„Ne bih rekao da mi nešto nedostaje, ali mi je žao što se raspala. Mislio sam da će cela planeta jednog dana da živi zajedno, da će biti sretna, ali ja to za svoga života neću doživeti”, odgovorio je svojevremeno glumac Branko Miličević, poznatiji kao Branko Kockica, novinaru 6yke, Aleksandru Trifunoviću na pitanje nedostaje li mu Jugoslavija s obzirom da je radio po cijeloj bivšoj zemlji. Zaključit će Branko i kako je danas program za djecu laka zabava, bez ikakve poruke, dok su njegove emisije bile isključivo edukativnog karaktera, ali ipak neće otkriti kako je nastao izraz "TATATATIRA"

Razgovor je 1999. godine vodio Aleksandar Trifunović ...

Branko se tada takmičio za našu naklonost u oštroj konkurenciji sa Blekom, Zagorom, Kapetan Mikijem i ostalim junacima našeg ranog, i, možemo slobodno reći uspješnog, djetinjstva. Zakazani intervju smo obavili u prostorijama dječijeg pozorištanca "PUŽ", trenutnog umjetničkog prebivališta Branka i njegovih novih drugara. Na početno uobičajeno pitanje "Đe si, šta radiš, pa nema te nigdje..?, dobio sam odgovor da radi svašta i da je neposredno prije mog dolaska odvaljivao kanalizacionu cijev isred pozorištanca, a na ostala pitanja imate priliku da pročitate odgovore nevjerovatno vitalnog i vedrog sagovornika u nastavku teksta. Drugari, uživajte!!!

Branko Kockica i Aleksandar Trifunović (FOTO: 6yka.com)

Generacija koja je za kultnu emisiju svog djetinjstva imala tvoju "Kockicu" došla je u situaciju da puške igračke zamjeni pravim i da se prije nekoliko godina kvalitetno išuta u jednom od najžešćih sukoba otkako je svijeta. Klinci koji su odrasli uz tvoje emisije ratovali su, a o onim koji su tek rasli država nije imala vremena da brine. Kako si razmišljao o tome?

Ono što se meni kao umetniku čini jeste da deci u tako jezivim situacijama treba pružiti iz svake oblasti svega više nego inače. Traume iz detinjstva su najteže, te je samim tim i potrebno mnogo da se uloži da se one spreče. Recimo, ja nisam mogao da utičem na televizijski program, ali sam gostovao sa pozorištancem za vreme rata. Imali smo jedno veliko gostovanje odmah po dobijanju dozvole da se aerodrom koristi kao prolaz, bili smo na Ilidži. Mislim da je bilo oko tri hiljade klinaca sa roditeljima, mi smo pucali gitarama, a vani se pucalo za pravo. Deca su delovala kao da nije rat, nisu bila zastrašena, bila su divno obučena, mame sa frizurama, ma super je bilo. A i brate da ti kažem i voleo sam da dođem, jer taj kraj poznajem i od ranije.To je ono što po mom mišljenju treba da radi umetnik u ratu.

Bombardovanje Srbije predstavljalo je kulminaciju svega lošeg što se dešavalo Srbiji. Kakva iskustva te vežu za rad sa djecom u tim tužnim danima?

Šta smo mogli da radimo nego svoj posao. Trudili smo se iz sve snage da u Pužu ne bude tužno. Svo vreme bombardovanja smo davali predstave. Svakog dana u podne. Bez obzira na sirene. Publika je dolazila u tolikom broju da su morali da rezervišu karte. Praktično smo bili puni puncati. Jednom je u sred predstave dunula sirena šizela (to je ona što najavljuje vazdušnu opasnost), i jedna baka iz publike je uhvatila unuka za ruku i krenula, a on joj je rekao: "Sedi, baba, nemoj da si pička. " Naravno da smo se svi srušili od smeha, i glumci i publika.

(SCREENSHOT: YouTube)

Traume kod najmlađih kao što si i sam rekao su najteže. Koliko mnogo smjeha i sreće treba da se pruži tim malim ljudima da bi se one bar malo ublažile? Pokazuju li odogovorni uopšte interes za tim?

Baš me briga šta pokazuju odgovorni. Ja sam odgovoran za svoje postupke i samo to me zanima. Mi smo u sred rata napravili našu najbolju i najambiciozniju predstavu "Nevaljala princeza". Hajde malo da se puvam. Kad smo odveli Princezu na festival u Kotor dobili smo sedam nagrada. Od one najglavnije, gran pri do onih manje glavnih.

Iskustva iz našeg slučaja govore da će se sada, po dolasku promjena, i u Srbiji pojaviti veliki broj međunarodnih organizacija koje će raditi sa djecom. Šta misliš o tome?

Šta fali ako nam pomažu. Baš me briga što time zamazuju oči naivčinama kako bi ispali dobrodušni, važno je da se za decu učini bilo šta. A kako izbeći navali njihove "kulture", ne znam. Kako izbeći koka kolu?

Pojavio se veliki broj umjetnika, zabavljača koji rade sa djecom. Da li ima mjesta za sve i kako tretiraš nove trendove zabave za djecu?

Ljudi koji su došli posle mene i počeli da rade televiziju ušli su jednu sasvim novu vrstu televizije koja je apsolutno komercijalizovana, za razliku od emisija koje sam ja radio i koje su bile isključivo obrazovnog karaktera i koje su prpremane veoma studiozno. "Kockica" se pripremala nedelju dana, snimala nedelju dana, montirala nedelju dana, a danas umetnik uđe u studio i snimi emisiju za decu koja se prikazuje isti dan, bez ikakve pouke. To je po meni laka zabava i to me ne interesuje. Svaka tema koju danas ja obrađujem u svojim predstavama ima neku temu sa poukom. Ja mislim da ne može svaki čovek da bude obućar za decu, pa ni nastavnik ni učitelj, a kamoli zabavljač za decu. Bavljenje decom je poseban dar i na deci ne sme da bude profita. Ali kako nas stranci pritišću sve više izgleda ne razmišljamo tako. Dolar je odjednom najvažniji, a dolara u kulturi nema, dolara u prosveti nema i zato se sve manje kulturnim i obrazovnim temama bave obrazovani ljudi jer se posvećuju poslovima koji im donose novac

(FOTO: novosti.rs)

Zašto si prestao da radiš "Kockicu"?

Ja sam radio "Kockicu" dvadeset godina. Napravio sam dvesta pedeset emisija i pravo da ti kažem nekako sam zaokružio taj krug svog interesovanja za taj vid rada. Ja sam dete glumca i imam takvo vaspitanje da volim pozorište i trenutno me mnogo više interesuje ovaj vid glume. A ujedino smatram da je pozorište mnogo veća umetnost nego televizija i film. U ovom trenutku me mnogo više zadovoljava jer mogu da radim ono što me zadovoljava, što je jedna od važnijih kockica sreće, da čovek radi ono što voli.

Da li misliš da bi izdao svoju bivšu i sadašnju decu kad bi recimo, počeo aktivno da se baviš politikom?

Naprotiv, samo obrnuto. Ja sam se na prvim slobodnim srpskim izborima kandidovao za nezavisnog poslanika da bi se preko politike bavio problemima dece i da bi branio njihove interese. Imao sam nameru da budem dečiji poslanik bez ikakve druge političke ambicije. Nisam prošao, ko zna zašto.

Misliš li pokušati ponovo? Jedan broj glumaca našao je svoje mjesto i u novim organima vlasti u Srbiji...

Ne. Nema šanse.

Kako kao građanin Srbije i javni radnik gledaš na dešavanja u zemlji?

Jebala te politička pitanja. Ima jedan dobar štos na tu temu. Ide ovako: šteta što u našoj zemlji toliko ljudi koji se odlično razumeju u politiku voze taksi ili rade kao frizeri. Nemamo mi, brate pojma. Nemamo podatke i svo to kafansko naklapanje i kafanski politički mudraci me zasmejavaju. Ali ljudi moraju da lupetaju, tako im je lakše. Ni naši profesionalni političari očigledno nisu imali pojma. No, nadam se da će biti bolje. Ovim novima treba dati vremena. Pa ja jednu dečiju predstavu pravim po pola godine, a njihova predstava nije za malu decu.

(SCREENSHOT: YouTube)

Ovaj magazin prvenstveno je upućen mladim ljudima te ne bi bilo loše da od tebe čuju u kakvoj uspomeni pamtiš školovanje na akademiji i po čemu se ono razlikuje od školovanja na drugim fakultetima?

Ja sam pored glume studirao i engleski jezik tako da mogu da kažem da je studiranje glume zaista nešto posebno i zaista se ne da porediti sa studiranjem na drugim fakultetima. Mi smo upućeni jedni na druge kao partneri kroz čitav život, tako da se stalno družimo. Studiranje glume je najzabavnije školovanje jer svaka godina na kraju pravi svoje originalne projekte koji su u stvari ispiti na naš način. Druže se i slikari i muzičari, ali, ponavljam, niko kao glumci. Onda studentski protesti. Ja sam učestvovao u demonstracijama šezdeset osme i baš zbog te specifičnostima fakulteta glume o kojim sam ti pričao,studenti glume su uglavnom frontmeni takvih događanja. Studenti sa ostalih fakulteta su držali govore, a mi smo recitovali, glumili, igrali neke odlomke. Moje sećanje na te demonstracije i poređenje sa sadašnjim demonstrcijama me navodi na misao da studenti tu nemaju bog zna šta da urade i da su često izmanipulisani od veštijih. Studenti čak najčešće i ne znaju zbog čega protestvuju, nego je bitno učestvovati. Sećam se da ni ja nisam bio dovoljno svestan nego sam išao okolo i recitovao i kao pravio sam se važan što ja eto demonstriram, i čini mi se da je to tako i sada. Ali bez obzira studenti moraju to da rade. Prvo što ipak deluje na ove nevaljale ljude, a studenti su dobri, i to njih i plaši jer studenti su jedna moćna snaga. I kad bi se u ovo vreme neko mnogo ozbiljnije posvetio sudentima oni bi bili mnogo značajniji faktor ovog društva. Hrabrost studenata može pametno da se iskoristi.

Sve češće imamo priliku da vidimo situacije zloupotrebe dece u političke svrhe. Da li postoji opravdanje za tako nešto, i šta ti misliš o tome?

Sve najgore. Ljuba Ršum je napravio bukvar dečijih prava i on je ovde osnovao organizaciju koja se bavi borbom za prava dece.
Svaka vrsta manipulacije je katastrofa, a pogotovo ako je to slučaj sa decom. Mislim da smo svi mi izmanipulisani. Ja imam pedeset pet godina i verujem u nešto, i kad saznam da to nije tako zapanjim se, jer vidim da sam ispao budala. Dete treba da najviše voli svoje roditelje, a ne nekakvog vođu, kao što je to bilo za Titovog vremena, koga sam, priznajem, voleo. Svi ti dočeci stranih državnika, štafeta sve je to bila manipulacija. Mada ljudi koji se bave propagandom razmišljaju profesinalno i čokoladu u reklamama uglavnom jedu deca. Deca su nešto što ipak deluje, ali ja bez obzira mislim da se to može uraditi dobro i bez dece.

Radio si svoje emisije i predstave za decu po čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Da li ti nedostaje?

Ne bih rekao da mi nešto nedostaje, ali mi je žao što se raspala. Mislio sam da će cela planeta jednog dana da živi zajedno, da će biti sretna, ali ja to za svoga života neću doživeti. To su nam sve spakovali zli ljudi, i moćni, i mi tu nismo mogli ništa da uradimo.

Kulminacija nacionalne netrpeljivosti dostigla je svoj vrhunac upravo na prostoru Bosne i Hercegovine. Da li je i kako to uticalo na tebe?

Pozorištance "PUŽ" je svoju prvu, premijernu predstavu izvelo u Zenici. Odigrali smo deset predstava u prepunoj sali. Najviše sam pre rata upravo odlazio u taj kraj oko Zenice i uvek je bilo tako. Moj utisak je da su to bila najveselija deca, tako je bilo uglavnom i u čitavoj Bosni. Bosanci su bili ubjedljivo najveseliji narod tako da je meni taj rat koji se desio bio svojevrstan šok. Sve što se dešavalo na ovim prostorima zadnjih godina ponukalo me da napišem knjigu iz primenjene filozofije za odrasle. U stvari, za moju bivšu decu koja sad imaju između dvadeset i trideset godina. Inače, smatarm da je trideset godina zadnji rok za čovjeka da formira neki stav o životu. Knjiga se zove "Sabrano delo" i napisao sam prvi deo koji sam odlučio da štampam.

Šta bi za kraj ovog razgovora poručio mladim ljudima koji su gledali tvoje emisije, rasli uz njih, onima koji tek treba da imaju svoju djecu...?

Ja imam stav da ne treba ići nigde iz svoje zemlje i tu je Šantić potpuno u pravu jer sunce tuđeg neba ne da ne greje, nego nema šanse. Stranci su omrznuti i obeleženi svugde u svetu, a pogotovo sada, to je priroda ljudskog duha. Tu smo mi Srbi malo čudan narod, mi smo oduvek obožavali strance. Recimo dođe Paulo Mađeli, talijanski reditelj, i drma beogradskim pozorištem deset godina, a masa domaćih režisera nema šta da radi. To srpsko bezrezervno gostoprimstvo, ne da ja mislim da je loše, ali je to jedna neobojena naivnost na osnovu koje nas je lako nasamariti. Srbi su mnogo dobar narod i ovo što su nam sada spakovali da smo najgori momci na svetu, to je van pameti.
Ne znam da li su zato krivi političari, jer u principu oni me ne interesuju i nisu tip ljudi s kojim bih ja želio da se družim.
Znači, sreće napolju nema. Ja imam masu prijatelja vani i oni nisu srećni, jer ljudi sa kojim žive ih uglavnom ne vole i zato nemojte biti stranac, ostanite u svojoj zemlji. Neka stranci dolaze kod nas, ali ne sa puškama, naravno.

Kako je nastao izraz "TATATATIRA"?

Razlog je banalan i naivan, ali ne želim o tome da pričam jer TV Beograd planira da organizuje nagradnu igru sa tim pitanjem.

Lupiga.Com via 6yka.com