iz serijala PASMATER FAMILIAS
 
Kadgod sazovem obiteljski zbor, svi se uznemire. U očima isto pitanje. Kaj bu stari opet lupil. A lupam već godinama, pa se naviknuli. Svatko zauzme svoju pozu, da što lakše podnese moje umotvorine, ali tako da mogu brzo zbrisat čim završim. Ili kad se njima čini da ću završit. Sa lupanjem.
Jasna sjeda na rub fotelja. Sa ruba se brzo zbriše. Nada se zavali duboko u drugu fotelju. Razumijem, tek došla s posla. Umorna od svojih pacijenata. Ona je psihić, radi u bolnici. I kad ih se riješi, doma naleti na vječnog pacijenta. Shvaćam. Osvald je pozoran, ali stalno baca pogled prema svojoj posudi. Da mu koja mačka ne zdimi njegovu klopu. Feliks drijema. Njemu je i tako svjedno, samo da odmah dobije slijedovanje pilećih jetrica kad se vrati iz skitnje. Tečka prede. Skužil sam ja mačju psihu. To je njezin način autogenog treninga. Odbrambeni mehanizam, ako izvalim nešto neočekivano. Jedino me novi mačkić (još uvijek No name) pažljivo gleda. Malecki je naivan, još me nije skužil. Namignul bi ja njemu, ali trenutak je važan. Zaista važan. Spremam se izreći jednu od najvećih životnih odluka.
Zauzel sam teatralnu pozu, pazeći pritom da ne izgubim dostojanstvo.
Prestal bum pušiti, dahnem. Od ovog trenutka!
Demonstrativno bacam kutiju cigareta u smeće, zajedno sa upaljačem. Cigarete ionako nisu bile marke koju inače trošim. Za upaljač mi je bilo malo žal. Godinama sam se brinul da je moj vjerni Zippo bil uvijek pun benzina i imal originalni rezervni kremen. Nikad me nije iznevjeril. Palil je svaku cigaretu. I moju i nažicanu.
Nitko nije odreagiral. Zatekel sam ih nespremne. Očekivali su bar desetak minuta verbalne diareje, a ja završil dok si rekel keks. Dobro, dva keksa, jer bacanje cigareta i upaljača u koš, su bili sastavni dio mog nastupa.
Konačno, reče Jasna i brzo kidne u svoju sobu, jer se sjetila da ima pedeseti važan telefonski razgovor tog dana. Sa kolegicom kaj stanuje u susjednoj kući. Osvald je otišel čuvat svoju posudu. Tečka je i dalje prela, a Feliks je i dalje spaval. Čini mi se da je strignul desnih uhom. U njegovom riječniku to znači: bravo stari, danas nisi dugo lupal. No name mačkić je iskoristil priliku i veselo mi se uzveral uz nogu. Mogel bi po drveću, al je ovak zanimljivije. Drveće ne dreči dok ga on grebe svojim pandžama. Nada je očito zadrijemala u fotelji. Ostavil sam je na miru. Kasnije bu skužila kaj sam rekel, jer bu ustanovila da se je u kući konačno razdimilo.
Tak je prošla jedna ura. Razmišljal sam o svojem upaljaču. Ipak sam ga mogel zadržat za uspomenu. Dva sata kasnije, sam donesel odluku da zadržim upaljač. Razmišljajući o tome sam malo zadrijemal.
Hej, probudi se, trese me Nada. Kaj nisi rekel da ti u sedam dolazi frend. Jesam, odgovaram bunovan. Ja već pospremila, daj uredi se. Imaš još samo deset minuta, dodala je. Polako dolazim k sebi. Automatski sežem rukom u džep da pripalim cigaretu. Ti bokca, pa gdje su mi nestale cigarete i upaljač?
Prisjetih se svog nastupa popodne. Odem do koša. Otvaram poklopac. Koš prazan... Nada je stvarno pospremila. Šit.
Ura sedam, zvono, Krešo na vratima. Sa ženom. Bok, bok. Hoćeš ovo, jesi za ono i tak. Kak je red. Uskoro donosim glasovitu Brankovu kavu. Opet sam izvodil bravure na mom espresso automatu. Prvi srk. Pohvale. Ja skopam skromnu facu, uobičajenu za takve prilike. Ipak smo frendovi. Nada nije nikad pušila. Jasna probala pa prestala. Krešina žena puši baš takve kakve ja ne volim. Super lake. To su one, kaj ak imam samo te, moram zapalit pet cigareta najednom da dobijem potrebnu dozu nikotina. Bljak.
Gledam Krešu. Kaj ne pušiš više, pitam ga. Pušim još, izvuče kutiju iz džepa. Ove mi je brat donesel iz Brazila. Daj jednu, velim, te još nisam probal. Imal je i upaljač.
Za pol ure smo sprašili kutiju.
Osvald, Feliks i Tečka su otišli na dvorište, na svijež zrak. No name je naivan, pa je ostal unutra. Sad se je penjal po Krešinoj nogi. Ljepše mu to nego po drveću. Dobro da je Nada zadrijemala. Nije opazila razliku. Gusti se dim i dalje valjao po kući.