INTERVJU - DAMJAN KOZOLE: "Često se mrzi, a da se i ne zna zašto se mrzi"
Pre tri godine, Damjan Kozole je kući iz Karlovyh Vara poneo nagradu za najbolju režiju za svoju dramu „Noćni Život“. Ovoga puta bez nagrade, ali sa odličnom recepcijom kritike i publike, u glavnom takmičarskom programu značajnog filmskog festivala našao se sa kompleksnom dramom porodičnih odnosa „Polusestra“, jednim od boljih filmskih ostvarenja na ovom festivalu.
POLUSESTRA: Rubikova kocka sudbinskih šamara
Kozole se svojim filmom dotakao mnogih tema – od otuđenosti i usamljenosti u gomili, nerešenih porodičnih problema i komplikovanih odnosa nasleđenih od detinjstva, do rasizma i predrasuda univerzalno prisutnih bilo gde na kugli zemaljskoj. Sredina je ipak autentično slovenačka, prvo smeštena u Izolu, a potom u Ljubljanu, iz jedne takoreći perspektivno skučene, u drugu fizički skučenu sredinu, minijaturni studentski stan. S autorom smo razgovarali u Karlovym Varyma, nakon projekcije "Polusestre" čiju kritiku na Lupigi možete pročitati na ovom linku.
Damjan Kozole (FOTO: Urša Premik)
Scenario ste napisali zajedno sa Uršom Menart koja tumači lik lrene, jedne od sestara. Pretpostavljam da u njemu nema samo Vaših već i njenih autobiografskih detalja. Koja je bila polazna tačka filma?
- Kad pišeš scenario, pišeš fikciju ali naravno uvek polaziš iz nekih vlastitih iskustava. Ne radi se o istinitoj priči, ali osnova su bili neki istiniti osećaji. Urša ima sestru, ja imam brata, a uz to se nađeš u situaciji kada moraš sebi postaviti pitanje „šta ako postoji još neko drugi“. Dakle, skoro svi mi imamo neko lično iskustvo ljubomore, osećaj krivnje ili mržnje. Polazna točka je bila jednostavna priča o komplikovanim osećanjima koja imaju korene u prošlosti, i činila mi se interesantna zbog bolesti ovog vremena - mržnje. Odnosno, rekao bih transmisije iracionalne mržnje. Mladi koji se rođeni u osamdesetima, pa čak u devedesetima u stanju su da mrze jedan drugog zbog događaja u Drugom svetskom radu, a kamoli zbog narušenih familijarnih odnosa. Mrzi se sve što je strano i nepoznato, mrze se navijači drugih klubova, a često se mrzi, a da se i ne zna tačno zašto se mrzi.
Urša se prvi put obrela u jednom igranom filmu kao glumica, što je jako interesantna priča. Kako je bilo sarađivati s njom na sasvim drugačijem nivou?
- Zajedno smo radili na mom prethodnom filmu „Noćni život“ pa se suradnja nastavila i na scenariju za ovaj film. Kako nikako nisam našao adekvatnu glumicu za glavnu ulogu, jednog dana sam joj predložio da stane ispred kamere. Nije bila baš sretna. Zamisli, počneš kao koscenarista, nastaviš kao asistent i na kraju završiš u glavnoj ulozi, a nikad prije nisi glumio. Svestan sam bio rizika, ali mi se činilo da može biti interesantno da lik anksiozne žene glumi osoba koja uopšte ne želi to da radi. Ono što je mene kod Ireninog lika najviše interesiralo je da nam nikad do kraja nisu sasvim jasni njezini osećaji, njezine namere i razlozi. Znam da to u filmovima obično tražimo, ali verujem da stvari u životu nisu takve. U realnom životu puno stvari nam nije jasno. Mnogi ljudi duboko sakrivaju osećaje i Irena je jedna od njih. Imali smo duge glumačke pripreme jer je suština režije ovog filma bila da se glavne glumice, pa i ostali glumci pripreme do stanja da uopšte više i ne izgleda da glume.
U filmu se radi o fragilnim porodičnim odnosima i mikroagresijama pokazanim u nekoliko slojeva: roditelji - deca, deca međusobno, a onda i bračni partneri. „Polusestra“ je rubikova kocka porodičnih komplikacija. Kako ste ih posložili?
- Pa jako lepo ste ih definisali. Kad ti ne ide u životu, obično ti ne ide u paketu. Zapanjajuće je kako se uzorci iz naših familija i potezi naših prethodnika reflektuju na nama, i kako smo skloni tome da ponavljamo greške, kako one vlastite tako i greške naših roditelja. Racionalno više ili manje svi smo ih svesni, ali opet to je nešto jače od nas što nas uvek pobeđuje. Dete razvedenih roditelja vrlo često se razvede, žena maltretirana u braku obično pronađe sličnog kretena ... Unutar tih familijarnih odnosa hteo sam da prikažem odnos dve žene, kompleksan i kompliciran i pozitivan; dva ljudska bića za koja ne možeš odmah shvatiti njihovu pravu prirodu. I kroz intimnu priču otvarati još neka pot-pitanja.
Nasilje u familiji nije direktno pokazano, što je osvežavajuće – obično je gledalac konfrontiran sa mučnim scenama batinjanja. Ono je tu, preteće, ali ne i vizuelno zastupljeno. Kako ste došli na ideju da tenziju gradite na takav način?
- Već u fazi scenarija je bio imperativ da izbegnemo klišeje o porodičnom nasilju i prikazu nasilja nad ženama. Čini mi se puno interesantnije da gledalac sam ima svoju interpretaciju zašto je Irena otišla. I čini mi se da Irena sa svojim reakcijama gledaocu daje precizne puzzle sa kojima si može polako sastaviti sliku njihovog odnosa.
Ugrađen je i još jedan faktor – problem međuetničkih brakova koji u našoj sredini znaju da probude demone rasizma. Činjenica da je Silvo Ireninu majku ostavio zbog Albanke više muči te dve ostavljene žene od svih drugih okolnosti vezanih za rastanak.
- To nije direktan, otvoreni šovinizam nego fina verzija šovinizma srednje klase kojeg mnogi uopšte nisu ni svesni. Kao ni lik Irene. Da se nju pita, ona je 100 posto ubeđena da nije šovinista, da to nije njezin problem. Ali lepo je to jednom Slavenka Drakulić napisala: duboko u duši smo svi rasisti ili šoviniste.
Veliko glumačko otkriće je Liza Marijina za koju kao da je pisana uloga Nezhe. Da li Vam je ona bila na umu već pri pisanju scenarija?
- Za Lizu sam čuo iz teatra, ali je nisam poznavao. Pozvao sam ju na audiciju, došla je ujutro poprilično pospana i odmah mi je bilo jasno da može biti Neža, odmah je bio evidentan njezin neobični talenat, njezin autentičan pristup glumi. Ali Liza privatno i Neža iz filma su vrlo različite osobe ... Kao što sam rekao, prošli smo jako dugačak proces priprema, radili smo zajedno deset meseci, puno smo razgovarali o karakterima, o njihovoj prošlosti i polako se formirala Neža, takva kakva je sada.
Vaš direktor fotografije je ponovo Miladin Čolaković, koji se odlučuje za ledenu paletu boja, čineći sliku maltene dokumentarističkom. Sporazumna ili autonomna odluka?
- Sporazumna, naravno. Radili smo zajedno već na prethodnom filmu tako da su neki estetski principi i izašli iz nastavka suradnje. A sve ključne odluke, kao što su vizualna askeza, minimalizam ili redukcija elemenata, izašle su iz stava da se u ovom filmu fokusiramo samo na suštinu, a to su dve sestre u malom stanu, mržnja i oprost.
Netipično za našu sredinu, Vi se ne vezujete za jedno podneblje i jedan način izražavanja i tematski, odnosno stilistički, kod Vas se 33 godine od „Usodnog telefona“ može naći sve – od eksperimentalnih, smešnih, tragičnih, opservacijskih filmova do duboke tragedije i studije karaktera. Da li se u odabiru, odnosno koncipiranju projekata vodite instinktima?
- Ja tačno znam što se od mene očekuje i uvek napravim sve da ne ispunim ta očekivanja. Radim stvari koje mene zanimaju. Moj bazični interes je da naslovljavam neka suvremena pitanja i unutar njih pronalazim ljudske, pa i vlastite slabosti.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: KVIFF
@dino
Nijedna banana sa balkana nije dobra ali vome ni Slovenija sa izbrisanima itd.