Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Drugi deo "Vere" na ovom linku!

Treći deo "Vere" na ovom linku!

Četvrti deo "Vere" na ovom linku!

Peti deo "Vere" na ovom linku!

Šesti deo "Vere" na ovom linku!

Sedmi deo "Vere" na ovom linku!

Osmi deo "Vere" na ovom linku!

Deveti deo "Vere" na ovom linku!

Deseti deo "Vere" na ovom linku!

---

...

Priča o paklu

Strašno dugačak hodnik. Pera Perić sme da se zakune da je taj tunel ilustracija reči 'beskrajno'. Ipak, on korača. Osvrće se za sobom i vidi isto to. Ali on nekako zna da je pravi put onaj kojim on hoda, a ne u suprotnom pravcu. I zna još nešto: to je pravi put do pakla. Oseća znoj na licu. I dalje korača. I dalje, i dalje ... ne može da se zaustavi, iako zna da put vodi u pakao. Nekakva opsesija. Ludačka želja da se spozna šta je pakao u stvari. Siguran je da ga to nikada ranije nije zanimalo, ali on sada hoda pravo ka paklu, i boji se, boji se u punom značenju te reči, ali ne može da stane. Odjednom, kraj tunela ulazi mu u vidik ... mnogo je daleko. Ali se vidi. Crvena svetlost, večiti oganj ... eno ga tamo. Na kraju.

Na kraju je samo gomila crvenih i narandžastih reflektora i neonskih sijalica i jedna najobičnija vrata. Toliko. Sve ostalo je marketing, čini se. Bar što se ulaza tiče. Pored vrata je prekidač sa sličicom zvona na sebi i plava tablica sa adresom, kao i na bilo kojoj zgradi ili kući. "Nedođija bb", pisalo je. Ali Pera oseća kako mu celo telo drhti od straha, i ovaj trik sa ulazom u pakao ne umanjuje, nego ipak potvrđuje činjenicu da je iza ovih vrata zaista pakao i njegov domaćin. Tu lepo piše ... Ruka mu se tresla i mučio se da prstom nanišani zvono. Kad je nanišanio, jos dugo je oklevao. Konačno, skupio je snage i pozvonio. Uz škripu, stara vrata su se otvarala, i Pera Perić je pretrnuo.

A onda ... pred njega je išetao starčić u bade-mantilu i papučama, i izgrebanim staračkim glasom uzviknuo: "Zdravo!". Pera zbunjeno zamuca. "Izvinite ... ja sam radoznao ...". "Ja sam Astarot, drago mi je!" - zvonko reče čičica i pozva ga unutra, uz opasku da pripazi kako hoda da ga ne bi nagazio po repu. Svaki mišić Perin pokušavao je da ne uđe, bilo mu je savršeno jasno da upravo kroči preko praga pakla, ali nije vredelo ... ništa nije mogao učiniti. Nešto ga je teralo da zakorači unutra, a što je najgore, stvarno je verovao da to jeste upravo njegova radoznalost. Čičica ga je ponudio kafom i kolačićima i posadio ga u udobnu fotelju, odakle se pružao savršen pogled na pakao. Pera je držao oči snažno zatvorene, izbrojao u sebi do šesto šezdeset šest (valjda i najuznemireniji čovek na svetu može da se primiri dok se toliko nabroji ...), pripremio se da vidi užas svih užasa i - naglo otvorio oči ...

Dvorana. Nigde na vidiku ni jedne jedine sprave za mučenje, nigde ni jednog dželata ni mučitelja. Samo ljudi. Svi imaju bele spavačice, slične kao što dobijete u bolnici. Neki od njih gorko plaču, neki lupaju glavom o zid iz sve snage, neki sebi vade oči i kunu, neki zabijaju ruke u utrobu ... a svako kao da ima svoj prostor i niko drugi ga ne dira i ne uznemirava ni na koji način. Odjednom, začuje se zvono. Pera pored sebe ugleda starog Astarota sa megafonom u ruci. On reče: "Dosta, dosta za sada, prekinite, pauza za ručak je. Prijatno.". Pred svakim se pojavi porcija. I to nisu bili hleb i voda, niti korenje. Naprotiv, svakakve đakonije i razna pića. Ljudi navališe na jelo, no i dalje su svi plakali i urlikali strašnim glasovima. Posle ručka, Astarot proglasi vreme odmora i pred svakim se pojavi francuski ležaj ili vodeni dušek. Ljudi legoše, ali su i dalje svi ridali i krvarili u sve te krasne postelje ...

"Znači ... ovo je taj pakao?" - krajnje zabezeknuto prošaputa Pera Perić. "Ne sme se zaostajati u luksuzu, sinko! Zar da nas ona druga firma, ona u oblacima, pretekne? A, ne! Vala, neće! - zabrunda deda. Pera prikupi hrabrosti da priupita ono što je sad morao da priupita pa makar da ga posle toga oprle gromom: "Oprostite, a ... oni svi plaću i povređuju se ... i to sve sami rade, nema egzekutora ni ... pa me zanima zašto oni to rade sebi ... to jest ... kako ste ih naterali na to?". "Prosto, vrlo prosto" - odgovori Astarot - "Učinio sam da svi imaju sedam pogodaka na loto-u, a onda sam im pocepao tikete, svima do jednog!". I dodade, sekund kasnije. "Šalim se, sinak, šalim se.". Pera uzdahnu. "Pa, onda ... šta je?".

"Vidiš ovako, mali ... hajde, pokušaj da se setiš neke osobe koju si poznavao, nekoga ko je za tvoja merila bio izuzetno glup - ali ne jedan od onih dobričina glupana, nego izuzetno glup i isto toliko zao i pokvaren, nekoga ko je počinio mnoga dela koja su, recimo, samo svakodnevne sitnice, ali opet vrlo pokvarene i vrlo glupe. Možeš li to?". Pera Perić odmah se dosetio nekog momka sa kojim je išao u srednju. Takav tupan se stvarno ne sreće često ... mada, ubrzo zatim setio se još jednog, pa još jednog ... i na kraju zaključio da, u stvari, ima previše takvih ljudi kojih može da se seti. Koliki li je samo saldo kad uzmeš u obzir i one kojih se ne sećaš, plus one koje nikad nisi ni sreo i upoznao?

"Lepo. A sad razmisli i o onima koji su stvarno pravi zločinci.". Pera se i tih setio vrlo lako i vrlo obimno. "Zamisli sad, mališa ... eto šta je pakao. Ja pucnem prstima i učinim da oni shvate.". "Šta da shvate?". "Da su gola govna!" - viknu starac. "Odjednom, njima je jasno. A i dalje se savršeno sećaju celog svog života i svega što su uradili. Samo je razlika u tome što su sad svesni realne vrednosti njihovih postupaka. Evo, sine, gledaj ih. Šta misliš, šta bi drugo mogli da rade nego ovo? Šta će im drugi mučitelj i veća kazna?". No, sledećeg trenutka, čičica vrati osmeh na lice i ponudi Peri da uzme još kolačića. "Ne obraćaj pažnju na njih više. Sve je jasno. Pakao je u njihovim glavama i srcima.".

"Pakao je u njima ... u svima nama ..." - promuca Pera Perić. "Ali ako je to tako ... da li to znači da ... da je u nama i ... raj? Da li to znači da je Bog u nama? U svakome od nas?". Astarot se zakikota. "Mali, mali ... zar pitaš mene da li je nešto u tebi? Gde je tu logika? Eto koliko ste jadni i tupavi ... da, da, put samospoznanja uvek vam je teško padao. Pa, dobro. To će da boli, ali ako želiš - ja ti mogu pomoći. Kao što rekoh, treba samo da pucnem prstima. Onda ćeš znati šta je sve u tebi, a to će te svrstati već negde. Ili među oblake, ili među ovu gospodu tu dole!". Pera Perić ugleda maljavu starčevu ruku dugih naoštrenih noktiju koja se sprema da pucne prstima i oseti miris sumpora, začinjen zlokobnim smehom koji se orio celom dvoranom, baš kao u svakom jeftinom hororu ...

   ... ili u snu.

---

... i onda se naglo trze, i sav zadihan shvati da to sve jeste bio samo san. Trebalo mu je neko vreme da se smiri, a onda osmotri oko sebe. U autobusu je bilo prijatno toplo, sva svetla bila su ugašena i ... autobus se kretao! Autobus se pokrenuo! Pera Perić poželeo je da kao dete skoči i vikne jedno gromoglasno 'Ura!' od sreće. Nekim čudom uspeo je da zadrema na kratko, a sada se ispostavlja da to i nije bila baš tako kratka dremka, i u međuvremenu ... ali to je sjajna vest! A ko zna u kojem je pravcu na kraju krenuo autobus? I kako se, uopšte, pokrenuo? Pera oseti hiljade pitanja u svojoj glavi odjednom, dok je pogledom prelazio preko usnulih lica svojih poznanika. Svi su zaspali od vožnje, ovo baš prijatno uljuljkuje ... a svi su bili tako napeti. No, opet se u njemu javljao onaj isti unutrašnji glas koji mu govori da je sve u redu, i on se oseća sigurnim. I siguran je da se isto to dešava i sa ostalima.

A da li je još neko budan? Evo, sad mu se učinilo da se Jelena pomerila. Da, pomerila se, nezgodno spava. Pera Perić oseti nekakvu neopisivu bliskost prema ovoj devojci, posle svega, te ustade i čučnu pored njenog sedišta, uhvativši je za ruku. Jelena ga sanjivo pogleda. "Zašto me budiš, baš sam lepo zaspala ... sanjala sam voćnu salatu ...". "Blago tebi ..." - osmehnu se on. "Pa eto, ja se probudio, pa rek'o. ..". "Ajde da budiš narod oko sebe ... baš lepo." - uz zevanje reče Jelena, protegnu se, pa ga zagrli, privuče k sebi i nežno poljubi u obraz.

"A šta si ti to sanjao, pa je 'blago meni' sa mojom voćnom salatom, ili voćnim kupom ... šta je već bilo ...". "Ma ništa. Reci, a kako ste pokrenuli autobus? Upalio je trik sa komandama?". Ona se tiho zakikota. "Nije, naravno da nije. Takvo rešenje bilo bi totalno nelogično i suviše prosto. Ovaj tvoj takozvani 'Vlasta' pokušavao je na sve načine i na kraju odustao, ali tek što se, onako snužden i razočaran, vratio na svoje mesto, začuo se zvuk motora i razglas je objavio da je sad sve u redu, te da se put nastavlja. Tako da smo uzalud pokušavali ... ali bila je važna volja. Ta zajednička, čvrsta volja. A autobus ... kako se pokvario, tako se i popravio. Očigledno nije na nama da tumačimo to.". Malo poćuta, pa šapatom dodade: "Ali ti si baš ispao junak danas.". "Ma daj, ovo kao u nekom američkom filmu na kraju ..." - skromno se jogunio Pera Perić. "Ne, zaista." - nastavi ona. "Sad kad razmisliš, izlazi na to da se moralo čekati da se kvar otkloni i ništa se nije moglo uraditi. Tako nam je i rečeno kad se kvar dogodio. Ali ljudi su izgubili razum zbog svega i ... jako mi se dopalo ono što si im rekao. To jeste poenta svega.".

On stidljivo obori glavu, a ona ga stegnu jače: "Ali te ja sada ipak vodim u pakao, jer sam Đavolica!" - pa se opet manijakalno zakikota, a Pera, tobože ljut, odgurnu njenu ruku od sebe: "Idi bestraga, šta me plašiš sad na kraju!" - i opet se zagrliše i smejaše zajedno. I tako, njih dvoje još malo popričaše, poljubiše se poslednji put, pa Pera ode nazad u svoje sedište. Još dugo nije mogao da zaspi. Razmišljao je o svemu što se izdešavalo. "To jeste poenta svega", rekla je Jelena maločas, ali je on bio ubeđen da im susret sa 'poentom svega' tek predstoji, tamo na kraju puta ... setio se i popa Tome i iznova preplašio. Ko zna kojim putem, u stvari, ovaj autobus ide, i ko im garantuje da nisu pogrešili? To ga je ispunjavalo novim i novim talasima straha ... On nije bio siguran ni u šta, čak ni u to da devojka zaista nije đavolica. Ko će ga znati? Možda su sve one, pomalo ... Povrh svega, mučio ga je ovaj njegov san. Nešto mu se nagovestilo, a nije uspevao da razabere šta je to bilo ... mučio se i pitao po milion puta, sve dok mu na kraju ipak nije pošlo za rukom da ponovo zaspi ...
 
Prevozeći zaspale duse, jedan neobičan autobus vozio je kroz ništa, na putu do konačnog kraja i početka svega.

---

Posljednji nastavak slijedi uskoro