Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Drugi deo "Vere" na ovom linku!

Treći deo "Vere" na ovom linku!

---

 Priča o prosečnom današnjem političaru

Bio jed ...

---

"Ma, znam ja tvoju priču, ne moraš ništa da mi pričaš!" - prekinu mu starac tok misli. "Grdno se ti tu varaš. Znam te ja. Slušao sam. I čitao. Ti misliš, prost narod ne zna ništa? Imao si finu porodicu, akademski građani, kao i njihovi roditelji, to vam je kao neka tradicija da budete gospoda. Glatko si završio studije i bio dobar student, i nisi se zamučio ni jednog jedinog trenutka. Sinulo čoveku da se bavi politikom. To je, onako, da svima bude dobro, krasan neki čovek. Učlanio se u prvu stranku na koju je naleteo i dogurao do položaja visokog funkcionera. Ništa nije ukrao, sve po propisima, možda je zaposlio dobar deo familije na fina mesta, al' nije išao u veće nepoštenje od tog. Sve što je radio, radio je za narod, umro jer ga udarila kap pa nije stigao da predloži svoj jubilarni petstoti amandman na neki tamo zakon ...". "Gospodine, neka je to sve i istina, ne razumem vašu poentu." - prekinu ovog puta političar njega. "Čemu to sve? Drago mi je da ste informisani i da znate da zaista nisam zloupotrebljavao svoj položaj. Zašto me onda kinjite?". Deda mu se unese u lice. "Zato što si glup! A glup si što si nerealan. Sve je to lepo i čovečanski što ti hoćeš. Samo kako ćeš? De mi kaži, kako ćeš? Kako kad si mamin i tatin sin, pekmez jedan? Rešio da se bori za narod. Sve je to lepo, velim ja, ali pitam: kako ćeš? Otkud ti možeš da osetiš šta narodu fali? Ne ide to, moj ti, ne slaže se to, nikako.". "Znate šta, ja s vama stvarno ne mogu da ...". "Jeste, ne možeš ti sa mnom, to ti i kažem. Pusti se priče, čoveče, prosto ti je to. Kako ćeš ti, pobratime, umeti da češaš - kad te nikad nije zasvrbelo?". Trenutak tišine. Političar je batalio raspravu i oborio glavu. A Pera Perić više nije tako saosećajan po pitanju dotičnog. Mora se priznati starcu da mu je dobro složio ovo poslednje. No u svakom slučaju, sad mu je još i žao što se ova mini-polemika završila. Fino je razbijala tišinu, ako ništa drugo, a i nije bila neosnovana ...

Tada je i pop, do maločas udubljen u molitvu, otvorio oči i progovorio. Glas mu je bio izuzetno umirujući. On blago pogleda starca i tiho ga upita: "Kako ti je ime, sine?". "Jovan. Jovan se ja zovem." - nervozno odgovori starac. "Jovane, ja sam Toma. Čuj me, sine moj, ne daj da ti otrov curi sa jezika u ovakvom trenutku. Završimo sa tim. Neka naši zemaljski gresi ostanu tamo. Pokajmo se i pohitajmo u susret večnom carstvu nebeskom.". Jovan se samo mrštio i okretao glavu od njih. "Jes', vala, mora da će to biti tako. Baš ste mi se vi fino našli, blago meni, tako skupa. Vlast i crkva, krasna slika, ih! 'De vam je kraj dok se držite zajedno.". Pop ga je i dalje gledao istim umilnim pogledom. Onaj drugi, političar Vlasta (tako ga je Pera Perić prozvao), samo se ućutao i slušao. Toma opet progovori. "Pokaj se, sine. Ostavi se mržnje.". "Ne mrzim ja nikoga.". "Ali i ne voliš.". "Pa šta imam ja vas da volim, kog đavola?". "Sada smo svi jednaki.". "Vala, nismo mi nikad svi jednaki. Slagao te taj tvoj bog to ...". "Nemoj ulivati toliko gorčine u reči, beskonačna je milost božja ...". "Pa dobro, ako Bog postoji" - upita tiho devojka iz prikrajka ono najklasičnije - "zašto nam se ne pokaže?". "Ali kako ne?" - razdragano odgovori pop. "Zar ne vidiš, kćeri, gde se nalazimo? Sada je svakome jasno kuda idemo i da to postoji.". "Mož' da idemo 'de 'oćeš, uopšte me to ne uzbuđuje." - mrzovoljno odbrusi starac. Pop nastavi: "Osim toga, bilo je mnogo bogojavljanja, poput onog na Jordanu kada je Jovan Preteča krstio Isusa, spasitelja našeg. Tada se s neba javio Bog Otac, i letela je zlatna ptica iznad glave Hristove. To beše Sveti Duh u obliku goluba i ...". "Da, da, znam tu biblijsku priču." - klimnula je devojka glavom. "Onda sigurno znaš i priču o vavilonskoj kuli." - reče Toma. "Gospod je kaznio Vavilonce jer su hteli stići do njega. Prema tome, setimo se Isusovih reči - 'Blaženi će biti oni koji ne videše a poverovaše.' To je tako, kćeri moja.". Tada Jovan nanovo osu paljbu.

"Dabome, dabome ... ovde mi sudi ovaj pekmez i njegovi batinaši i zakoni, gore mi sudi tvoj bog, a moja rebra - ko pita?". "Vi morate znati da ..." - pokuša da se ubaci političar, no Jovan se obrecnu: "Ama šta sam vam dužan ja, bre? Je li? Šta sam vam dužan ja, i tebi i njemu i bogu? A?". "Dete moje, sveto pismo kaže o tom ..." - sada pokuša pop, ali ni on ne stiže do kraja rečenice. "Ma znam šta ćeš da kažeš, pope ... 'Podajte Bogu božje, a caru carevo', nisam ja vesla sisao, znaš!". "Tako je, to izreče Isus. To znači" - nastavi pop smirenim tonom - "da Gospodu našem dajemo čitavo biće svoje, jer smo po njegovom liku pravljeni, a caru, to jest vladaru, plaćamo poreze - dajemo novac - jer je njegov lik na novčićima. Tako beše u stara vremena, bar. No, neke stvari ostaju istovetne do poslednjeg dana, do dana u koji ulazi sve što postoji i što je ikad postojalo, da čuje završni sud Isusov, promeren njegovom savršenom vagom.". Jovan nervozno pregrize luk, i zlokobno, gotovo sa ubilačkim pogledom, procedi: "A gde piše da dajemo popu popovo? Kad venčavate i kad sahranjujete, kad krštavate čeljad, kad osveštavate kuću ... kol'ko para uzimate za to, je li pope?". Neočekivani argument. Pop za sekund pognu glavu, a starac mu se unese u lice. "Ko vas je tome naučio? A? Jesi to od Jovana Krstitelja video da naplaćuješ krštenje, možda?". Pa se izmače, i tiho, ali sa jasnim pobedonosnim prizvukom, odseće: "Ne, nije te tome naučio Preteča, siguran sam. On je za tog boga glavu dao. A vi glave uzimate. Iz usta uzimate ljudima. Sram vas bilo.". "To, sine, najvećim delom ne ide nama, nego crkvi, a crkva je božja kuća. Nemoj huliti, nego nauči da poštuješ i nađi u srcu mesta za pokajanje. I crkva i vladar moraju se poštovati. Mora se poštovati zemaljski poredak, da bismo bili spremni za nebeski." - uspostavi pop ravnotežu iznova.

"A to se najlakše obezbeđivalo onda kad su to dvoje bili u prisnim odnosima! Vladar i crkva, mislim!" - ponovo se umeša devojka. Pop i političar je pogledaše, a ona nastavi: "Da se ne lažemo, crkva je izmišljena da se narodom manipuliše. To je najuspelija prevara svih vremena! Prost čovek mora da veruje, ali to može i sam sa sobom, kući, šta će mu crkva za to? Crkva služi da se narodom upravlja, i niko, ni jedno svešteno lice nema dokument sa božjim pečatom da se to tako dešava po volji božjoj. Eno vam papa i njemu slični, kroz istoriju ...". "Papa se nas ne tiče, mlada damo!" - čini se kao da je ovog puta pop za nijansu povisio ton. "Ja sam katolkinja, i mene se tiče! Hrist nije imao ništa, kao ni apostoli, a crkva je izmislila razna opravdanja za sopstveno bogaćenje. I katolička i pravoslavna! Znam da se u prošlosti mnogo polemisalo o tome, o siromaštvu crkve koja bi trebalo da proizlazi iz Hristovog siromaštva i odricanja od svega, ali mi nije jasno kako ste ikada uspeli da dokažete suprotno. Tako da na kraju obe crkve izlaze na isto, a i svaka druga crkva takođe. Uostalom, kakve veze ima? I oni tamo isto govore o nekom Bogu i u njegovo ime, i  budisti, i svi ...". "Crkva je samo jedna! Crkva je nedeljiva, dete moje, kao što Gospod postoji u obliku nedeljive Svete Trojice! Gospod je jedan, i crkva može biti samo jedna!" - sada već kontrolisanije nastavi Toma, osetivši da je opet okrenuo vodu na pravu vodenicu. "Od crkve, jedne jedine, prema tome, mogu se samo odvojiti, otuđiti razni jeretici i sektaši. A ona se ne deli, nikad. Od nje odlaze lažni proroci i jadni ljudi zabludele duše - gnostici, arijevci, varlamiti, monofiziti, ...". "Ali podela na istok i zapad ne spada u isti koš sa tim, čini mi se!". Pop je pogleda pravo u oči, i hipnotišućim tonom ponovi: "Crkva je jedna. Od nje mogu samo da odu, ona se ne deli. Samo je jedan put put spašenja, ali milostiv je Gospod, pa prema tome neka svako traži svoj put. Bog dopušta lutanja. Ali samo oni koji se pokaju i vrate pravoj stazi biće spašeni.".

"Jeste, mislim da je pop Toma u pravu." - reče Vlasta. "Mora da se zna šta je vera, zato smo uveli veronauku u škole. Deca još od malih nogu moraju znati kojoj veri pripadaju, kako ih kasnije ne bi zavela neka sekta svojim lažnim obećanjima.". "To znači da im uterujete u pamet u šta da veruju. Svako sam mora da nađe svoju veru, a ne da mu se nametne dok je mali." - primeti devojka. "Pa, vidite, Platon je govorio da se onima za koje je jasno da ne umeju sami da prosude šta je bolje za njih mora nametnuti volja onih koji to umeju, bilo kojim sredstvom pa makar i silom." - odgovori Vlasta. "To je jedan prilično drastičan stav, međutim, mora se priznati da nije neosnovan. Demokratija, u tom smislu, maltene cela pada u vodu, jer uopšte nije dobar bilo koji sistem u kojem su svi jednaki i svi imaju jednako pravo glasa. Neki su pametniji od drugih i bolje rasuđuju, i trebalo bi izmisliti način da samo takvi govore i rešavaju ...". "I da kradu." - dobaci podrugljivo Jovan, no Vlasta se napravi da ga nije čuo. "To je razlika od prirode data, a ne izmišljena iz nečije pakosti: neki su ljudi inteligentniji i trebalo bi njih slušati. Ali nazad na temu. Eto što se tiče vere, konkretno - neka deca, tokom života, sama odluče žele li ili ne žele biti vernici, ali mislim da vredi predočiti im još dok su mali koja je vera njihova vera, da ne bi posle tragali za nekom drugom koja ih, u današnje vreme, najčešće odvodi u sektašenje i sve što ide uz to. Baš zbog toga sto je danas krajnje dozvoljeno da veruješ u šta želiš. A mnogo ko, kao što rekoh, neće umeti da racionalno odluči sam.". "Zlatna su usta tvoja, a bistar um." - razdragano reče Toma, i dodade: "Nema tu mudrovanja kad je vera u pitanju, upravo tako. Nema tu pogađanja, kao da je to pijaca. Hrist je bičem isterao trgovce iz hrama.". "Aha!" - viknu Jovan, koji se na neko vreme očigledno pritajio i čekao pogodan trenutak za novi ujed.

"Znači, tvoj milostivi zna i bič da uzme u ruke, a?". Toma ga opet pogleda sa puno žaljenja i mirno reče: "Bog oprašta, Bog i kažnjava.". "A kažnjavaju i ljudi, kad treba.". "Ne razumem te najbolje, govori jasnije ...". "Sa' ću da ti kažem jasno! Ti nisi dobar čovek. Ti se samo nadaš da jesi. Ti, i svi ljudi slični tebi. Pogledaj se! Kakav život živiš? Misliš da bog želi to od nas, taj život što ga žive popovi i monasi? Ne smeš ni da prdneš, jer misliš da je i to greh, pošto je sve živo greh. A šta misliš, da boga to zanima dal' si ti prdnuo ili nisi? Misliš da on sedi na nekom oblaku i samo čeka da mu se obrate ljudi, da im okaje grehe? To si ti, ta tvoja sorta ... Vi, mučna vam duša, što mislite da je dobro suprotnost zlu ... NIJE TAČNO! E vala, nije tačno, i ti to dobro znaš, pope Tomo! Kad bi samo malo pogled'o sebe, shvatio bi. Reci mi, ako ti držiš pekaru, a ja gvožđaru, kako mož' da budemo konkurencija? Šta mi smetaš ti, i ja tebi? Baš ništa. To samo ako obojica držimo istu prodavnicu. Vidiš, pope? Nije dobro kontra zlu. Nego zlo! Zlo!" - i oči mu se zažariše i iskolačiše, kao da sada izgovara ono što je celoga života želeo. "Zlom samo mož' da udariš na zlo, ako 'oćeš da ga nasekiraš! A gde ste vi u toj priči? Sakrili ste se iza rize i mantije, pa se igrate dobrih ljudi. Al' retko ko je istinski dobar čovek. Mnogo češće su ljudi dobri jer nemaju hrabrosti da budu zli! E, to je ono! Nemaju snagu! A da vidiš kakvi su kad im se da malo moći, kad im se da da oni sude! Gori od svakog zlotvora! Slušao sam od jednog učenog čoveka priče iz srednjega veka neke ...".

"Ni u jednom veku ni dobu nije bilo dobro govoriti o stvarima u koje se ne razumemo!" - preseče ga Toma, no opet se umeša devojka: "Vi ste sigurno upućeni u srednjovekovnu književnost, filozofiju i prilike više od nas, ali i iz savremenih dela može se saznati mnogo toga o tom periodu, od ljudi koji, opet, to proučavaju više i revnosnije od vas! Iz dela Umberta Eka, recimo. U delu 'Ime ruže' jedan očevidac, u momentu kad gubi razum, govori o tome kako su mučili izvesnog sektaškog vođu fra Dolcina. Kakva to zver može čoveku, ma kakav ovaj grešnik bio, užarenim kleštima otkinuti nos i genitalije, i komadati ga živog, kao i njegovu ženu pre toga, na njegove oči? Kojeg su to Boga oni uvredili svojom životnom filozofijom, pa da zasluže takav kraj?". "To te ja pitam, pope, to!" - uzviknu Jovan energično, iznenađen ovako argumentovanom podrškom od strane devojke, a ona nastavi. "Jesu bili bludnici i lopovi, tu nema spora - pa ipak, kako neko ko sebe smatra dobrim i zastupa interese pravde može na takav surov način da kažnjava zlo? Nije istina, pope, dobar čovek to ne može učiniti ni najgorem čoveku na svetu. Ma kako taj to zaslužio.". "To ti ja pričam, dugobradi!" - sada Jovan preuze loptu. "To! Izvlače iz sebe najveće nečovestvo onda kad misle da zastupaju Boga, spaljuju veštice, vidi ti to! A što? Što ne puste boga, kad već ima savršen kantar k'o što ti reče malopre, što ga ne puste da on odmeri ko je kol'ko kriv? Eto vidiš da ima bič, pa neka onda on izbičuje koga treba kad mu odu gore na istinu, a ne ljudi to da rade! Zato ja ne dajem ni dve pare na to sve o čemu ti propovedaš! Ja živim svoje i ne diram nikoga, a dobro i zlo neka rade šta god 'oće. A ne da lajem u prazno k'o ovi navodno dobri ljudi, a kad njima daš taj božiji bič u ruke ... Tad su gori od svakog dušmana, jer im se može, to je za dobro dobra, a? Nije, nego nemaju u sebi snage da budu stalno zli, to čuči u njima tako ... i onda glume dobrotu. Takvi isti k'o ti, obučeni u mantije i rize!". "Dete moje, ti ...". "More ćuti tu, oca ti lopovskog!".

Nastade pauza.

---

Nastavlja se ...