Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Drugi deo "Vere" na ovom linku!

Treći deo "Vere" na ovom linku!

Četvrti deo "Vere" na ovom linku!

Peti deo "Vere" na ovom linku!

Šesti deo "Vere" na ovom linku!

Sedmi deo "Vere" na ovom linku!

Osmi deo "Vere" na ovom linku!

Deveti deo "Vere" na ovom linku!

---

...

Kada se vraćao do svog sedišta, Pera Perić nije mogao, a da ne primeti kako ga pop Toma prostreljuje pogledom i došaptava se s Vlastom. Onaj starac sa kojim je Pera delio sedište i dalje je zurio u jednu tačku, i Pera na tren pomisli da je taj tu neki još gori zanesenjak od naočarka. Leo je zadremao, a čini se da će i stari Jovan uskoro. Naočarko se preznojava dok osluškuje, tamo na sedištu do Lea. Jelena se takođe vratila u svoje sedište, a kada su im se pogledi sreli ona mu namignu i posla mu poljubac. On njoj takođe. Ali te oči popa Tome su je proganjale ... taj strašni pogled nije se više skidao s nje. Jeleni je bilo neugodno, i postajalo je sve neugodnije iz sekunda u sekund ...

Ona pokuša da zatvori oči i zadrema kao ostali, no kad god bi otvorila oči, susrela bi se sa istim ubitačno strogim pogledom Tominim. Uskoro više nije mogla to da izdrži, pa požele da nešto kaže ne bi li prekinula tišinu. Naglo ustade i reče: "Ljudi, a šta mislite da sami pokrenemo autobus?". "Šta kažeš ...?" - sanjivo upita Leo, a Pera uputi radoznali izraz lica na njenu adresu i tako ona očas zadobi pažnju i otera pređašnju neprijatnu tišinu. "Pa vozilo se kreće samo, vozača nema ... ali tu je vozačeva kabina.". "Dobro, znamo da je tu kabina ..." - reče Pera u smislu 'pređi na stvar', ali je efekat bio taj da oboje istog časa razvuku kez oko glave, na pominjanje kabine. Jelena se onda uozbilji i nastavi: "U kabini su volan i sve ostale komande. Možda je moguće pokrenuti autobus i ...". "A otkud znamo na koju stranu da vozimo?" - nađe Leo manu toj ideji, onako u svom stilu. "Pa na koju god, ti vodi. Dođi ovamo i pokušaj, što da ne ... mislim ništa ne gubimo ... vodi gde god ...". Leo slegnu ramenima, ustade i zakorači.

I tada se desilo nešto sasvim neočekivano i napravilo novi haos među putnicima ovog čudnog prevoznog sredstva. "Dosta!" - urliknu pop Toma i ustade iz svog sedišta, a za njim, rame uz rame, i njegov saveznik Vlasta. "Sklonite se svi dalje od nje!" - kroz zube procedi pop. Svi ostaše ukipljeni gde je ko stajao i sa strepnjom upitno gledaše popovo napeto lice. "U ovom autobusu je Đavo, vreba naše duše i čeka da uhvati najslabiju. A ta žena ... Ta žena je Đavo! Ona je on! Deco moja jadna, ona je on!".

Pera Perić skoči na noge, Leo se nije micao sa mesta, a Jovan uplašeno poče da se pribija uz staklo. "Šta lupetaš, jarče?" - vrisnu Jelena, dok joj se približavao Toma, uperivši zlatni krst ka njoj. Prilazio joj je oprezno i govorio drhtavim glasom dok se ona povlačila unazad. Gledao ju je pravo u oči pogledom inkvizitora, izgovarao reči ravnomerno i time činio da svi stoje kao hipnotisani iščekujući ishod ovog uznemirujućeg događaja. "Zapisano je: Đavo je tri puta kušao Gospoda našeg Isusa Hrista. Prvi put, dok je postio i izgladnjivao sebe, Đavo mu reče da pretvori kamenje u hlebove, te da se zasiti. No Hrist mu odgovori da nije samo hleb hrana, nego je i reč božja takođe hrana. Drugi put, reče mu Satana da se baci sa vrha jerusalimskoga hrama, i da će ga anđeli na rukama nositi da se ne povredi - ako je zaista on sin božji. No Hrist mu odgovori da se Bog ne iskušava. I treći put, Đavo mu je ponudio sva zemaljska carstva, samo da se pokloni pred njim.". I tu zastade, a onda viknu i prekinu grobnu tišinu i svi se trgoše, naročito devojka. "A Isus reče 'Odlazi od mene, satano, jer je napisano: klanjaj se Gospodu Bogu svome i Njemu jedinome služi!' I tako Đavo oduvek kuša ljude: slašću, vlašću i čudotvorstvom. Otvorite širom uši i oči sad, deco moja, raskrinkavam vam nečastivog, jer nečastivi je među nama, evo ga, ona je Đavo!". Jelena ponovo vrisnu, a ostali zaprepašćeno zuriše u nju, ne znajući šta da misle od čuda i straha.

Pop Toma, držeći krst uperen u nju, nastavi: "Zaprepastih se, i bi mi sumnjivo još onda kada me je terala da se molim Gospodu da ovo vozilo krene. Rekla je isto kako i Đavo, manje-više: da ako smo deca Njegova, on, Otac naš, izbaviće nas odavde. I tu okuša mene čudotvorstvom, no ja ne padoh u greh. Ali ovaj naivni mladić pokleknu pred čarima slasti!" - i tu pokaza na Peru Perića, koji užasnuto iskolači oči na uplakanu Jelenu koja odrečno mahaše glavom. "Jelena ..." - prošaputa on u neverici. "A ovaj drugi," - pokaza pop na Lea, - "isto tako slep kod očiju, pade pod napast vlasti i požele da vodi, kako mu je i kazala. Ili kazao, da budem precizniji. Ostade slep on, i požele da vodi iako ne zna ni sam na koju stranu, jer mu demon sede na srce.". Tada ponovo uperi oči pravo u Jelenine i trijumfalno povika: "Pokaži nam se u pravom svetlu, Satano, pokaži nam se, sa nama je i ovaj mali anđeo, ne možeš nam ništa, znamo ko si!" ... i onda započe da izgovara reči neke molitve, držeći krst u istom položaju jednom rukom, dok je drugom zagrlio dečaka i držao ga pored sebe.

Niko se nije micao s mesta, Jelena je vrištala da je pop lud i da su sve to samo slučajnosti, ali ništa se nije desilo, niko nije bio načisto sa sobom i svojim mislima ... i tako sve dok se nije začuo novi krik - a to beše krik naočarkov. "Ma kakav vas Đavo, kakve su to gluposti! Otkad postoje đavoli?" - histerično reče on, a svaka žila na njemu beše nabubrela i strašno se znojio. "Nikakav Đavo, nego gremlin! Sad sam ga video, eto ga tu pod mojim prozorom, sve vreme ga čujem kako jede autobus! A vi? Šta vi radite? Zamajavate se, jel? Vi se zamajavate, jel? Ne čujete ništa, vi sve vreme ne čujete ništa? I nikad niste čuli za gremline, za ona bića koja napadaju prevozna sredstva i sabotiraju ih, nikad niste čuli za to, jel? E pa, evo ga tu je! I ako ga vi i dalje ne vidite, moraću sam da se pobrinem za njega ...". Na trenutak, u toj kulminaciji napetosti i opštoj zbrci misli i osećanja svih aktera ovog događaja, sva se pažnja sad prebaci na njega i njegove reči. "Ne čini ludosti!" - tiho reče Jelena, u pokušaju da, bez obzira na sve, zvuči što smirenije kako bi uticala na paranoičnog čoveka. "Ne čini to, nema gremlina, pričinjava ti se ...". "Ućuti, Satano!" - dreknu pop, pa se i sam okrenu ka naočarku. "Ne čini to, dete moje, zaboga! Nemoj raditi gluposti, imamo već dosta problema.". "Vi mislite da sam ja lud? Vi to mislite, vi svi to mislite, a ludi ste vi! I gluvi! I slepi! Sve ste to vi!" - kroz suze je vikao nesrećni čovek. "Sedi nazad i smiri se!" - viknu i Pera. "Mrzim vas!" - vrisnu naočarko - "Kako vas samo mrzim! Nemate pojma ni o čemu, vi ... vi ..." - i tada se mahinalno okrenu ka staklu, gde ugleda gremlina sa spoljne strane prozora kako se zalepio, cereka se i palaca jezikom dok ga gleda onim crvenim mačjim očima. I taj trenutak bio je presudan. "Prokletniče, pokazaću ti ja!".

Pre nego što je iko uspeo da ga spreči, naočarko se baci pravo u ogromno prozorsko staklo i uz veliki prasak ispade napolje, a komadići stakla razleteše se na sve strane. Svi se proguraše ka njemu i počeše da vire kroz razbijeni prozor dole u maglu. Jelena je uradila isto to, no Toma ne htede da dozvoli Đavolu da iskoristi gužvu i posegnu rukom da je uhvati za kosu, ali tada ... tada se, u čitavoj toj gužvi, desilo nešto još neverovatnije. Pop Toma, slučajno okrenuvši glavu ka svom staklu, negde daleko u magli ugleda lice arhijereja Nikolaja. On sav zadrhta i okrenu se na tu stranu, dok su ljudi oko njega galamili i hitali da proture glavu kroz razbijeni prozor preko puta i vide šta se dešava sa onim nesrećnikom. Pop zagleda bolje i pažljivije. Srce mu je tuklo najsnažnije na svetu, osećao je da će mu ono iskočiti iz grudi zbog snage prizora koji se ukazuje pred njegovim očima. Da, nije se prevario. U daljini stajaše Nikolaj, i njegov osmeh sijaše kroz maglu. Isti arhijerej kakvog je Grigorije Camblak opisao u svojoj verziji priče o životu Stefana Dečanskog, taj prečasni što ga je Stefan usnio u noći kada ga je otac oslepeo, taj što držaše Stefanove oči u šaci i tešiše ga osmehom, i taj kojeg je ponovo usnio onda kad mu se vid vraćao - prečasni arhijerej Nikolaj, baš taj, stajaše u daljini. Pop Toma gotovo zaplaka od miline, i zamalo viknu: "Ljudi, svi na onu stranu, idemo iz ovog vozila, eno na koju je stranu spas ...". No ipak zastade i ne reče ništa. "Možda sada mene Đavo kuša vlašću?". Neki od ljudi okretali su se levo-desno, neki iz donjeg dela autobusa sve vreme su gledali na tu stranu, ali niko nije reagovao, niko nije primećivao ... i postalo mu je posve jasno da jedino on vidi Nikolaja. U njegovom umu sinu samo jedna misao: to je znak. Nesumnjivo, to je znak! Popu se sve razbistri. I on odluči, shvativši sve.
 
Dok su ljudi još galamili oko razbijenog prozora, pop Toma uze dečaka za ruku, i kroz prednja vrata ode u maglu.
 
"Jeste li videli?" - vikao je Leo Charm, "Taj čovek se samo rasplinuo ... otišao u dim ...". Svi su sada bili toliko jako uzbuđeni i uplašeni da se to nije dalo rečima dočarati ... a sa jadnim naočarkom desilo se upravo to. Na očigled svih prisutnih, sagoreo je u trenu, bez jauka, bez trzaja. Samo se ... rasplinuo. Čitavim autobusom odjekivali su jecaji, a u vazduhu se osećao onaj beskonačni, iskonski strah. "Ne sme se izlaziti napolje, bili smo sve vreme u pravu oko toga ..." - tiho reče Jelena. Svi su se sada uverili u tačnost te pretpostavke, a ipak, iako su tako nešto zamišljali, niko još uvek nije dolazio k sebi od užasa. I tada začuše čiča Jovana gde viče: "Pa ljudi, a eno ga pop izađe sa dečakom i ode u maglu!". Šok. Trenutni hladan tuš. Sad svi dotrčaše na tu stranu, pa kad videše, odmah odoše do vrata i stadoše da dozivaju popa da se vrati, no uskoro im se izgubio iz vidokruga, nestavši u magli ... "Ali on se nije rasplinuo ... kako to ... on hoda i nije mu ništa ..." - bojažljivo reče Pera. "Pa to je to!" - uzbuđeno reče Leo, - "Na tu stranu se može, očigledno nije ista kao ova suprotna strana. Tamo treba krenuti ...". "Ne idem njegovim stopama, on je lud!" - usplahirenim glasom upade Jelena. "Ali anđeo je s njim ..." - tiho kaza Jovan. Pera Perić se trze i zagleda ga. Jasno se videlo koliko se ovaj pošteni i dobri starac kaje za svoj postupak prema Bogu. Mada, posle svega što se izdešavalo i što ga je tištilo i plašilo, Pera Perić više ni najmanje nije bio siguran šta je Bog, pa samim tim ni da li je Jovan Boga uvredio, ili samo ono što pop Toma predstavlja kao Boga. A opet, kako to da pop greši, bez obzira na sve ono što je ranije u raspravi izrečeno o modernim popovima? Zaista, nemoguće da greši, anđeo je s njim, a u autobusu je ... ". ... a kod nas je ostala Đavolica!" - viknu Vlasta i prenu Peru iz razmišljanja.

Jelena uzdahnu. "Kako da te ubedim da ja to nisam? Čoveče, pa to je samo niz gluposti, nemam pojma kako je to sve povezao, ali znam da je u pitanju samo gomila gluposti. Od krvi i mesa sam, šta vam je, pobogu?". Leo se šeretski naceri. "Evo da pitamo Peru, on će, čovek, znati da nam kaže jel' ona od krvi i mesa!". "Ma ne verujem ja u to, dobro je devojče ..." - ozbiljno reče čiča Jovan, iako je u prvim trenucima bio preplašen popovim optužbama i dokazima. "Ja verujem!" - ponovo povika Vlasta i još neki ljudi iz autobusa, čak je i ciganka bila budna i vikala: "Cokano! Drž'te je! Cokano!". Jelena uze vazduh da nešto kaže, ali je već bila slomljena i još je jedino umela da se sruči Peri u naručje. Pera Perić, jedan običan prosečni mladić, ni sam nije bio kadra ništa bolje da se nosi sa ovom prilično nadprosečnom situacijom. Zagrlio ju je najjače što je mogao i doviknuo Vlasti jedno 'Odbij!'. Političar htede nešto da kaže, ali ga Leo Charm dočepa za rame. "Ti bi da povedeš rulju, kako vidim. Tebe je demon vlasti još davno kušao i osvojio.". "Samo pokušavam da učinim dobro za sve. Pop Toma mi je još od početka, čim je počeo da shvata, govorio da ...". "Za Boga miloga! Nemoj se hvatati za njegovu mantiju sve vreme! To ga ne čini bezgrešnim!". Leo i Vlasta sada stajaše licem uz lice, držaše jedan drugoga za revere i oči im behu blago zakrvavljene. Leo spusti ton, i nastavi polusmirenim, argumentovanim glasom. "Ono oko molitve mogao je reći bilo ko od nas, to je glupost! Oko ovog momka i nje ne vredi da se komentariše, to je njihova stvar i, kao što vidiš, oboje su i dalje tu, nije ga baš odvela u pakao. A ono poslednje, oko pokretanja vozila, na kraju krajeva je ideja koja može da nas izvuče! Razmisli malo ... ostavi se politike, to je porok i opsesija. Smiri se i razmisli. Ako je pravi put u onom pravcu u kojem je pop Toma krenuo, krenućemo i mi onamo. Ali daj da prvo pokrenemo autobus.". Političar spusti ruke sa Leovih revera, pognu glavu i pade u sedište, nervozno lupkajući prstima po bradi. Neki ljudi iz mase i dalje su dovikivali da đavolicu treba baciti kroz prozor i zahtevali da prođu ka vratima kako bi izašli van. Situacija se bližila vrhuncu ...

I tada reši da preuzme stvar upravo on, prosečni Pera Perić, onaj koji je uvek ostajao po strani i bojao se krupnih odluka u životu. Jednostavno, nešto se u njemu prelomilo, i osetio je kao da je čitavog života bio manje-više ćutljiv i neodlučan samo zato da bi mu se sve to prikupilo za ovaj trenutak. Osećao je to celim svojim bićem ... i bio je spreman. "Ljudi!" - konačno, povika prijateljskim glasom. "Dajte da pustimo sve to. Ostavimo se i đavola i anđela i svega. Gde smo mi u celoj ovoj priči? Svi smo jednaki sad. Svi smo isti. Pogledajte se međusobno. Isti strah na svakom licu, ista neizvesnost ... pa dajte da se držimo zajedno. Zaboravili smo kako je sve počelo, a počelo je tako što je ovo vozilo samo vozilo nekuda. A mi smo izgubili glave zbog svega sto se izdešavalo. Smirite se, ljudi. Sedite nazad. Autobus će nas sam odvesti do cilja ... ja sam siguran u to, iako se, isto kao i svi vi, jako bojim. Bojim se kao nikada pre. I ne znam kuda idemo i šta je sa druge strane. Ali dajte da ovo izguramo zajedno. Vratite se u stolice.". I zaista, ljudi se pogledaše između sebe. Većina njih bila je ista kao i on. Prosečnjaci u svakom pogledu, uhvaćeni u zamku lavirinta koji toliko premašuje njihov um. Na smrt preplašeni i zbunjeni.  Niko od njih ne bi ni smeo sam da napusti autobus. Njihov strah nagonski ih je terao da nešto učine. No Perine reči, reči čoveka koji je toliko isti sa njima, kao da otrezniše većinu njih. I ljudi se lagano vratiše u sedišta. One ostale krenuše da ućutkuju i ubeđuju, a na sreću, niko nije bio previše tvrdoglav.

Kada se i poslednji čovek vrati na svoje mesto, Vlasta stade pred njih i reče: "Mislim da treba pokušati da se autobus pokrene komandama. Nema logike da nam takvo nešto uspe ako je bilo kakav iole ozbiljan kvar u pitanju, ali sve je moguće, ne znamo kako ova stvar uopšte radi i kad su komande već tu, moramo da pokušamo. Pa ako uspemo da ga upalimo ... neka nas sam odvede tamo gde je zapisano da stignemo. Ja ću otići u kabinu i pokušati ... a vi se svi pomolite, i neka je Gospod naš uz nas.". Lagani žagor potvrđivaše odobravanje, a Vlasta pogleda u Lea koji mu na pogled uzvrati osmehom. Ni reč više Vlasta nije izgovorio, samo se zaputio u kabinu. Ni reč više nije morao da izgovori, jer je tek sada osetio ono što mu je stalno izmicalo. Tek sada, njegova patnja bila je njihova patnja. Tek sada, osećao je na svojoj koži svaki delić njihovih muka. Tek sada, svi oni zaista su bili jednaki. Bili su jedno. I zato je tek sada umeo da stane na čelo naroda i da ih vodi. Sve do kraja. Bio to raj, bio to pakao ... sve do kraja.

---

Nastavlja se ...