NOVI BEOGRAD: Ima li povratka u budućnost?
Tekst Iskre Krstić prenosimo s prijateljske Mašine
Džinovskim volumenima se menja hotel Jugoslavija, ruši DSNO – Generalštab, kompleks Beogradskog sajma nestaje kao kompleks… Luksuzne stambene zgrade niču na mestu nekadašnjih zelenih površina i uništenih fabričkih kompleksa; Savski se nasip probija cevima i razbija automobilskim saobraćajem. Najnovija vest je širenje Beograda na vodi na Novi Beograd po odluci Vlade; planiranje je Zakonom o planiranju i izgradnji već okrenuto naglavačke… Moguće je proterivanje Kuće cveća i Josipa Broza. Pritisak na univerzitet. U zamahu je hajka na sve moderno i sve jugoslovensko, sa krajnjim ciljem zatiranja i samog sećanja na njih.
Maketa će da se proširi i na drugu stranu Save (FOTO: Lupiga.Com/Ivor Fuka)
To su okolnosti u kojima rođendan obeležava jedan od po zahvatu najvećih projekata jugoslovenskog samoupravljanja i izraza modernosti u oblikovanju gradova na ovom podneblju, Novi Beograd.
Novi Beograd, „bitka u borbi za sreću i blagostanje naroda“
Gradnja Novog Beograda počela je 11. aprila 1948. godine. „Kad ovde već bude stajao ponosni Novi Beograd, podignut svesno, planski i s ljubavlju, voljom i rukama trudbenika, omladine, naroda, neka ova ploča kazuje i podseća na 11. april 1948. Tri godine posle završetka Narodnooslobodilačke borbe završene su pripreme za početak nove radne bitke u borbi za sreću i blagostanje naroda“, kaže deo zapisa književnika i revolucionara Čedomira Minderovića na spomen-ploči postavljenoj u Parku prijateljstva na Ušću.
Nakon pola veka neoliberalne i reakcionarne propagande ove reči i ostatak zapisa, u kom se govori „radni ljudi i omladina svih naroda Jugoslavije pregli su da podignu Novi Beograd, da prošire voljeni glavni grad države ravnopravnih naroda s ove strane Save“ mnogima možda zvuče patetično ili neiskreno.
Podsetimo se zato činjenica koje su isprva nedovoljno objašnjavane, a zatim namerno proterane iz javnog diskursa. U čitavoj porušenoj Evropi (a kasnije i dekolonizovanim zemljama) gradovi su se nakon Drugog svetskog rata obnavljali i gradili na osnovu dugoročnih ekonomskih, društvenih i prostornih planova koncipiranih primenom savremenih naučno-tehničkih dostignuća od strane interdisciplinarnih timova, u saradnji sa političkim akterima, a sa dobrobiti stanovništva na umu. Beograd u tome nije bio izuzetak, ali jeste bio izuzetan.
Gradnja Novog Beograda počela je 11. aprila 1948. godine (FOTO: Pixabay)
Evolucija ovih koncepata i slojevi njenih otelotvorenja, umesto dizanja prošlosti u vazduh, zaslužuju bolje poznavanje, tumačenje i konstruktivnu kritiku.
Sa verom u nauku i progres
Idealistička struja moderne arhitekture (kako ju je imenovao Čarls Dženks), potekla iz potrebe za rešavanjem dramatične stambene krize u Evropi između dva svetska rata i nadahnuta tehnološkim funkcionalizmom, doživela je puni izraz u periodu kada su vrednosti na kojima je počivala – univerzalizam, društvena ravnopravnost, vera u nauku i svakovrsni progres, tehnooptimizam – usvojene kao vrednosti zvaničnih politika značajnog dela sveta.
„U posleratnoj situaciji razrušenih gradova stvorena je jedinstvena šansa da se novom arhitekturom pomogne uspostavljanju bolje budućnosti i ispunjenju nade da će, pobedom nad fašizmom, biti stvoreno novo i bolje društvo“, piše profesorka Ljiljana Blagojević u knjizi „Novi Beograd – Osporeni modernizam“.
„Modernistička ideja o boljem životu čitavog društva, odnosno svih društvenih slojeva, čini jedan od ključnih principa, koji vezuje period posleratne obnova i rekonstrukcije gradova sa diskursom modernog pokreta iz prethodnog istorijskog perioda“, konstatuje Blagojević.
Novi Beograd se smatra svetskim biserom modernosti (FOTO: Lupiga.Com/Ivor Fuka)
Treba imati na umu da iznete teze vrede sa obe strane gvozdene zavese koja je na Evropu i ostatak sveta spuštena 1948. Nema „socijalističke arhitekture“, komunističke još manje (a diskusija o ne/postojanju socijalističkog urbanog razvoja u svetskom kapitalističkom sistemu graniči sa metafizičkom). Međunarodni autoriteti iz oblasti istorije arhitekture i sociologije se, ipak, slažu u oceni da su neki od najizrazitijih primera modernističkog urbanog planiranja nastajali tamo gde je iza njih sa najviše prostornih i finansijskih sredstava stala država, odnosno u zemljama realno postojećeg socijalizma i državama koje su težile državi blagostanja.
Biser modernosti
Novi Beograd se smatra svetskim biserom modernosti (kao kulturne epohe) i modernizma u urbanizmu i arhitekturi. Jedna upadica je ovde neophodna: soc-realizma, za koji laička javnost misli da se izražava u upotrebi betonskih blokova, odnosno prefabrikovane gradnje, u samim zgradama na Novom Beogradu nema. Soc-realizam je ostavio nešto traga u prvobitnom konceptu naselja, a od zgrada (po objašnjenju Milana Prosena) samo u trokrilnoj simetričnoj osnovi zgrade SIV-a (danas Palata Srbija). Soc-realizam nije „komunistička betonska gradnja“, niti tako nešto postoji, ali zaustavimo se na tome.
Ono čega ima je neverovatno uzbudljiv otisak evolucije ideologije (od idealizma ka individualizmu); razvoja (pa zapostavljanja) nauke i tehnologije, strukturnih promena na polju državnog uređenja i ekonomske politike (centralizam četrdesetih, samoupravljanje od pedesetih, tržišne reforme i liberalizacija od sredine šezdesetih), promena urbanističkih koncepata na globalnom nivou; međunarodne politike i ekonomije (razvoj građevinske industrije i njeno uvežbavanje na projektima diljem Nesvrstanih; naftna kriza i narastajući protekcionizam zapadnih tržišta od naftne krize 1973, MMF-ove mere štednje i „stabilizacije“ s početka osamdesetih)…
Svaka zgrada i svaki spoj građevinskih materijala na Novom Beogradu svedoči o snazi – i gušenju – projekta izgradnje grada za sve, ili grada po mjeri čovjeka, kako taj ideal osamdesetih u istoimenoj knjizi naziva Rudi Supek. Oni, primera radi, govore o neverovatnom poletu ulaganja u tehnologiju u trenutku kada je FNRJ (pa SFRJ) imala stopu industrijskog i privrednog rasta u rangu Japana, zahvaljujući kojoj smo, bar kako savremenici tvrde, 1957. (u godinama osnivanja Pokreta nesvrstanih) imali najsavremeniji sistem za prefabrikovanu gradnju na svetu celom – Žeželjev IMS sistem. To, možda i ne znajući, vidite kada gledate Blok 1. (Pogledajte i Halu 1, za svaki slučaj, dok je tamo – i nju je projektovao Žeželj.)
Soc-realizam je ostavio nešto traga u prvobitnom konceptu naselja, a od zgrada samo u trokrilnoj simetričnoj osnovi zgrade SIV-a (FOTO: Lupiga.Com/Ivor Fuka)
Kada ulazite u novobeogradske zgrade i stanove, kada gledate fasade novobeogradskih zgrada, možete pratiti i razvoj arhitektonskih autorskih sloboda i ideala zadovoljenja ne samo potreba različitih porodica već i želja i ukusa stanara, sa argumentom emancipacije socijalističkog čoveka. O tome se diskutovalo već na čuvenom Prvom savetovanju arhitekata i urbanista Jugoslavije u Dubrovniku 1950. godine. Od uravnilovke, ako se nje neko plaši, ni traga.
Čitav Novi Beograd otkriva i krizu ostvarenja projekta tako širokog obuhvata i detaljnosti, kao i promene u oblasti kulture i politike: zamiranje idealizma; globalnu zamenu univerzalizma partikularizmom i individualizmom koja se očitavala i u kulturi i politici SFRJ, otvorene prema zapadu; nemogućnost da se razvojem industrije iskopamo iz kombinovanog „jarka“ nedostatka i niskog kvaliteta stambenog prostora pre Drugog svetskog rata, pogoršanog katastrofalnim razaranjem gradova u ratu, pa potcrtanog intenzivnim migracijama selo-grad. U FNRJ je u odnosu na prosek razvijenih zemalja 1945. nedostajalo milion i po stambenih jedinica, odnosno pola tadašnjeg stambenog fonda; a da vas neko smesti u prosečni predratni stan u današnjoj EU iznenadio bi vas nedostatak struje, mokrih čvorova i funkcionalnih kuhinja koje danas uzimamo zdravo za gotovo.
Novi Beograd, Novi Zagreb, Split 3 i manja naselja koja su u tom duhu građena ne samo što nikad nisu rešila stambenu krizu u FNRJ (do 1963.) i SFRJ, već od samog početka nije bilo ni dovoljno novca i vremena da se oplemene takozvanim pratećim funkcijama – a za idealima upotrebe takvog grada je kaskala i svakodnevna kultura stanovanja, kako opisuje Le Normand.
Kriza koncepta
Nedostatak ulaganja u prateće funkcije i održavanje (grad je kao drvo: da bi živeo, nije ga dovoljno posaditi, mora se negovati), će slične projekte potpuno uništiti (pa čak i zakonom zabraniti) u SAD; u Britaniji od njih napraviti tužni scenario za "Mućke"; u Evropi će oni u zemljama (koje su težile državi) blagostanja nastaviti da žive i možete ih posetiti u gradovima poput Beča. Kod nas će Novi Beograd već sredinom sedamdesetih „pokazivati izrazite slabosti“, kako 1981. ocenjuje profesor Miloš Perović.
„Iako su stambene četvrti grada bile izgrađene, za to vreme, stanovima veoma visokog standarda u nešto stešnjenim kvadraturama, standarda koji se sastojao u potpuno opremljenim i elektrificiranim kuhinjama, kupatilima, daljinskom grejanju, liftovima, garažama i velikim površinama za parkiranje kao i u obilju čistog vazduha, Novi Beograd kao celina nije uspevao da privuče stanovnike koji bi tu dobrovoljno živeli“, piše Perović. Perović je možda preterano strog; u tome je i vrednost njegovog komentara. Ni oštra kritika Novom Beogradu ne može da ospori određene kvalitete. (I, kako vidimo, ono što će se kasnije ispoljiti kao slabosti, odnosno automobilsku orijentaciju naselja.)
Blagojević skreće pažnju na to da će domaća urbanistička teorija konstatovati mane koncepta razvoja Novog Beograda kao funkcionalnog grada. Teoretičarka konstatuje da: „Koncept segregacije funkcionalnih zona Novog Beograda, a naročito u njegovom centralnom delu, koji je ostao strogo definisan Regulacionim planom iz 1962. godine, nije davao mogućnost rešavanja harmonične celine svih životnih funkcija i ostvarenja celovitog urbanog prostora, s obzirom na to da je jednim ‚totalnim‘ nacrtom određen ne samo prostorni raspored i segregacija funkcija, već i gabariti pojedinačnih objekata“.
Jedan od „grehova“ arhitekata i urbanista koje svrstavamo među funkcionaliste je to što oni, uz sav tehnooptimizam modernosti, nisu ni mogli ni da zamisle obim tehnoloških i društvenih promena i potresa do koga će doći u drugoj polovini dvadesetog veka, a koji će uzrokovati zastarevanje njihovih modela oprostorivanja društva. No, način na koji će Zavod za planiranje razvoja grada Beograda pristupiti ovom problemu – izradom studija, istraživanja i koncipiranjem alternativa – iz današnje tačke gledišta deluje kao nepatvorena naučna fantastika. U primeni se nije daleko stiglo: uznapredovale su „stabilizacija“, privredne afere od Velike Kladuše nadalje, rat, pa privatizacija iliti pljačka svega.
Pročitajte one reči ponovo: „harmonična celina životnih funkcija“, društvena i individualna emancipacija i sama ideja da urbani prostor treba da ima kompozicionu i funkcionalnu celovitost u narednim decenijama će biti proterane dogmom deregulacije i fleksibilizacije, jahačima apokalipse neoliberalizma; a studije, istraživanja i alternative biće poslate u ropotarnicu istorije, da oslobode mesto zahtevima njegovog božanstva i veličanstva „investitora“. Umesto razvijanja harmonične celine životnih funkcija svedeni ste na borbu za zadovoljavanje dela osnovnih životnih potreba (dostupnog stanovanja bez), a za nagradu možete da gledate u izlog radnje Luj Viton, kad se otvori.
Dizanje prošlosti u vazduh
Antropolozi, teoretičari kulture, analitičari iz oblasti kritičkih urbanih studija, drugi stručnjaci i brojni aktivisti proteklih trideset godina na različite načine dokumentuju i kritikuju zatiranje ideja, formalnih i neformalnih institucija i materijalnih ostvarenja „modernističkog projekta“. Vera u harmonično društvo različitih, a ravnopravnih, i ideja da ono zahteva prostorni okvir koji će ga, sa svoje strane, i podsticati u ostvarenju, nigde nije tako snažno zatirana kao u zemljama realnog socijalizma. Mnoge od (nekadašnjih) država blagostanja zadržale su bar deo životnog standarda i institucija koje su razvijale kao ustupak kapitala radu, za vreme primene Breton-Vuds ugovora, pod uticajem borbenih sindikata (u u strahu od širenja revolucije sa Istoka), pa ćete u Austriji, Holandiji i Velikoj Britaniji naići na znatno više procente stambenog fonda u javnom vlasništvu nego u postsocijalističkom regionu. Ono što se u čitavoj istočnoj Evropi i delu Azije desilo, Todorova s pravom zove „dizanje prošlosti u vazduh“.
Važan je samo interes investitora (FOTO: Lupiga.Com/Ivor Fuka)
Dostignuća socijalizma i modernosti koja u „zemljama u tranziciji“ nisu skršena pod pritiskom MMF-a i Svetske banke dospela su pod čekić domaćih kompradorskih elita. Ako nas je početkom tog procesa čudilo kako to da se privatizacija i deregulacija ne zaustavljaju na imaginarnim granicama „civilizacijskih standarda“ koje bi trebalo da čuva „pravna država“, danas možda još više čudi što je išta od tragova modernosti i socijalističkog projekta ostalo da se iskorenjuje, zatire, pali i žeže.
U slučaju Novog Beograda radi se o projektu koji, uz sav trud stihije, ni u materijalnom ni u idejnom smislu još nije satrt. Ipak, ono što, boreći se za zelene površine, pravo na o(p)stanak u svom komšiluku i pravo da vas pri sledećoj većoj poplavi ne odnese Sava, ne stižemo ni da razmotrimo, su istorijski slojevi koji ovo naselje definišu kao heterogeni sklop. „Strategije modernizma u planiranju i projektovanju urbane strukture i arhitekture nisu bile konzistentne ni konsekventne, stoga, ni moderni grad koji je nastajao kroz stalne promene strategija tokom skoro šezdeset godina, nije rezultat jedne homogene modernističke koncepcije, već procesa višestrukog osporavanja i ponovnih interpretacija izvornih modernih ideja“, naglašava Blagojević. Kako dodaje: „Pitanje kontinuiteta, odnosno diskontinuiteta ideja i koncepata i konsekventnih promena strategije planiranja i projektovanja Novog Beograda, neodvojivo je od razmatranja složenog i ne uvek neposrednog niti jasno prepoznatljivog uticaja politike i ideologije. Upravo ta složenost jeste u osnovi onoga što je u naslovu eksplicirano kao osporeni modernizam Novog Beograda“.
Ne dozvolimo da Novi Beograd poplavi reka, i ne dozvolimo da naše razumevanje Novog Beograda odnese bujica. „Povratka“ u budućnost će biti ako nijansirano razmotrimo prošlost. Srećan rođendan!
Lupiga.Com via Mašina
Naslovna fotografija: Wikimedia/Jablanov
daklë, sve je to liepo, divno, krasno i pohvalno, ali u sṙbiji jošte velike zalihe ter izvori nafte i plina nisu odkriveni/odkriti, pak ćē najvjerojatnïje nova pokoljenja u sṙbiji nëkolikima desetljećima - svojom kṙvlju i znojem - odplaćivati ove režimske "uspjehe" i "naprëdke".