U Službenom glasniku lepo, od početka ove godine piše: „Prima se u državljanstvo Republike Srbije Sigal (Saul) Steven Frederik, rođen 10. aprila 1952. godine u Saveznoj državi Mičigen (Lansing, Ingham), državljanin Sjedinjenih Američkih Država“. Pasoš, putnu ispravu, putovnicu, kako god Stevenu uručio je lično premijer Srbije Aleksandar Vučić koji je procenio da bi davanje počasnog državljanstva slavnom glumcu poboljšalo imidž Srbije u svetu, što je i interes Srbije a to već Zakon o državljanstvu propisuje kao uslov za sticanje državljanstva prijemom. I sad će se opet mnogi žaliti jer da ko je taj Amer i na koju foru je on stekao pravo na sveto državljanstvo Srbije, a niti je Srbin, niti je pronašao svoje vekovno ognjište u Srbiji, pa čak nije ni oženio Srpkinju itd. Možemo lamentirati do sutra ali on se, kako kaže, oseća Srbinom. Sasvim je to zasluženo braćo i sestre jer Sigal je onoliko ozbiljan glumac i onoliko se ozbiljno shvata koliko je i Srbija ozbiljna država, pa i gore od toga. 

Pre nego je Sigal dobio državljanstvo u Srbiji je boravio dva puta. Da, dva puta i to ne na po 10, 15 godina nego na po dan, dva. Sigurno je i sam bio zbunjen kad su sastanke sa njim zakazali i premijer i predsednik države, pa ministar spoljnih poslova, unutrašnjih poslova i shvatio je jedno, a to je da postoji jedno prkno od države u kom on, Stiven Sigal, glumac iz drugorazrednih holivudskih akcionih filmova, može biti, ne samo ozbiljno shvaćen nego čak i više od toga. Može se večno uživeti u ulogu iz nekog od filmova i za to biti masno plaćen. A život u Srbiji i nije ništa drugo i usporedba sa drugorazrednim, pa čak i trećerazrednim holivudskim filmom nije samo usporedba, pa i tu nalazimo da je Sigal sasvim zasluženi laureat državljanstva jer da je drugačije...

Vučić uručuje srpski pasoš Seagalu (FOTO: srbija.gov.rs)

Eh, da je drugačije...Setili su se ovih dana i drugih koji su dobijali srpsko državljanstvo, koji su ipak, za razliku od Sigala imali bar koji mesec, ili dan dužeg staža u Srbiji, baš kao što su se setili i još jednog stranca koji je, za razliku od Sigala, Srbiju a i njene građane shvatao ipak ozbiljno. Toliko ozbiljno da je u njoj živio 33 godine, pa ne samo živio nego i stvarao, a uz to šta je stvarao stasavale su generacije klinaca. I tek nakon 33 godine, i to opet ukazom sa vrha dobio je državljanstvo. Oni koji ozbiljno shvate Srbiju ovde su očigledno neozbiljno shvaćeni i, dodajmo i to, nepoželjni. Ime? Timoti Džon Bajford. 

Početkom sedamdesetih je u Beograd, legenda kaže, nekim poslom došao u Beograd kao reditelj i to sa BBC-a, zaljubio se, oženio i ostao. Jednom je rekao da su 60-te godine bile zlatno doba BBS-a, a 70-te Televizije Beograd. Da, ali on je bio taj koji je te godine pozlatio. Onima koji su rasli uz TV Beograd svakako se sećaju „Nevena“ koji je uradio po časopisu „Neven“ čika Jovana Jovanovića – Zmaja, „Babinog unučeta“, a oni malo mlađi i izmešteniji iz Srbije sećaju se i „Poletarca“, emisije sa TV Sarajeva za koju je isto tako rekao da je zlatne godine doživljavala 80-ih godina. Devedesetih je zlato presušilo, Timoti Bajford se povukao, pa iako je bilo pokušaja da se vrati na BBC, Srbiju ipak nije napuštao. 

Preskačemo opet koju deceniju i citiramo: „Stiven je tako stekao sva prava koja imaju naši ostali državljani, poput onih na zapošljavanje ili zdravstvenu i socijalnu zaštitu.“ 

Citiramo opet Timoti Bajforda iz jednog intervjua datom „Politikinoj TV reviji“, 2009. godine: „Ja nikada nisam bio zaposlen. Radio sam po ugovoru za Televiziju Beograd oko desetak godina. Radni staž se ostvarivao preko Udruženja slobodnih umetnika, ali nikada nisam mogao da postanem član Udruženja jer sam stranac. Nisam imao državljanstvo, dobio sam ga tek 2004. godine. Pitao sam i rekli su mi da mogu da regulišem radni staž od vremena kad sam dobio državljanstvo. Međutim, da bih dobio minimalnu penziju treba mi minimum 15 godina rada. Dakle, morao bih da čekam još deset godina, što je smešno, jer ne znam ni da li ću biti živ do tada. Mislim da bih za ono što sam radio verovatno mogao da dobijem nacionalnu penziju, ali ako nemam osnovnu penziju, ne mogu da konkurišem ni za nacionalnu. Znači, ja u Srbiji nikada neću biti penzioner. Moram da radim do poslednjeg časa. Ili da repriziraju moje serije svake druge godine.“ 

Timothy Byford, televizijski redatelj koji je zadužio Srbiju (FOTO: screenshot youtube) 

Te 2004. godine Timoti je dobio državljanstvo i to ukazom tadašnjeg predsednika, Borisa Tadića nakon što je do ovoga stigao odgovor Bajforda iz NIN-ovog upitnika. Na pitanje: Šta biste uradili kad biste dobili vlast u Srbiji na jedan dan, Timoti je odgovorio: ”Dao bih sebi počasno državljanstvo SCG za moju višegodišnju zaslugu ovoj zemlji, da ne bih morao svake godine da tražim još jednu godinu privremenog boravka.“

Stiven ne bi imao tih problema, kao što ih nije ni imao. On ne traži, on dobija samom svojom pojavom i uopšte nije važno da li će trenirati specijalce, otvoriti aikido klub, ili će se oživeti karijeru rok zvezde. Ne. Bitno je samo da se dobro zajebava jer Srbija je upravo to. Jedna velika zajebancija. Oni koji je ozbiljno shvate imaju samo dva ili možda tri izlaza. Jedan je daleko od granica iste, drugi je put u narkomaniju ili alkohol, a treći je da se učlanite u neku stranku i ciljate mesto Aleksandra Vučića. Birajte najmanje zlo jer ne zaboravite da izbor nećete imati još dugo. Stiven Sigal je tu da vam otme tu mogućnost.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija:  da.wikipedia.org