prostor društvene debate. Jednostavno, u sferi kulture pokretana su brojna pitanja i sučeljavanja mišljenja, kojih u samoj sferi političkog života i partiji nije bilo. U Nemačkoj, pretpostavljam da je to zato što je parlamentarizam funkcionisao tih 70-ih godina u punom jeku, filmadžije su se osećali daleko manje i važni i prisutni u medijima i filmovi su manje debatirani nego naši. Njima je taj jugoslovenski kulturni model bio ideal prosto i zbog činjenice da su u momentu kad sam ja otišao u Nemačku '73./'74. godine, na prethodnih četiri-pet najvećih kulturnih manifestacija u toj zemlji, na festivalima u Berlinu i Oberhausenu, glavne nagrade stalno imali Jugosloveni. Grand Prix Oberhausena od '65 do '71 bio je Hrvat Krsto Papić, Slovenac Karpo Godina ili ja iz Srbije, a još pored mene, razume se, i sjajni reditelji kao Škanata i Štrbac. A da ne govorimo na Berlinalu - Makavejev, Đorđević, Saša Petrović, Žika Pavlović... Oni su definitivno imali utisak da je jedna zemlja, koja je i ekonomski i po stanovništvu četiri-pet puta manja od njih, napravila kreativnu atmosferu u kojoj je kultura iznad proseka važna, uspešna i rezultati postoje. I ja ne lažem kad kažem da me predsjednik udruženja nemačkih filmskih radnika Alexander Kluge, poznati reditelj, da me on molio: "Daj mi pravilnik kako ste vi organizovali fondovski sistem da i mi to tako napravimo". I oni su to napravili. Mogu da kažem da sam bio veoma prijatno iznenađen kad sam video model vašeg Audiovizualnog centra (HAVC) koga vodi Hrvoje Hribar. Kada je Hribar bio u Beogradu prije dva-tri meseca da predstavi taj model, rekao sam mu da je taj model faktički uzeo ono najbolje šta je bilo u našem i nemačkom sistemu pre 40 godina. Mada se to danas ne sme da kaže pa zato Hribar govori: "Mi uzimamo francuski i europski model".

11. O tome što se može očekivati od njega u budućnosti

Od mene - skromnu sahranu.

Lupiga.Com