New Yorker blog donosi dobru priču o evoluciji WikiLeaksa, odnosno razrađuje tezu kako bi evolucija ove zviždačke stranice trebala izgledati, a naporom prevoditelja koji rade za izvrstan beogradski site Peščanik u prilici smo prenijeti ovaj tekst na našem jeziku. Autor teksta Raffi Khatchadourian pojašnjava i kako je tekla operacija objavljivanja diplomatskih depeša SAD-a, podsjećajući da je WikiLeaks američkoj administraciji ponudio mogućnost zaštite izvora koji bi zbog objave mogli biti u opasnosti. Obamina administracija ovu ponudu je odbila

Kada je letos na sajtu Wired.com objavljeno da WikiLeaks poseduje desetine hiljada internih dopisa Stejt departmenta, osnivač WikiLeaksa, Džulijan Asanž, upustio se u nešto nalik maloj javnoj diplomatiji. Wired je identifikovao jednog od njegovih poverljivih insajdera, običnog vojnog obaveštajnog analitičara po imenu Bredli Mening, koji je u privatnoj prepisci priznao jednom hakeru da je Asanžu prosledio „260.000 depeša Stejt departmenta iz ambasada i konzulata širom sveta“.
Ova informacija je dovela WikiLeaks u tešku poziciju – što bi se desilo i svakoj drugoj novinskoj organizaciji. Asanž je morao da odgovori na priču istinito, a da ne oda svoj izvor i ne potvrdi sadržaj toliko masivnog curenja dokumenata, koje tada još uvek nije bio spreman da objavi.

Kao što je Henri Kisindžer jednom rekao, „ponekad je umetnost diplomatije sakriti ono očigledno“. Asanž je rekao da mu nije poznato da je Mening išta poslao njegovoj organizaciji, a 7. juna WikiLeaks je na Twiteru objavio: „Navodi objavljeni na sajtu Wired da smo dobili 260.000 poverljivih depeša su, koliko mi znamo, netačni“. Sada znamo da je ova izjava bila istinita u pojedinostima, ali neistinita u svojoj suštini. Ove nedelje, WikiLeaks je objavljivao neke od tih 251.287 depeša (ne 260.000), a izdali su saopštenje da nešto više od polovine depeša nije poverljivo. Tipična novinska organizacija verovatno ne bi dala nikakav komentar; nepouzdane izjave, čak i kad su u tehničkom smislu tačne, mogu da naruše najvažniji resurs novinske organizacije – njen kredibilitet. U organizaciji kao što je, na primer, New York Times, konačni proizvod, priču, proizvodi veliki broj zaposlenih, a izveštavanje, pisanje i uređivanje priče, njen konačni izgled, oslikava instituciju u celosti. Ali WikiLeaks, koji informacije izdaje na veliko, crpi svoj kredibilitet iz neobrađenog materijala koji su stvorili drugi, iz sposobnosti da ispita i upravlja informacijama i iz anonimnosti koju garantuje dostavljačima tog materijala. Njihovi dokumenti i video snimci, uglavnom govore sami za sebe.

Osnivač WikiLeaksa Julija Asange

Poslednje curenje, po obimu bez presedana, navelo je jednog republikanskog političara da pokuša da prisili Obaminu administraciju na proglašavanje WikiLeaksa terorističkom organizacijom. Ovo je ekstremna i sumanuta ideja – Asanž se ne služi nasiljem za postizanje političkih ciljeva – a na neki način je i ironična, jer WikiLeaks sa svakim novim projektom sve više liči na konvencionalnu medijsku organizaciju. Proletos sam se sreo sa Asanžom na Islandu i proveo neko vreme sa volonterima WikiLeaksa, koji su pripremali video snimak pod nazivom „Kolateralno ubistvo“, i Asanž uopšte nije želeo da kontaktira američku vojsku pre objavljivanja materijala. U narednom projektu, takozvanim „avganistanskim zapisnicima“, novinske organizacije, kojima je unapred ustupljeno nekoliko hiljada vojnih zapisnika, mogle su da kontaktiraju vladine zvaničnike, a Asanž je pokušao – nažalost ne sasvim uspešno – da zaštiti imena vojnih doušnika koji bi mogli da budu žrtve odmazde. U „iračkim zapisnicima“, objavljenim u oktobru, WikiLeaks je pažljivije i temeljnije zaštitio identitete ljudi. WikiLeaks je počeo da uređuje dokumenta pre objavljivanja.

Sa američkim depešama, Asanž je lično kontaktirao Stejt departmet i zatražio učešće američke vlade. Dvadeset šestog novembra je pisao američkom ambasadoru u Britaniji, obrativši mu se rečima: „WikiLeaks bi bio zahvalan vladi Sjedinjenih Američkih Država ako bi nam ona privatno naznačila konkretne primere (po imenu ili broju dokumenta) za koje smatra da bi objavljivanjem mogli da ozbiljno ugroze određene pojedince, na način koji već nije naveden“.

Asanž je čak i dodao – čini se bez ironije – da će WikiLeaks „poštovati poverljivost saveta koje američka vlada bude pužila, i biti spreman da smesta razmotri sve predloge te vrste“. Suvišno je reći da je Obamina administracija odbila njegovu ponudu i zahtevala od njega da vrati sve depeše. „Nećemo se upuštati u pregovore o predstojećem objavljivanju i širenju nelegalno dobijenog poverljivog materijala američke vlade“, odgovorio je advokat Stejt departmenta, čak iako vlada, po svemu sudeći, pregovara sa New York Timesom oko objavljivanja istih tih depeša u novinama.

Bradley Manning - američki vojnik osumnjičen da je WikiLeaksu dostavio američke diplomatske depeše

Optužbe Obamine administracije da WikiLeaks krši zakon su vrlo upitne – medijske organizacije se često bave poverljivim dokumentima. (U sudskoj praksi, za kršenje zakona se obično tereti dostavljač informacija, a ne izdavač.) Isto tako, državna sekretarka Hilari Klinton po svemu sudeći preteruje kada tvrdi da ove informacije ugrožavaju nacionalnu bezbednost. Pa ipak, odbijanje Stejt departmenta da pregovara sa WikiLeaksom za Asanža ne bi trebalo da predstavlja dokaz nezavisnosti njegove organizacije, već problem koji zahteva rešavanje.

Sa demokratskim vladama se može sarađivati konstruktivno, bez servilnosti, a to je i Asanžov dugoročni interes. WikiLeaks mora da se razvije u stabilniju organizaciju, sa strogo utvrđenom procedurom u slučajevima kada je linija između pravde i nepravde nedovoljno uočljiva, kao što često jeste, a da to ne razvodni suštinsku misiju WikiLeaksa: otkrivanje nepočinstava i zaštitu insajdera. Kao i mnoge internet kompanije, WikiLeaks sada prolazi kroz mutan prelazni period rasta, ali za razliku od, na primer, Fejsbuka, WikiLeaks ima malo manevarskog prostora za greške. Kada Mark Zakerberg pogreši, mora da se suoči sa svojim korisnicima koji su uznemireni jer im je ugrožena privatnost. Asanžove greške imaju mnogo ozbiljnije posledice.

Od svog osnivanja, WikiLeaks je bio fokusiran na „masovna curenja dokumenata sa skrivenim izvorom“. Ovo je nova pojava, sa kojom moraju da računaju Asanž i konvencijalni mediji. Pentagonski dokumenti (Pentagon Papers) su predstavljali masovno curenje, ali su u izvesnom smislu objedinjavali jedinstveno polje istorijske i analitičke obrade. Asanžovi poslednji dokumenti predstavljaju zbir hiljada različitih ali međusobno povezanih izveštaja. To je curenje baze podataka. Za tako nešto je potreban malo drugačiji insajder: onaj koji nema za cilj objavljivanje jednog konkretnog slučaja zloupotrebe (i koji možda potpuno i ne poznaje materijal koji dostavlja). Njegov cilj je otvaranje mehanizma zatvorenog i kompleksnog sistema, i pozivanje sveta da pomogne u prosuđivanju moralne osnove takvog sistema. Asanž planira da objavi desetine hiljada dokumenata jedne velike američke banke.

Julijan Assange - nema pravo na grešku

„Otkriće se neke flagrantne zloupotrebe, nemoralni postupci, ali će na videlo izaći i ponašanje upravnih struktura i unutrašnji menadžerski duh, i to je nešto vrlo dragoceno“, izjavio je on nedavno za časopis Forbes. „Kao i u slučaju 'iračkih zapisnika', bilo je masovnih incidenata koji zavređuju pažnju, ali najvažnija je celovita slika rata. Ovo bi se moglo nazvati ekosistemom korupcije.“

Curenje baze podataka, čija je svrha otkrivanje ekosistema ponašanja u jednoj određenoj instituciji, simultanim objavljivanjem tolike količine informacija istovremeno pomućuje celovitu sliku. Šta da je, recimo, Asanž odlučio da usitni bazu podataka diplomatskih depeša i da ih objavljuje u malim ali rastućim grupama – bez grupnog brendiranja pod nazivom „Cablegate“ i bez teatralnog obznanjivanja da je njihov ukupan broj 251.287 – šta da je njihov ukupan broj ostao sakriven, a da su se najsramniji detalji pažljivo birali i objavljivali u periodu od, recimo, dvadeset meseci? Recimo da se 22. decembra u New York Timesu pojavi mala vest o depešama iz Turske, a 12. marta 2011. članak o nekim depešama iz Saudijske Arabije. Da li bi to ličilo na delo antihrista – kako je jedan kolumnista nedavno nazvao Asanža – na špijunažu ili terorizam, ili bi prosto ličilo na vesti?

Raffi Khatchadourian (The New Yorker blog)

(preveo Ivica Pavlović / Peščanik.net)

Lupiga.Com