Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Priča o čoveku s retkim pločama

Imao je ploče koje su bile izuzetno retke, i mislio je da je to vredno svačijeg poštovanja. I verovao je da je veoma poštovan. A u stvari, bio je čovek kojeg su svi izbegavali. Nametljiv i jedan od onih koji vole ceo svet i koji su sa svima u prijateljskim odnosima. To im pada sasvim prirodno, pošto ih svi poštuju. Jer imaju retke ploče ili poštanske marke, ili papagaja koji govori, ili bubuljice na čelu koje su tako postavljene da formiraju slova rečenice "ja sam jedan sjajan tip". Ukratko, sve one stvari koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. I zato ih svi poštuju. I oni u to veruju čak i kad sve ukazuje na činjenicu da su krajnje neomiljeni i da te njihove unikatne stvarčice ne tangiraju ama baš nikoga. On je, siromah, čak bio i korak dalje u bunilu od ostalih iz te sorte, jer je rezonovao ovako: papagaj koji govori može da ugine, a bubuljice se daju istisnuti ili nestati - ali retke ploče!!! Ne, nikada! On će uvek biti poštovan i omiljen kod ljudi zbog toga.

Sa dvadesetak godina, on nije imao ni jednog najboljeg prijatelja kojeg zna duže od par meseci, ali su mu to svakako bili najbolji prijatelji. Kleo se u njih, a nije ih ni poznavao. Jer ga oni poštuju, pošto on ima retke ploče. "Dođi kod mene da vidiš moje retke ploče koje niko nema!" - govorio je svim svojim prijateljima, i svaka tema koja se zapodene u društvu imala je neku nit pomoću koje se mogla spojiti sa pločama. Onda bi on naširoko razglabao o tome, a ljudi oko njega su se smejali. On je mislio da je to zato što je izuzetno duhovit. Istina je, međutim, ta da svi smehovi vode poreklo od dva uzroka: ili je nešto duhovito, ili je glupavo do imbecilnosti. Istina je i ta da su se njemu uvek smejali zbog ovog drugog, ali kako nije bio stručnjak za razlikovanje smehova, on to nije zapažao. Jer smeh je smeh, a pošto njega svi poštuju sigurno se smeju zato što je duhovit. Izuzetno. A i ima izvesne jako retke ploče. Ljudima je to sve bilo simpatično. Ne treba biti kralj da bismo voleli dvorske lude. Ali to je bila ona vrsta zadovoljstva koja uglavnom trpi samo jednu reprizu posle premijere. Eventualno dve. Svaki sledeći put svakome je jasno da ima posla s budalom koja misli da je jako zanimljiva i u tom cilju može krajnje inspirisano da lupeta do armagedona. Zašto bi iko slušao budalu kako krajnje inspirisano lupeta do armagedona? Nevolja je bila u tome što on nije imao čula koja registruju takvo nešto, pa je zato, kad te jednom proglasi za prijatelja, on svakog dana živeo ulogu tvog prijatelja i uživao u tome. Čak i onda kad ga neko sudari sa stvarnošću i objasni mu da više ne želi taj mentalni 'retke ploče-maloumni humor' teror, te da ga naprosto ostavi na miru, ovaj bi to zaboravljao ili preinačavao odmah nakon razgovora - jer je naravno sasvim nemoguće da njega neko ne voli. Doduše te je ljude prestajao da gnjavi.

Sa tridesetak godina, bio je onaj sa kojim niko iz firme ne želi da popije kafu za vreme pauze. Bilo je, istina, uvek nekoga ko se tu nađe i ipak popije kafu u njegovom društvu, ali to je bilo do potrebe da se u pauzi ispije kafa, a ne do potrebe za njegovim društvom. Nije da se s njime nije razgovaralo. Mada, to su bili oni momenti kada nam za sagovornika odgovara i zid, pošto bi pričanje sa samim sobom moglo biti indikacija galopirajućeg mozgovnog iskakanja iz šina. On je sva ta druženja uz kafu svakako tumačio kao jasan izraz poštovanja prema njemu, pošto je cela firma znala da on ima neke veoma retke ploče. To je sasvim dovoljno da te ljudi vole. A i izuzetno je duhovit i savršeno zanimljiv i mnogo voli ljude. To su mu sve dobre kolege i prijatelji. Tu je bila i simpatična sekretarica koja nikako nije pristajala da svrati kod njega da slušaju ploče, uvek iz nekih razumljivih razloga. Njemu nije nerazumljivo bilo ni onog dana kad je ona dreknula "Ma ostavi me na miru, majmunčino odvratna i dosadna! Plata mi kasni i ne znam šta ću i danas nemam živaca za tvoja zajebavanja! Okači se nekoj drugoj o vrat, mamlaze jedan!" - tu je on shvatio da je ona ljuta zbog te plate koja kasni, eto, ali ga svakako i ona voli i poštuje. On ima ploče. Retke. Svakako je i njoj on veoma simpatičan zbog toga, znao je da je to tako. Ali joj više nije dosađivao.

Sa šezdeset i kusur godina, bio je čičica s razlogom ponosan na svoja dva sina. Jedan od njih imao je papagaja koji govori, a drugi bubuljice u obliku rečenice "ja sam jedan sjajan tip". Žena ga je ostavila još davno, mesec dana nakon venčanja, ostavivši za sobom samo nejasnu poruku "Sad navuci ploče na onu stvar, kretenu."

Sa sedamdesetak godina, napustio je partiju šaha i započetu priču o retkim pločama sa vršnjacima u parku, jer je osetio da mu nije dobro. Stepenice do njegovog stana učinile su mu se beskrajnim, a noge sasvim slabašnim. Nastavljao je da se penje, ali je osećao da će posustati. Zažmurio je i skupio snagu. Kad je ušao u svoj stan, odmah je otišao do police gde drži svoje retke ploče, jer ih se jako uželeo iako ih glanca po principu pentraksila - na svakih osam sati. Osećao je da će mu srce iskočiti i da mu je pritisak visok, ali je nekako morao najpre da vidi svoje mezimce. Uzeo je u ruku prvu od njih i osetio da mu je odmah bolje. Ali sledećeg momenta njegov bol se ustostručio: ploča u njegovim rukama pretvorila se u pepeo. Na njegove oči. Panično je dohvatio sledeću, no i ova se lagano pretvorila u pepeo. A kroz otvoren prozor u dnevnu sobu prijatno je ulazio lagani prolećni vetar koji ponese pepeo nekuda ... On, držeci se jednom rukom za grudi i glasno dašćući, dohvati i sledeću ploču, pa sledeću .. i sve se pretvaraše u pepeo. U pepeo se pretvaraše i on sam i jednako lagano, nošen vetrom, polete napolje. Sad su se trunke izmešale i sve je to bilo jedno. Prašina na vetru. Sve razređenija ... i sve sličnija ničemu. Poslednjim atomom svesti on, međutim, i dalje nije shvatao šta su i njegove ploče i on bili sve vreme. Čak ni sad kad je bilo očigledno.

Komšije su ga našle na stepeništu. Umro je dok je pokušavao da se popne do svog stana. 

"Izvinite, gospodine ... gospodine, molim vas ...!". To je opet proćelavi nervozni naočarko sa sedišta iza. Ali pošto Pera Perić ne želi da i dalje bude neotesanko kao ovaj izgubljeni starac koji sedi tu do prozora, on se ovog puta, uz prijatni smešak okrenu ka naočarku. "Šta te muci, prijatelju?" -izraženo teatralno reče on. Pa, u krajnjoj liniji, njemu se razgovara - makar bilo s kim, makar o čemu god. "Moram vam prišapnuti nešto ... čujte ... nešto se dešava, tu dole ... sa spoljne strane ... ja čujem neke zvuke sve vreme ..." - nepovezano poče naočarko. "Kakvi zvukovi, ja ne ...". "Govorite tiše!" - ciknu čovečuljak i primače Perino uvo bliže svojim ustima. "Ne smeju nas čuti ... niko ne sme da čuje ... možda je to neka zavera ... ne znamo kome se sme verovati ... a ja sam sasvim siguran ... tu je nekakvo grebanje ... i škripanje ...". "Čoveče, ja stvarno nisam primetio da nešto ...". "Pssssst! Slušaj ... slušaj pažljivo ...".

Ništa. Budući da niko u busu, sem nekih ženturača tamo negde pozadi, nije bio posebno razgovorljiv, naćuliti uši bilo je lako. Ali i dalje se nikakvo grebanje niti škripanje nije čulo. "Čujete? Čujete? Lepo sam vam rekao, eto!" - pobedonosno šapnu čovek. Pera slegnu ramenima u nedoumici. "Ja ništa nisam čuo.". "Kako nisi?" - rasrdi se nervozni, pa se onda primiri ... "Izvinite. Izvinite, ali ovakav sam jer se tu nešto dešava, ja sam to zapazio, ja sam čuo i sad ... molim vas, evo sve vreme grebe, slušajte!". I opet ništa. "Znate šta ... ja stvarno ništa ne čujem ... nervozni ste, pa vam se čini ...". Naočarko se sad još više naljuti i povisi ton, što Peru Perića podseti na to da je, bez obzira na njegovu želju da sa nekim razgovara, taj tu ipak isti bezveznjak s kojim ne vredi pričati, kao ni maločas kad se tek bio probudio. "Ma vi ste gluvi! Autobus je pokvaren, a zašto je pokvaren? Nešto je tu napolju što grize i grebe, i ispušta zvukove, evo i sad se čuje, sve glasnije, i na kraju će ...". "Ma batali me, budaletino!" - dreknu Pera, dokusuren u iznerviranosti. "Sedi na svoje mesto i nemoj da me čačkaš više! Ništa ne grebe i ništa ne zuji, nego si ti neki blesav čovek, eto!".

"Tišina tamo!" - opet se umeša ona žena. Pera joj ovog puta nije ostao dužan: "Evo odmah, princezo! Mi ćemo da ćutimo, a ti gledaj svoja posla!". Žena pognu glavu, ne želeći da se jedna svađa sad nastavi na drugu. "Neka vam bude, dobro. Dobro, nema problema ..." reče i naočarko pa se udubi u svoje sedište.

Pera Perić razmišljao je o svojim bližnjim. O mami, o prijateljima ... tek se sad dosetio toga koliko svi oni sada tuguju i kakav je ovo udarac za njih. Ali on, nekako, ne žali ni za čim ... i to je isti onaj osećaj koji ga uljuljkuje i ubeđuje da se zaista nalazi u autobusu za onaj svet. Priseća se svega što je ikada čuo o raznim religijama ... I tu, manje-više, svuda stoji da su pokojni - spokojni. E, to je valjda taj osećaj. Ipak, seća se i da je čuo da to ne važi za one koji su mnogo grešni i imaju baš teška nedela na duši. I to bi moglo da objasni zašto je gnjavator sa sedišta iza ovako uznemiren. Mada i ne mora da znači ... svi su napetih živaca, jer ovo verovatno jeste jedan od milion slučajeva zaglavljenja ove vrste prevoza. To razmišljanje mu je odvuklo pogled na same ljude o čijoj nervozi je neprekidno razmišljao, na ljude oko njega. Dakle, da vidimo. Na levoj strani, tik iza 'vozačevog' mesta i pregrade koja to mesto odvaja od putnika, sedeo je onaj dedica, i do njega on. Nasuprot njima, (a bio je izuzetno zanimljiv momenat što su sedišta tako okrenuta - jedna prema drugima, kao da se hoće da ljudi komuniciraju više, a uprkos tome ovde vlada mrtvačka atmosfera među mrtvacima ...) sedeli su paranoični naočarko, preko puta Pere Perića, i do njega neki mladić. Imao je dugu kosu i kožnu jaknu. I običaj da se prijatno osmehuje dok proćelavi gnjavi Peru Perica, kao da tim osmehom gestikulira Peri da je sasvim jasno stajanje znaka jednakosti između onoga što priča naočarko i rečenice "našao sam žirafu u supi i nežno me pogledala". Taj momak čak izgleda u redu za razgovor. I deluje kao lice koje Peri nije sasvim nepoznato ... Ko je sve sedeo iza, Peri nije ni bilo preterano bitno. Video je iza glave tog momka neku ciganku koja spava naslonjena glavom na prozor, a iza paranoika je sedeo neki čikica sa šeširom, i eto toliko. A tada je obratio pažnju na zanimljivost skupine na desnoj strani autobusa, u njihovoj liniji. Već pomenuta devojka, na prvoj polovini prvog sedišta. Mlada je ... i prilično lepa. Samo sad izgleda užasno sa svom tom razmazanom šminkom ... čini se i da joj je jedan rukav malo poderan. To sve verovatno ima veze sa načinom na koji je umrla ...  na sedištu preko puta nje smešteni su jedan pop i jedan gospodin u lepom odelu. Pop je veoma star, gospodin sredovečan. Izgleda da pop izgovara molitve u sebi, a gospodin razmišlja o nečemu. Povremeno napravi pauzu, izvadi mali češalj iz džepa i popravi zaliske. Sve to čini da izgleda kao neki političar sa televizije, a verovatno je neki poslovni čovek. Kako li je on umro? Na kraju, pored devojke, preko puta gospodina, sedi neki starčić. Ima duge brkove i pretura po torbici. Upravo sad, iz torbice je izvadio luk i odgrizao pola. Sad vadi pogaču. Uzima parče, pa vraća. Sad ljušti prut čajne nožem ...

Sve to je Peri Periću grozno do krajnjih granica. Zar to nije iritantna stvar, kad neko u autobusu počne tako da se ponaša, svi ti mirisi, a zagušljivo je ... ovaj suče brke i uživa. To je neka seljačina, očigledno. Pera ne može da gleda dalje, toliko mu je antipatično, pa skreće pogled ... a kad glavu drži normalno, dakle kad gleda tačno ispred sebe, onda vidi naočarka. Ni ovog puta, Peri nije promaklo to čudno crvenilo na naočarkovom vratu. On se i dalje vrpolji, zvera kroz prozor i osluškuje. Pera zaključuje: taj čovek izgleda gore od nespokojnog.

Taj čovek izgleda nesrećno.

 Nastavlja se …