Vera, deo šesti

Vera, deo šesti

ritn by: Marchelo de Facto
05. 05. 2005.

Prvi deo "Vere" na ovom linku!

Drugi deo "Vere" na ovom linku!

Treći deo "Vere" na ovom linku!

Četvrti deo "Vere" na ovom linku!

Peti deo "Vere" na ovom linku!


...

Kroz vrata autobusa ušao je dečak, u mantiliću sa kapuljačom, sav pokisao. U rukama je nosio veliku kutiju. Svi sa nevericom piljiše u njega, a dečak pokaza očima na stvari u kutiji i natpis. Među svim tim stvarima, na velikom komadu hartije pisalo je: "Cigarete, grickalice, sendviči, osvežavajuća bezalkoholna pića. Kupite i pomozite. Nem sam. Ime mi je Laj."
 
Čini se da je mladić sa dugom kosom prvi došao k sebi. "Eto šta je bilo napolju i pravilo tu tvoju buku" - reče on naočarku. "Nije istina," - uzjoguni se ovaj - "ja i dalje čujem ono što sam čuo i do sad, to nije on. Mali, idi okolo pa vidi šta to lupka i grebe ...". "Ma pusti jadno dete na miru, budalo jedna!" - dreknu na njega starac Jovan, sveže vraćen u realnost. Pera Perić se počeška po glavi. "Ljudi, to je suludo. Dečak koji prodaje sitnice u ovakvom jednom autobusu, pa to je ... mislim, odakle je došao?". "Ali razglas je kazao da je u pitanju kvar i da moramo da čekamo, možda ga je ta služba koja organizuje naš prevoz zato poslala ..." - pokuša Vlasta racionalno da objasni najnoviji događaj. "Daj, ne lupaj, na šta liči to sve onda?" - ponovo se umeša kosati. Pop se nasmeši dečaku. "Uđi, nemoj nas se bojati ... siroto dete ...". No iznenada, devojka iskolači oči kao da će joj iste ispasti iz glave, i nervozno povika: "Ali ovo dete ima grbu na leđima, i ta grba se upravo pomerila! Kunem se, videla sam to!". Pa onda vrisnu. "Evo, opet se pomerila!". U panici, devojka naglim pokretom ruke povuče detinji mantil i skinu ga sa dečaka. Zatim ga ispusti, stavi ruku na usta ... i potekoše joj suze. "Boze blagi ...". Ona pomilova dečaka po kosi. Za sve ovo vreme, mališan nije promenio izraz lica, a lice mu je bilo bezizrazno. No ipak, činilo se da razume sve što mu se govori. Devojka čučnu pored njega, ne prestajući da ga miluje po kosi, i tiho, drhtavim glasom, prošaputa dečaku u uvo. "Okreni se ... okreni im leđa, da vide ... molim te, okreni im leđa.". Dečak je ćutao, a ona ga je gledala u predivne, duboke plave oči. Kao da je samo nebo stalo u njih, tako su plave bile. Najlepše oči koje je ona ikada videla. Stajaše tako par trenutaka. Onda je dečak posluša, i lagano, sasvim lagano, poče da im okreće leđa.

I to je bilo to. Neke žene u zadnjem delu autobusa briznuše u plač i hvališe ime božje, neki se hvataše za glavu ne uspevajući da izgovore ništa, a neki sedeše u svojim sedištima i trljaše oči u neverici. Dečak samo stajaše, dok je lagani vetar što i dalje dopiraše sa ulaza činio da njegova krila blago lepršaju. Pop Toma pade na kolena i takođe zaplaka. "Hvaljen neka je Gospod naš, neka je sveto ime Njegovo! Milostivi naš, Otac naš!" - pa baci iskren, žalostan pogled na Jovana i kroz suze povika: "Pokaj se, Jovane, pokaj se, zar ne vidiš? Ima Boga, pokaj se! Ne odriči se Gospoda svog jedinog!". Jovan je drhtao celim svojim telom gledajući u dečaka. On zatvori oči, izgovori u sebi molitvu i dodade: "Oprosti mi što nisam razumevao svet koji si stvorio ... oprosti meni, grešniku jednom. Ne razumem ga ni sad. Molim te, daj mi snage da shvatim ... molim te, daj mi snage.". Svi prilaziše i krstiše se i čudiše se čudu. Dečak samo mirno stajaše, držeći u rukama svoju ogromnu kutiju sa sitnicama. Galama se nije stišavala, sve dok Pera Perić nije iznenada viknuo: "Pobogu, pa dosta s tim! To je samo dete, neka je i anđeo! Zar ne vidite da je sav mokar? Pa dajte detetu nešto da se ogrne, majku mu!". Devojka ustade i zamoli žene da se vrate u svoja sedišta, a neka od njih posla nekakvo ćebe napred da se dečak pokrije. Ona ga umota u taj pokrivač i primeti da pop i dalje drži dečakovu ruku, celiva je i moli se. "U redu je, dosta s tim ...". No pop nije prestajao, kao da je upao u nekakvo snoviđenje. Ona mu istrgnu detinju ruku i nervozno kaza: "Ostavi se toga, lepo kaže onaj tip, dete je to ipak! Bolje bi bilo da se pomoliš da se ovaj autobus pokrene već jednom!". "Seti se treće božje zapovesti, kćeri moja: ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog." - odgovori pop. Devojka ga prezrivo osmotri. "Pa neće baš biti da je uzalud, koliko ja vidim ovde imamo sasvim stvaran problem, nije to tek onako!". Toma ustade i pogleda je nekim zaista čudnim pogledom, devojka oseti da je niko nikada nije tako prostrelio, taj pogled nije se dao rastumačiti, a bila je sigurna da je nabijen značenjem. "Zapisano je i ovo: ne iskušavaj Gospoda, Boga svoga." - tiho izusti pop, pa sede nazad u svoje sedište. Dugokosi odluči da okonča celu nastalu famu. "Mali, evo siće, daj jednu paklu tih cigara.". Potom krenu ka otvorenim vratima da tamo pripali i ispuši cigaretu, a Pera Perić zamoli za jednu i krenu s njim. Sedoše na stepenik na ulazu. Spolja se videla samo gusta magla, a o autobus dobovala je kiša ...
 
Ciganka koja je dremala naslonjena na prozorsko staklo nije se probudila uprkos čitavoj nastaloj galami, sve do pre nekoliko momenata. Tada se trgla, sanjivo pogledala oko sebe, počeškala se po licu i kratko prokomentarisala galamdžije jednim "jao, 'bem ve usta ..." - pa se iznova prepustila dremanju. No za razliku od ranije, ovog puta usnila je jedan lep san.
 
Ciganka je sanjala da je leptir. Mala bespomoćna gusenica koja odjednom oseti sopstvena krila i strujanje vetra kroz njih. Spoznanje. "Ja sam leptir! Mogu da letim! Slobodna sam!". I poletela je. Visoko, više, sve dok je sunčevi zraci nisu totalno zaslepeli. Levo i desno, gore i dole. Pa sve to ponovo. Činilo joj se da prolazi kroz oblake. Činilo joj se da razume jezik vetra i da je on njen prijatelj i vodič. Krila su joj bila plava, baš kao da se samo nebo ogleda u njima i boji ih. Nekoliko crnih tufnica kao ukras. Lepota i sloboda zajedno, ruku pod ruku. Razumevala je jezik mrava iznad čijih je glavica letela. U savršenom ritmu pokreta, oni se dogovaraše o skladištenju hrane. Nikakvi povišeni tonovi. Nikakva nesloga i nerazumevanje. Bubamare su govorile o tome kako ljudi ne znaju da je ona igra 'let, let, bubamaro' u stvari istinita i da, ako se zamisli želja i poveri jednoj bubamari, one zaista odlete i prišapnu to "tamo gde treba" da se želja ispuni. Ali u to često ne veruju čak ni deca, zato mnoge želje ostaju neostvarene. Pčele su razgovarale sa cvećem. Sve moguće priče iz dečjih slikovnica bile su istinite! Leptirica je putovala i slušala prirodu kako na sva usta šapuće velike tajne sveta i poretka, objavljujući svoju lepotu oličenu u svakom stvoru. Leti, samo leti, maši krilima i ne prestaj! Do neba, do samog sunca! Leti, Ciganko! Udahni vazduh! Udahni ga, po prvi put za stvarno! Udahni život! Sad znaš kako se zove Bog. SLOBODA!
 
"Ljudi, gde je ona Ciganaka što je sedela tu?" - viknu iznenada naočarko. "Ljudi, ovde je sedela jedna ... ali sad je nema!". Čovek sa šeširom koji je delio sedište sa njom imao je isti blaženi osmeh na licu kao i do tada i nije ni zapazio da Ciganke nema. "Ovako se smeju samo imbecili!" - pomisli naočarko, i nastavi unutrašnji monolog: "Uostalom, zašto ja galamim kad me niko od njih ne sluša?  Pa da. Trebalo bi da se smirim. Ja sam očigledno jedini koji uviđa da sa ovim autobusom mnogo šta nije u redu. Možda će se zato moja duša spasiti, a oni neka slobodno ignorišu. Neka ih, neka! Videće svi oni ..."  I tako se primirio. No, zujanje i grebanje o kojem je neprestano razmišljao niko drugi nije čuo. Ali, Ciganke zaista nije bilo i to bi primetio svako ... da je iko želeo da primeti. Svi su, međutim, bili zaokupljeni svojim brigama.
 
Na kraju dana, leptirica na trećem fenjeru kod starog gradskog mosta nalete na jednog komarca, zagleda ga, pa se primače da ga osmotri izbliza. Nije se prevarila, dobro ga je prepoznala. "Mile? Ti li si bre, Mile? Ciganšturo jedna, sad si otiš'o u komarci?". Komarac ushićeno zazuja. "Sanela, 'bem ti usta ciganska! 'De si, sestrice moja? Onol'ki drumovi ostadoše za nama, a da ne naučismo šta je prava sloboda! Krila, seko moja! Kako si, kalasturo jedna stara?". I poleteše zajedno. Podsećali su se svega, čerge i konja, kartonskih kutija i skupljanja starih flaša, maštanja i sanjanja što su se ostvarivala kroz tolika lutanja što delovaše beskrajno. Nikada nisu imali gotovo ništa. A opet, ni jedan Ciganin ne zavidi onima koji imaju. Jer Cigani imaju puteve i vetrove u kosi. Imaju slobodu. E, tako oni govoriše celog svog života, a da ne spoznaše šta je zaista sloboda u pravom sjaju, toliko beskonačna da staje jedino u srce koje je oseća. Sad im to postade jasno: ni jedan čovek nikada nije sasvim slobodan. Ali insekti ... životinje i ptice, cveće i drveće ... oni jesu, i samo oni razumeju suštinu ovog sveta. "Mnogo lepo kad si buba, majku mu!" - uzbuđeno je zujao Mile. "Znaš šta mi najslađe? Kad popijem nekom Ciganinu krv! Kažu da samo ženke od komarci piju krv, a mužjaci jok, al' ja malo - malo, pa za inat! Onu vruću, cigansku! Ih! Volim više nego vino što sam voleo! A oni se češaju pa me psuju, onako ... pale vatru da se mi ne vraćamo, al' džaba, poznajem im ja dušu garavu. Znam da će da siđu na reku kad svanjava, da se banjaju. Ona Danijela, žena od Jasmina, zamalo da me ubije pre neko veče ... a posle kad sišla na reku, a ja - čap! - pa za dupe, ono njeno veliko! Češala se tri dana ..." - i prasnu u smeh. Leteše tako zajedno još dugo, dugo. Na kraju se pozdraviše i leptirica nastavi svojim putem. Lutajući, i ona nalete na čergare pored puta ... i prohte joj se da se približi i baci oko na prošlost. Još uvek se u sebi smejala Miletovoj priči o starom Cigi Jasminu i njegovoj debeloj ženi Danijeli, i ostalim prijateljima - lutalicama koje zajedno poznavaše, i požele da još jednom vidi neka od tih prljavih lica sa krupnim, dobroćudnim očima. I ona polete ka šatoru ...

Unutra zateče mladu majku sa dve bebe u naručju. Dojila ih je. Nije joj bilo više od sedamnaest leta. Muž sedi napolju uz vatru, uvija duvan i grdi jednog dečaka. "Šta si još isprosio danas, vadi iz džepovi! Sa'će prut da radi, sam' probaj da učariš neki dinar!". Jedan stari ciga sedi malo dalje i osmehuje se ispod sedih brkova malom vragolanu, pa onda uzima još jedan cug rakije. Leptirica se raznežila. Iako je dobro znala da se, sad kad zna šta je pravo lomljenje svih granica, nikada ne bi vratila tom životu. Jer oni samo misle da  mogu gde hoće, a u stvari ne znaju da ... Ali, šta je sad ovo? Neverovatan bol presekao je čitavom dužinom tela ... zažmurila je. No to nije oteralo njenu muku. Osećala je bol sve jače, osećala je da se lomi na komade i postajalo joj je jasno da je to kraj. Otvorila je oči, još jednom, po poslednji put ... tada je shvatila. Jedno malo ciganče držalo ju je među prstima. Smejalo se. Leptirica je kriknula. Molila  je da bude puštena, preklinjala je, govorila je iz sveg glasa i to na ciganskom, ali uzalud. Ljudi ne čuju leptire. A dete se samo igralo. Otkidalo joj je krila. I nožice. Osećajući da se svetlost u njenim očima gasi, leptirica još jednom pogleda lice detetovo. Jako je ličilo na nju, kad je bila mala.
 
Ciganka se naglo trže iz sna, pogleda oko sebe i podseti se cele priče sa autobusom, malo se počeška po obrazu i opet nasloni na staklo, a naočarko se uhvati za usta sekund pre nego što je povikao "Evo je! Evo je, vratila se! Opet se pojavila, ljudi, gledajte!" - ali to ipak ne učini, iz istih razloga kao i maločas, te ubrzo nastavi da osluškuje čudne zvuke za koje je bio ubeđen da dolaze od spolja i da su direktno povezani sa kvarom autobusa. Nesrećnik nikada neće dobiti odgovor vezan za Ciganku, ni saznanje da je jedna jedina stvar za koju je ikad bio u pravu bilo njeno nestajanje u snu i ništa više u čitavom njegovom maleroznom i paranoičnom životu. Istina je ta da se mnogo šta pokvarilo u kosmosu tog dana i da je otpušteno mnogo radnika - a jedan od kvarova bila je i Cigankina prerana reinkarnacija. Srećom, život leptiričin bio je kratak i napravilo se time prostora da se greška sa Cigankom ispravi. I tako, eto nje nazad gde je i bila, u zaglavljenom autobusu. Pa ipak ... priču o leptiru i slobodi Ciganka nije zaboravila ni kroz pet sledećih inkarnacija, i uvek je osećala to "nešto" za šta ne zna tačno šta je, kad god ugleda leptira ... kao što i svi ljudi osećaju "nešto" prema izvesnim mestima i stvarima, a ne znaju šta je to i otkud im.


Nastavlja se ...