Siroti mali hrčki
ritn by: maja
08. 03. 2007.
Nekako mi nikada nije ležala zima. Depresivna strana moje ličnosti tada uzme maha i postavi me u modlu svoje bezdušnosti ostavljajući pozitivnosti taman toliko da se nasmejem na poneku šalu.
Na svom kalendaru križam dane do proleća i ne znam više da li ih brojim unapred ili samo lupam recke od dana kada sam poslednji put bila zaista sretna. Sećanje na te dane iskrsne ponekad uz takt neke pesme koja ih je obeležila ili se jednostavnim flash-om memorije stvori na sekundu ili dve pred mojim očima. Mir koji sam nekada osećala vidim samo kao izmaglicu nad ravnicom. Valjda se ovo zove odrastanje. Vremenom prihvatimo zadebljanja (Mogu li izbeći patetiku, pa ne napisati "na srcu"?! O, da!) na nama i shvatimo da nas malo stvari pomera. Sve što dobijamo su varke da smo zadovoljni i da smo uspeli u poduhvatu koji se zove "još jedan mesec, još jedna godina".
Više iz nekog prećutnog saosećanja delim materijalne stvari s nepoznatim ljudima. Odnela sam hrpu stare odeće mladoj udovici s Kosova koja sa svoja tri sina živi pod kartonima na jednoj novosadskoj ledini. Posle sam odnela i hranu. A onda pobegla, jer sam bila na ivici suza. Pre neki dan dala sam cigare čoveku koji je opuške skupljao po autobuskoj stanici, pa ih zatim palio završavajući trovanje nikotinom koje je neko drugi započeo i bio prekinut dolaskom autobusa. On je samo ćuteći klimnuo glavom i ta nema zahvalnost i pomirenost sa čitavom mizernom situacijom me još više dotukla. Ponekad pomislim da su ovo bili jedini slučajevi prisnosti koje sam imala u poslednje vreme. S ljudima oko sebe osećam se nedorečeno; vidim njihova zadebljanja, busam se svojima i svako od nas u tišini svojih soba razmišlja o nekim drugim danima.
I uvek se setim dečaka koji je u poslovnom centru sedeo na betonu ispred prodavnice i gledao crtani film na televizoru u izlogu. Smejao se od srca ne razmišljajući da je ta magična crna kutija nešto što on možda nikada neće imati. Sin pomenute udovice me je držeći psa na konopcu i razgledajući odeću, nevinim glasom pitao "A ima li nešto i za kucu?" I on je bio nasmejan; obradovan majicom sa znakom Supermena na prsima. Radovao se što je pronašao još jednu istu majicu u kesi, jer će i on i brat moći da uz podignutu pesnicu zamišljaju da lete i pomeraju planine.
Na toj pozornici ludila, pojavljuje se i dečak koji je za dinar-dva prodavao kartončiće na kojima je ispisao "I love you", "I need you" i "Only you". Možda čitava situacija i ne bi bila čudna da on tada nije imao devet godina, da je bilo jedan posle ponoći i da je mesto događanja bio jedan novosadski kafić. Poruke su bile ispisane po iscepkanom obodu kutiju u koju vam pakuju pizza parče. Skupljao je kutije koje su nekulturni bacali gde su stigli, birao čiste delove, pisao i crtao po njima, zarađujući par kovanica. Sitnio je novčanicu svog detinjstva ne razmišljajući da je nikada više neće moći unovčiti.
I sve se svede na skupljanje otpadaka. Kao hrčci čuvamo otpatke bivših ljubavi, prijateljstava. Nižemo sećanja samo da bismo ponovo proživeli stari osećaj zadovoljstva.
Sve češće me hvata osećaj pomirenosti sa pogrešnim postavkama oko sebe. A onda planem i iznova se potresem nepravdom na globalnom nivou. Surovost i nehumanost koje nikada neće biti iskorenjene; dečaci koji će i dalje gledati crtaće samo u izlogu i sve one bolne istine koje se ne daju prepričati. Preispitujem sebe da li sam iskrena ili je sve to samo beg od sopstvene mizerije.
Gradim svoju kulu apsurda i čekam proleće da bih je srušila.
kada prodje zima, proci ce i ovo... ali sada znamo da pisemo sastave ;)