Demonizacija Kine u političkim krugovima u SAD-u sve više uzima maha. Ne prođe dan a da neka značajna ličnost ne upozori na kinesku pretnju. U aprilu je u američkom Kongresu podnet predlog zakona na 281 strane pod nazivom „Zakon o strateškoj konkurenciji 2021”. Sva ova kakofonija o Kini mogla bi na slučajnog posmatrača da ostavi utisak kako Amerika ne potcenjuje kinesku pretnju. U stvari, baš o tome se radi. Prava opasnost od demonizacije Kine je u tome što čak i promišljene Amerikance navodi da veruju kako otvoreno društvo, poput Amerike, ima mnogo prirodnih prednosti u odnosu na zatvoreni autokratski sistem, poput kineskog. Razmišljajući na taj način Amerikanci ne mogu ni da pomisle na mogućnost da izgube od Kine. 

Ova mentalna nesposobnost da se čak i pomisli na mogućnost poraza znači da Amerikanci ozbiljno potcenjuju izazov iz Kine. Proteklih sto godina bile su najbolje u kineskoj istoriji, nakon veka poniženja koje su zapadne zemlje i Japan nametnuli najmnogoljudnijoj zemlji. Kinezi veruju da je američka agresivnost poslednji pokušaj zapadne sile da obuzda Kinu i spreči je da zauzme prvo mesto u svetu. 

Najveća konceptualna greška koju prave američki kreatori politike je jednostavna. Pretpostavljaju da je njihov strateški konkurent Komunistička partija Kine. Ovo objašnjava američko uverenje da će američka demokratija trijumfovati. Ipak, pravi strateški konkurent mlade američke republike je civilizacija stara četiri hiljade godina. Kao prijatelj Amerike, mogu samo da se čudim čistom strateškom samozadovoljstvu sa kojom ona upada u nadmetanje koje bi mogla izgubiti. 

Najstarije pravilo u geopolitici, koje su zastupali i Sun Tzu i Carl von Clausewitz, jeste „upoznaj svog protivnika“. Amerika nažalost ignoriše ovo osnovno pravilo. Evo dobrog primera. Avril Haines, direktorka nacionalne obaveštajne službe u administraciji Joea Bidena, rekla je: „Kina je izazov našoj bezbednosti, našem prosperitetu i našim vrednostima u nizu oblasti.” 

Mnogi Amerikanci bi joj aplaudirali što je otvoreno iznela neke istine. Zapravo, svaki deo njene izjave je faktički netačan. 

Prvo, Kina ne osporava američki prosperitet. Kinezi su pametniji, oni vide američki prosperitet kao prednost koja je pomogla i koja će nastaviti pomagati da se kineska ekonomija pokrene i da dalje napreduje. Američka ekonomija je bila glavna ekonomska lokomotiva koja je omogućila kineski privredni razvoj. Kineska privreda, mereno paritetom kupovne moći, 1980. godine bila je deset puta manja od američke, a prestigla ju je 2014. godine. Dakle, evo jednostavne činjenice koja bi mogla šokirati Avril Haines. Ako bi predsednik Joe Biden predložio Kini ekonomski sporazum koji bi koristio američkoj privredi (i američkim radnicima) i takođe bio koristan za Kinu, Kina bi sa entuzijazmom prihvatila takav dogovor. Američki prosperitet je prednost za Kinu, a ne opasnost. 

Kineski strateški planeri su apsolutno oduševljeni što Amerika troši toliko novca na vođenje nepotrebnih ratova, kao i na održavanje ogromnog i naduvanog odbrambenog budžeta (FOTO: Pixabay)

Drugo, Kina nije pretnja američkoj bezbednosti. Ona ne preti vojnom invazijom na Ameriku (njene oružane snage su na drugom kraju okeana), ili nuklearnim udarom na Ameriku (njen nuklearni arsenal iznosi jednu petnaestinu američkog). Kina, takođe, ne ugrožava američku vojnu nadmoć u regionima poput Bliskog istoka. Zaista, Kina čak nije ni neprijatelj američkih budžeta za odbranu. Ministar odbrane Lloyd Austin rekao je nedavno da je u poslednjih dvadeset godina Amerika bila fokusirana na Bliski istok, dok je Kina modernizovala svoju vojsku. „Zadržaćemo prednost“, primetio je, „i povećaćemo je u budućnosti“. Fareed Zakaria je u pravu kad kaže: “Ono što Austin naziva američkom prednošću nad Kinom više liči na provaliju. Sjedinjene Države imaju oko dvadeset puta veći broj nuklearnih bojevih glava od Kine; američki ratni brodovi imaju dvostruko veću tonažu od kineskih na moru, uključujući jedanaest nosača aviona na nuklearni pogon, u poređenju sa dva kineska nosača (koji su mnogo manje napredni). Prema analitičaru za nacionalnu bezbednost Sebastienu Roblinu, Washington ima više od 2.000 modernih borbenih aviona, u poređenju sa oko 600 kojima raspolažu u Pekingu. Sjedinjene Države raspoređuju ovu silu koristeći ogromnu mrežu od oko 800 baza u inostranstvu. Kina ima tri. Odbrambeni budžet Kine iznosi oko 200 milijardi dolara, što ne dostiže ni trećinu vojnog budžeta Sjedinjenih Država. Michael O’Hanlon iz Instituta Brookings primećuje 'da je Kina u NATO-u, mi bismo joj zamerili zbog neadekvatne podele troškova, pošto njeni vojni izdaci padaju znatno ispod minimuma od dva odsto NATO-a'“. 

Ako je Haines u pravu kada kaže da Kina predstavlja pretnju po bezbednost Amerike, logičan zaključak bi bio da bi Kina bila srećna da vidi smanjenje američkog budžeta za odbranu, američkih nosača aviona, mlaznih lovaca, pomorskih baza. U stvari, Kina bi bila nesrećna. Kineski strateški planeri su apsolutno oduševljeni što Amerika troši toliko novca na vođenje nepotrebnih ratova, kao i na održavanje ogromnog i naduvanog odbrambenog budžeta, što slabi američku konkurentsku prednost u kritičnijim oblastima, poput obrazovanja, istraživanja i razvoja. Amerikanci znaju za metaforu “biti dinosaurus”. Ogroman američki odbrambeni budžet daje joj onoliku konkurentsku prednost koliko dinosaurus dobija iz svoje mase. Ne mnogo! 

Najzad, Haines kaže da Kina predstavlja pretnju američkim „vrednostima u nizu pitanja“. Ova izjava bi bila tačna kada bi Kina pretila da će izvesti svoju ideologiju u Ameriku ili kad bi pokušavala da podriva izborni proces u njoj. Ni jedno ni drugo se ne dešava. Ipak, neverovatan broj Amerikanaca, čak i promišljenih i dobro obaveštenih, veruje da Kina namerava da potkopa američke vrednosti. Ovo verovanje može biti rezultat dve velike zablude o Kini koje su prodrle u podsvesne slojeve američkog uma. Prvo pogrešno shvatanje je da, pošto Kinom upravlja komunistička partija, ona mora, poput bivšeg Sovjetskog Saveza, voditi kampanju da dokaže da je komunizam superiorniji od demokratije. 

Ipak, Amerikanci takođe veruju u empirijske dokaze. A činjenice govore da Kina već decenijama ne podržava druge komunističke partije. Prava misija Kine je da revitalizuje kinesku civilizaciju, a ne da gubi vreme na izvoz komunističke ideologije. Druga zabluda je da će Kina, kada postane ekonomska sila broj jedan u svetu, zamenjujući Ameriku, početi misiju univerzalizacije i izvoziti kineski „model“, baš kao što je Amerika izvozila svoj „model“. Evo savršenog primera potpunog neznanja Amerike o svom protivniku. 

Najosnovnija činjenica koju bi Amerikanci trebalo da znaju o Kinezima je da oni ne veruju da bilo ko može biti Kinez na način na koji Amerikanci veruju da svako može biti Amerikanac. Kinezi jednostavno misle da samo oni mogu biti Kinezi. I bili bi zbunjeni ako bi neko drugi pokušao da postane Kinez. 

Još jedna fraza koja se često čuje u američkom diskursu jeste da je cilj Kine da učini svet bezbednim za autokrate. Biden je rekao: „Jasno je, potpuno jasno… ovo je bitka između korisnosti demokratija u 21. veku i autokratija. To je ono što je ovde u pitanju. Moramo da dokažemo da demokratija funkcioniše… [kineski predsednik Xi Jinping] nema ni d od demokratije u kostima, ali je pametan, pametan momak. On je jedan od momaka, poput [ruskog predsednika Vladimira] Putina, koji misli da autokratijama pripada budućnost”.

Joe Biden kaže „Amerika se vratila“. Ali koliko dugo? (FOTO: HINA/EPA/Jim Jo Scalzo)

U stvari, Pekingu je svejedno da li je neka zemlja demokratska ili autokratska. Bitno mu je samo da li može efikasno da sarađuje sa datom zemljom. Stoga, ako rodno mesto zapadne demokratije, Grčka, odluči da se pridruži inicijativi “Pojas i put” i prihvati kineske investicije u luku Pirej, Kinu nije briga da li je Grčka demokratska ili ne. Sarađivaće sa bilo kojom zemljom na obostranu korist. Ali budimo iskreni - to je ono što i Amerika radi. Sarađuje sa Saudijskom Arabijom, iako je ona daleko od demokratije. 

Kako kineska ekonomija bude nastavljala da raste, to će dovesti u pitanje status Amerike kao ekonomske sile broj jedan u svetu. Biden je bio u pravu kada je rekao: „Kina ima glavni cilj, i ja je ne kritikujem zbog toga, ali oni imaju cilj da postanu vodeća zemlja na svetu, najbogatija zemlja na svetu i najmoćnija zemlja u svetu”. Zapravo, pravi cilj Kine je da poboljša život svog naroda. Trenutno, prihod po glavi stanovnika od 1,4 milijarde Kineza iznosi oko 10.000 dolara, u poređenju sa 65.000 dolara u SAD-u koje imaju 380 miliona stanovnika. Ako Kinezi uspeju da poboljšaju svoj prihod po glavi stanovnika na 17.000 dolara, što je četvrtina američkog, njihova ekonomija će postati veća pošto je njihova populacija četiri puta brojnija. 

Pravu prednost čini ekonomska snaga. Ako je to tačno, postoji nekoliko jednostavnih logičnih koraka koje Amerika može preduzeti da poboljša svoju ekonomsku konkurentnost. Prvi korak bi bio da se prepolovi naduvani budžet za odbranu i ponovo uloži tako ušteđeni novac u istraživanje i razvoj. Drugi korak bi bio potpuno povlačenje svih svojih vojnih snaga sa Bliskog istoka i prestanak vođenja nepotrebnih ratova, koji su američke poreske obveznike koštali pet biliona dolara nakon 11. septembra. Treći korak bi bio da se ponište sve odluke koje je Trumpova administracija donela u okviru trgovinskog rata sa Kinom. Zašto ih treba ukinuti? One nisu oslabile kinesku ekonomiju. Zaista, možda su umesto toga naškodile američkoj ekonomiji.

Evo statistike za razmišljanje. U 2009. godini vrednost kineskog maloprodajnog robnog tržišta iznosila je 1,8 biliona dolara, dok je vrednost američkog bila 4 biliona dolara, više nego dvostruko više od kineskog. U 2019. godini nakon tri godine ekonomskih napada bivšeg predsednika Donalda Trumpa na Kinu, kinesko maloprodajno tržište robe poraslo je na 6 biliona dolara, postajući veće od američkog koje je poraslo samo na 5,5 biliona dolara. Osnovno pravilo strategije je da je greška nastaviti borbu na frontu na kome se gubi. 

Četvrti korak bio bi ponovno pridruživanje sporazumu o slobodnoj trgovini Transpacifičkog partnerstva koji je bivši predsednik Barack Obama mudro pokrenuo kako bi se osiguralo da istočnoazijski ekonomski ekosistem, najveći na svetu, ne bude usredsređen na Kinu. Peti korak bi bio da se parira Kini potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini sa svakom zemljom ili regionom sa kojima ih je ona potpisala. Na primer, jedna važna arena za američko-kinesko takmičenje biće jugoistočna Azija, gde još uvek postoje veliki rezervoari dobre volje prema Americi među njenih 700 miliona ljudi. Asocijacija nacija jugoistočne Azije (ASEAN) je važna. Godine 2000. kombinovani bruto nacionalni proizvod Japana bio je osam puta veći od kombinovanog BDP-a ASEAN-a. Do 2019. bio je samo 1,6 puta veći. Do 2030. godine ekonomija ASEAN-a će biti veća od japanske. Dakle, Amerika treba odmah da potpiše sporazum o slobodnoj trgovini sa ASEAN-om. 

Pravu prednost čini ekonomska snaga (FOTO: Lupiga.Com)

Ovih pet koraka bi prestrašilo Kineze. Odjednom, Kina bi se suočila sa promišljenim i dostojnim geopolitičkim konkurentom. Međutim, Kinezi ne moraju da brinu. Tužna istina je da čak nijedan od tih razumnih i racionalnih pet koraka nije politički izvodljiv u Americi. Kina sprovodi pažljivo osmišljenu, dugoročnu strategiju koja je istovremeno uspešna u poboljšanju životnog standarda 1,4 milijarde Kineza, ali i u integraciji kineske privrede sa ekonomijama većine zemalja u svetu, kojima omogućava da dobiju svoj udeo u prosperitetu Kine. Amerika nema odgovarajuću sveobuhvatnu strategiju. 

Evo još malo statistike o kojoj treba razmisliti. Brazil je geografski bliži Americi nego Kini. Brazilu je 2000. godine trebalo godinu dana da izveze milijardu dolara u Kinu. Sada to radi svaka 72 sata. Za razliku od donjih pedeset procenata Kineza, koji su upravo doživeli najboljih četrdeset godina ljudskog razvoja u četiri hiljade godina kineske istorije, donjih 50 procenata američkog stanovništva je doživelo tri decenije ekonomske stagnacije, stvarajući, kao što je Nobelovac Angus Diton dokumentovao, „more očaja“ među belom radničkom klasom u Americi, što dovodi do kraćeg životnog veka, povećane smrtnosti novorođenčadi, veće zavisnosti od opijata, veće stope samoubistava i tako dalje. To je, verovatno, najvažnija tačka o kojoj bi američki strateški planeri trebalo da razmišljaju: na kraju krajeva, ishod geopolitičkog nadmetanja između Amerike i Kine neće biti određen brojem nosača aviona ili nuklearnog naoružanja. Umesto toga, biće odlučujuće koje društvo više radi na brizi o svojih donjih pedeset procenata. Za sada, Kina vodi "za kilometar", baš kao što je Amerika očigledno bila u prednosti u odnosu na sovjetsko društvo u Hladnom ratu. Statistički podaci o ljudskom razvoju predstavljali su prvi znak da Sovjetski Savez gubi: kraći životni vek, povećana smrtnost novorođenčadi, veća zavisnost od alkohola, veća stopa samoubistava! Danas, nasuprot tome, kao što je psiholog sa Univerziteta Stanford Jean Fan dokumentovala: „Za razliku od stagnacije Amerike, kineska kultura, samopoimanje i moral se transformišu brzim tempom – uglavnom na bolje.”

Postoji još jedan važan razlog zašto je Amerika pobedila u Hladnom ratu protiv Sovjetskog Saveza. Poslušala je savete jednog od svojih najvećih strateških mislilaca, Georgea F. Kennana. Iako je Kennan ostao upamćen uglavnom po svojoj politici „obuzdavanja“ (koja ne bi funkcionisala protiv globalno integrisane sile poput Kine), on je zapravo dao veoma promišljene savete američkoj političkoj klasi. Kennan je isticao da će položaj Amerike u svetu, u odnosu na Sovjetski Savez, zavisiti od njene sposobnosti da stvara među narodima sveta utisak zemlje koja zna šta hoće, koja se uspešno nosi sa problemima svog unutrašnjeg života i sa odgovornostima svetske sile, i koja ima duhovnu vitalnost sposobnu da se održi među glavnim ideološkim strujama tog vremena. 

Četiri su dela ovog kritičnog saveta: zemlja koja zna šta želi (1), koja se uspešno nosi sa svojim unutrašnjim problemima (2) i globalnim odgovornostima (3) i koja ima duhovnu vitalnost (4). U odnosu na Sovjetski Savez, Amerika je prednjačila u sve četiri tačke. Danas, u odnosu na Kinu, Amerika zaostaje po sve četiri tačke. Svet je bio srećan što je čuo Joea Bidena kako kaže „Amerika se vratila“. Ali koliko dugo? Jedna greška koju čine mnogi američki strateški planeri i mislioci je potcenjivanje ostatka sveta. Većina američkih posmatrača zna da Trump ima barem jednake šanse da postane predsednik 2024. godine. Zaista, ako bi se Trump kandidovao protiv Kamale Harris, njegove šanse da postane predsednik su više nego jednake. Ako Trump ponovo postane predsednik, on će povući SAD iz multilateralnih sporazuma i institucija (kao što su Pariski klimatski sporazum i Svetska zdravstvena organizacija), omalovažavaće saveznike (kao što su Francuska i Nemačka) ili će tražiti od njih da plate više (poput Južne Koreje i Japana), povuži će H1B vize iz prijateljskih zemalja poput Indije. Može li bilo koji Amerikanac ustati i reći, bez ustezanja, da se ovo nikada više neće ponoviti? I ako Amerikanci to ne mogu da kažu iskreno, zar nije razumno da većina zemalja u svetu pažljivo zaštiti svoje interese u nadmetanju između Amerike i Kine? 

Pravo takmičenje između ove dve najmoćnije sile, dakle, neće se voditi ni na jednoj spoljašnjoj areni. Borba će se voditi u srcu Amerike. Bidenov glavni prioritet trebalo bi da bude zaustavljanje tri decenije duge ekonomske stagnacije tokom kojih je stvoreno „more očaja“ među belom radničkom klasom. Samo to će sprečiti povratak Trumpa ili nekog nalik njemu. I samo to može obnoviti dugoročno poverenje u Bidenovu tvrdnju da se „Amerika vratila“. Sve ovo dovodi do konačnog paradoksa: najbolji način da se pokrene američka ekonomija je bliska saradnja sa drugim jakim i dinamičnim ekonomijama sveta, posebno sa zemljom sa najvećom populacijom srednje klase na svetu, naime Kinom. Ako bi američku politiku kreirala trezvena, racionalna, misleća klasa praktičara, to bi bilo logično, zaista zdravorazumsko, rešenje za ozbiljne unutrašnje podele u SAD.

Pekingu je svejedno da li je neka zemlja demokratska ili autokratska. Bitno mu je samo da li može efikasno da sarađuje sa datom zemljom. (FOTO: HINA/EPA/Alex Plavevski)

Ipak, čini se da je ovo zdravorazumsko rešenje nemoguće zbog sadašnjih političkih prilika u Americi. Tokom predizborne kampanje, Biden je eksplicitno rekao da Trumpov trgovinski rat protiv Kine nije uspeo. Dodao je da se radi o „neublaženoj katastrofi“ koja je Amerikance koštala novca i gubitka posla! Fareed Zakaria kaže da je Biden bio u pravu kada je to rekao. Ipak, Biden bi bio politički razapet ako bi ukinuo trgovinske sankcije protiv Kine koje su nanele štetu američkim preduzećima i poljoprivrednicima. Njegovoj administracija trebaće snažno političko uporište ako želi da rebalansira odnose sa Kinom i ukoliko teži da postigne normalniji odnos sa njom, lišen samouništavajućih tarifa i sankcija. Postoji jedan resurs koji Bidenova administracija može da koristi: mišljenja ostatka sveta. Zaista, Deklaracija o nezavisnosti SAD-a eksplicitno kaže da Sjedinjene Američke Države treba da pokažu „pristojno poštovanje prema mišljenjima čovečanstva“. Kennanov mudar savet, koji je gore naveden, takođe je naglasio da Amerika treba da ima svest o utisku koji ona stvara „među narodima sveta“. 

Zaista, jedan od ključnih razloga zašto je Amerika pobedila u Hladnom ratu protiv Sovjetskog Saveza je taj što su ciljevi koje je zagovarala, posebno na međunarodnoj areni, uživali široku podršku naroda sveta. I sam sam bio svedok toga. Nakon vijetnamske invazije na Kambodžu koju je podržavao Sovjetski Savez u decembru 1978. godine i nakon sovjetske invazije na Avganistan u decembru 1979. godine, Generalna skupština UN-a, jedino telo u svetu koje predstavlja svih 7,8 milijardi ljudi planete, dosledno je osudila i odbacila ove invazije. Kada sam službovao kao ambasador Singapura u UN od 1984. do 1989. godine, blisko sam sarađivao sa istaknutim američkim ambasadorima, kao što su Vernon Walters i Jeane J. Kirkpatrick kako bih osigurao da od 193 države članice UN-a, skoro njih 150 podrži rezolucije protiv Sovjetskog Saveza koji su predložile SAD. Ovo je empirijski pokazatelj da je većina „naroda sveta“ podržavala Ameriku u odnosu na Sovjetski Savez. 

Amerika sada može da koristi isti empirijski test ako želi da vidi da li je „narodi sveta“ podržavaju u odnosu na Kinu. Nažalost, za razliku od Sovjetskog Saveza, Kina nije izvršila invaziju niti okupirala nijednu susednu državu. Zaista, među svim velikim silama, Kina je jedina koja nije vodila veliki rat u više od četrdeset godina. Bez obzira na to, Amerika je optužila Kinu da se ponaša „agresivno“ na tri teritorije: Hong Kong, Xinjiang i Tajvan. Pitanja uključena u svaki od ova tri slučaja su različita. Nesumnjivo, ona su složena. Međutim, u većini američkih komentara izneti su jednostavni, crno-beli stavovi da su akcije Kine na ove tri teritorije pogrešne i da, kao rezultat toga, „svet“ ne odobrava njeno delovanje u ovim oblastima. Predsednica Predstavničkog doma Nancy Pelosi rekla je “da je Kongres Sjedinjenih Država uvek govorio jednim glasom u odbrani onih koje je Peking ugnjetavao i u podršci slobodi, pravdi i stvarnoj autonomiji za narod Hong Konga. Pozivamo sve ljude koji vole slobodu širom sveta da nam se pridruže u osudi ove nepravedne presude i široko rasprostranjenog napada Kine na Hong Kong“.

Državni sekretar Antony Blinken rekao je u saopštenju da akcije Kine u vezi sa Xinjiangom „samo doprinose sve većoj međunarodnoj istrazi genocida i zločina protiv čovečnosti u Xinjiangu koji je u toku. Solidarni smo sa Kanadom, Velikom Britanijom, EU i drugim partnerima i saveznicima širom sveta u pozivima (Kini) da prekine kršenja i zloupotrebe ljudskih prava”. I Pelosi i Blinken su koristili reč „svet” koko bi sugerisali da je međunarodna zajednica takođe osudila akcije Kine u Hong Kongu i Xinjiangu.

Kad god bilo koji Amerikanac upotrebi frazu koja sugeriše da „svet ne odobrava postupanje Kine“, trebalo bi da ponovi u sebi ove činjenice: „1,5 milijardi muslimana, milijarda Indusa, 1,4 milijarde Afrikanaca, 600 miliona Latinoamerikanaca, 500 miliona budista (ili ogromna većina svetske populacije) ne odobrava postupke Kine. Koristeći ovu frazu, umesto „sveta“, oni bi jasno videli da su dali empirijski lažnu izjavu. Većina zemalja u svetu ne podržava američku osudu Kine ni kada je u pitanju Hong Kong ni Xinjiang. Kao što je gore navedeno, postoji empirijski proverljiv način da Amerika utvrdi da li „svet“ podržava njenu kritiku delovanja Kine u Hong Kongu, Xinjiangu ili Tajvanu. Amerika bi mogle da podnese rezoluciju o bilo kom od tri pitanja u Generalnoj skupštini UN-a. Ako bi to uradila, ona bi se našla u istoj situaciji kao Sovjetski Savez u Hladnom ratu. Borila bi se da pridobije trideset do četrdeset zemalja od 193 članice UN da podrže njenu tačku gledišta. 

Zaista, Amerika je izvršila ovaj empirijski test na Xinjiangu. Zajedno sa grupom od dvadeset tri uglavnom zapadne zemlje, izdala je saopštenje u kojem osuđuje kršenje ljudskih prava u ovoj oblasti. U saopštenju se navodi da je bilo „masovnog pritvaranja, napora da se ograniče kulturne i verske prakse, masovnog nadzora koji je neproporcionalno usmeren na etničke Ujgure i drugih kršenja i zloupotreba ljudskih prava u regionu“. Ukratko, Kina je optužena da vrši represiju nad svojim muslimanima. Ako je to stvarno slučaj, najzabrinutije bi trebalo da budu pedeset sedam zemalja koje su članice Organizacije islamske saradnje. Ipak, nijedna muslimanska zemlja nije podržala Ameriku ili Zapad po pitanju Xinjianga. Kao odgovor na izjavu 23 zemlje koja osuđuje Kinu, 54 zemlje podržale su kontra-izjavu u kojoj se brani postupanje Kine u Xinjiangu. 

Samo nekoliko zemalja bi sa entuzijazmom podržalo Ameriku u ovom takmičenju (FOTO: Pixabay)

Mnogi Amerikanci se mogu tešiti činjenicom da je u pitanju plemenito nadmetanje između „demokratija koje vole slobodu“ i „autokratskih muslimanskih država“. Ipak, dve najveće demokratije na svetu, osim Amerike, su Indija (1,3 milijarde ljudi) i Indonezija (280 miliona ljudi). Ni jedna ni druga nisu podržale Ameriku povodom Xinjianga. U Indiji i Indoneziji živi oko 1,6 milijardi ljudi, dvostruko više od svih zapadnih zemalja zajedno. U suštini, nisu u pitanju Xinjiang, Hong Kong ili Tajvan. Pravo pitanje je ogromna razlika između toga kakav je bio položaj Amerike u svetu u odnosu na njenog primarnog konkurenta u Hladnom ratu, naime Sovjetskog Saveza, i njenog položaja u svetu u odnosu na Kinu. Tokom Hladnog rata, većina zemalja, zapravo većina naroda sveta, podržavala je Ameriku protiv SSSR-a. Danas, nasuprot tome, većina želi da ostane neutralna u sadašnjem velikom geopolitičkom nadmetanju između Amerike i Kine. Većina zemalja želi da ima dobre odnose sa obe države. Dakle, ako bilo koja američka administracija, vođena domaćim političkim pritiscima, pojača geopolitičko nadmetanje sa Kinom, naći će se relativno izolovana na međunarodnom planu. Samo nekoliko zemalja bi sa entuzijazmom podržalo Ameriku u ovom takmičenju. 

Evropske zemlje, posebno Francuska i Nemačka, su među najbližim saveznicima Amerike. Ipak, i one će imati ambivalentan stav u pogledu pridruživanja bilo kakvom američkom krstaškom ratu protiv Kine, iako dele neke američke zabrinutosti u vezi sa njenim ponašanjem. Na kraju krajeva, zemlje moraju voditi računa o svojim nacionalnim interesima. Kina je sada veći evropski trgovinski partner od Amerike. U 2020. godini ukupna trgovina EU-a sa Kinom iznosila je 709 milijardi dolara, a sa SAD-om 671 milijardu dolara. Za deset godina ovaj jaz će se povećati. Jednako važno, prava dugoročna strateška noćna mora za Evropu više nisu ruski tenkovi. To je demografska eksplozija u Africi, čije stanovništvo će do 2100. godine biti deset puta brojnije od evropskog. Dakle, kinesko ulaganje u Afriku je geopolitički poklon Evropi jer smanjuje migraciju Afrikanaca prema starom kontinentu. Drevna poslovica kaže da poklonjenom konju ne treba gledati u zube. 

Evropski i američki interesi se takođe razilaze oko Irana. Zbog toga Evropljani nisu napustili Zajednički sveobuhvatni akcioni plan kada je to učinio Trump. Iran takođe pokazuje kako Kina igra dugotrajnu partiju šaha (ili tačnije, kinesku partiju wei qi), dok Amerika igra dame. Zašto je Kina u martu 2021. godine potpisala dvadesetpetogodišnji sporazum o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu sa Iranom? Uverljiv odgovor je da Kina uzvraća Americi jer ova prelazi „crvenu liniju“ u kinesko-američkim odnosima – SAD se tiho udaljavaju od „politike jedne Kine“ na kojoj su počivali odnosi dve zemlje skoro pedeset godina. Zaista, pre tačno pola veka, tadašnji državni sekretar Henry Kissinger posetio je Kinu. On je pokrenuo mnoga pitanja sa kineskim premijerom Zhou Enlaiom. Zhou Enlai je insistirao samo na jednom: Tajvan. Zašto? Amerikanci su zaboravili na vek poniženja koje je Kina pretrpela od 1842. do 1949. godine. Kinezi nisu. Odvajanje Tajvana od domovine predstavlja poslednje živo nasleđe ovog stoleća poniženja. Svaki kineski lider, čak i Xi Jinping, koji pokaže popustljivost prema Tajvanu, biće smenjen. Stoga bi bilo glupo da kineske vođe ne osmisle ekstremne opcije ako se Amerika još više udalji od politika jedne Kine. Kina će tražiti odgovarajuću „Ahilovu petu“ u Americi. Kao što sam dokumentovao u svojoj knjizi, “Da li je Kina pobedila - Kineski izazov američkom primatu”, uloga američkog dolara kao globalne rezervne valute je moguće područje ranjivosti. To pitanje je komplikovano. Ipak, nema sumnje da bi se položaj Amerike u svetu naglo pogoršao, ukoliko dolar izgubi dosadašnji status. 

Mnogi Amerikanci neće biti zastrašeni ovom perspektivom. Budući da su mnogi od njih skloni da imaju crno-beli pogled na svet i da veruju da su na strni dobra protiv zla, oni će se tešiti govoreći da Amerika sprovodi plemenitu globalnu misiju odbrane slobode, demokratije, i ljudskih prava protiv zlog, autoritarnog, despotskog režima, koji tlači sopstveni narod. Čak i ako SAD ostanu same u toj borbi, neće odustati. Na kraju, Amerika će trijumfovati u svojoj plemenitoj misiji nanošenja poraza još jednoj zloj komunističkoj imperiji.

Preko 130 zemalja u svetu izabere da više trguje sa Kinom nego sa Amerikom (FOTO: Lupiga.Com)

Ovaj kratki prikaz može izgledati kao karikatura američkih pogleda. Međutim, nije nepravedno sugerisati da mnogi Amerikanci, uključujući i one promišljene, imaju pojednostavljen pogled na odnose između SAD-a i Kine. Bivši predsednik Ronald Reagan dobro je predstavio osećanja Amerikanaca kada je opisao Sovjetski Savez kao „imperiju zla“. Neće proći mnogo vremena pre nego što Kina postane jednako stigmatizovana kao još jedna „imperija zla“. Ako se Amerikanci i dalje budu držali crno-belog kontrasta između Amerike i Kine, otkriće da će, za razliku od Hladnog rata, SAD ostati izolovane, a ne Kina. 

To ne znači da ostatak sveta ima izuzetno pozitivan stav o Kini. Sva globalna istraživanja koja pokazuju rastuću zabrinutost zbog rasta Kine su tačna. Kad god se neka nova sila uzdigne u svetskom sistemu, razumljivo je da se druge države plaše. Zaista, neke akcije koje je Kina preduzela, uključujući njene asertivne poteze u Južnom kineskom moru, izazvale su ozbiljnu zabrinutost. Ipak, većina zemalja u svetu vidi Kinu onakvu kakva ona jeste, kao normalnu zemlju. Naporno radi na poboljšanju životnog standarda svojih ljudi i spektakularno uspeva u tom pogledu. Normalno sarađuje sa većinom zemalja u svetu. Međunarodna trgovina je potpuno dobrovoljna. Nijedna zemlja ne može biti primorana da izvozi ili uvozi robu. Otuda, kada preko 130 zemalja u svetu izabere da više trguje sa Kinom nego sa Amerikom, one šalju najjači mogući signal da veruju da je Kina samo normalna zemlja, ni dobra ni zla. 

Istovremeno, tačno je i da poštovanje prema Kini raste među većinom zemalja sveta. Amerikanci bi možda želeli da odbace ove rastuće signale poštovanja prema Kini isto kao i oportunističke poteze zemalja koje samo žele da imaju koristi od kineske ekonomije. Pre nego što padnu u samozadovoljni stav moralne superiornosti, Amerikanci bi trebalo da razmotre mogućnost da je ostatak sveta sposoban da dođe do sofisticiranog i nijansiranog razumevanja Kine. Dakle, oni mogu da vide da Kina obezbeđuje mnoga globalna javna dobra koja su korisna međunarodnoj zajednici. Prvo globalno javno dobro je obuzdavanje snažnog nacionalističkog zmaja u kineskom političkom životu. Zbog toga se Kina 2021. godine ne ponaša kao Theodore Roosevelt 1899. Drugo globalno javno dobro je da budemo racionalan i odgovoran akter u reagovanju na globalne izazove, poput klimatskih promena i COVID-19. 

Evo jedne male činjenice koje većina Amerikanaca nije svesna: COVID-19 je značajno podigao ugled Kine u svetu i umanjio američki. Treće je da se ponašate kao sila „status quoa“, a ne kao „revolucionarna sila“. Blinken je bio potpuno u pravu kada je rekao da je „Kina jedina zemlja sa ekonomskom, diplomatskom, vojnom i tehnološkom moći koja može ozbiljno da ugrozi stabilan i otvoren međunarodni sistem“. Ipak, čak i kada je Kina postala moćnija, ona je nastavila da prihvata poredak zasnovan na pravilima Zapada koji je utvrđen Poveljom UN-a i porodicom institucija Ujedinjenih nacija. Ko sumnja u to, treba ponovo da pročita Povelju UN-a. Njeni principi podržavaju Kinu. 

Jednako važno, Kina stvara stabilno i uređeno društvo koje značajno poboljšava živote 1,4 milijarde ljudi. Politička pravila koja upravljaju kineskim društvom nisu zapadna. Društveni ugovor sklopljen između kineskog naroda i kineske vlade razlikuje se od zapadnih modela. Ali to je na korist kineskog naroda. Recenzirana, kredibilna akademska studija koju je uradila Harvard Kennedy School dokumentovala je i objasnila kako je podrška kineskoj vladi porasla sa 86 procenata u 2003. na 93 procenta u 2016. godini. Podrška je još više porasla nakon što je kineska vlada dobro upravljala COVID krizom. Većina Kineza bila je zapanjena kada su videli koliko su loše Amerika i Evropa suzbijale pandemiju. Stoga, oni sa nepoverenjem i nevericom reaguju kada zapadni lideri drže predavanja Kinezima o tome kako mogu da stvore bolje društvo za sebe. 

Predsednik Xi Jinping nije mnogo govorljiv čovek. Kada je posetio Meksiko kao potpredsednik 2009. godine, rekao je „Kina, prvo, ne izvozi revoluciju; drugo, ne izvozi siromaštvo i glad; treće, ne stvara nevolje vama”. Većina zemalja u svetu bi se složila sa duhom Xijeve izjave. Sve dok Kina vodi računa o svom narodu i ne narušava svetski poredak, ostatak sveta će moći da se slaže sa Kinom. A Amerika će se naći usamljena ako pokuša da je izoluje. 

Kishore Mahbubani je saradnik Azijskog istraživačkog instituta na Nacionalnom univerzitetu u Singapuru. Autor je knjige „Da li je Kina pobedila? Kineski izazov američkom primatu“ (2020) Tekst je objavljen na portalu američkog časopisa The National Interest te autorovoj službenoj web stranici. S engleskog preveo Miroslav Samardžić.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com