'U ime svog naroda ispričavam se svim pripadnicima hrvatskog naroda koje je netko od Srba učinio nesretnim u prošlome ratu' riječi su srbijanskog predsjednika Borisa Tadića koje su kod dijela njegovih zemljaka dočekane 'na nož', jer, tvrde, ovim se činom Srbima nameće kolektivna krivica. Da zbilja jesu žigosani takvom krivicom, a da nisu ni svjesni, te da je za ispravku potrebno i tisuće godina, smatra i profesor Simeunović, spomenuvši i još neke zanimljive teme

Profesor Dragan Simeunović, inače je čelni čovjek Centra za studije istraživanja bezbednosti i terorizma, a s njim je razgovarala novinarka srbijanskog Dnevnika, Ljubinka Malešević ...

Jesu li Srbi zaista žigosani kolektivnom krivicom i mogu li se mladi naraštaji nositi sa njim i osloboditi tako strašnog balasta na početku 21. veka?

- Nažalost, Srbi zaista jesu žigosani kolektivnom krivicom. Čak, šta više, oni još toga nisu svesni u potpunosti, niti svih nevolja i nesreća koji proizilaze iz statusa kolektivnog krivca. Tek kada počnu da putuju mladi ljudi, kada se sretnu sa zahtevima za pokajanje za dela koja i jesu i nisu učinili, tek kada se to odrazi na njihovu samopouzdanost i bude imalo i otvorene loše političke i ekonomske, a pre svega kulturološke posledice u formi podozrenja, ako ne i otvorene odbojnosti drugih naroda prema Srbima, postaće im sve jasno. Rekao bih da nas bol i zbunjenost zbog toga tek čekaju.

Mogu li Srbi očekivati da se slika o njima promeni dok se ne završi priča o ratnim zločinima i optuženicima za njihovo činjenje?

- Mislim da ne mogu. Otklanjanje sramnog žiga kolektivne krivice je zapravo dug proces. Nekad traje i hiljadama godina. Iako je svaka predstava o kolektivnoj krivici predrasuda i nepravda prema jednom narodu i svakom drugom kolektivitetu, ona živi i u svesti savremenih ljudi, kao i nekad davno dok su svi bili pagani. Odreći se te predrasude bilo bi dragoceno po čovečanstvo. Time bi bili stvoreni uslovi za istinsko zbližavanje ljudi bez obzira na veru, naciju i rasu.

Već nekoliko godina upozoravate na opasnost koja dolazi od terorizma na KiM. Stoji li još uvek vaša ocena da će Albance “izdati” strpljenje i da se oni neće libiti čak ni da uđu u sukob sa međunarodnim snagama da bi ostvarili nezavisno Kosovo, odnosno da neće birati sredstva da ostvare svoj cilj.

- Albanci, pa čak ni najekstremniji, ne smeju da uđu ni u kakav otvoreni sukob sa međunarodnim snagama. Maksimum što smeju su demonstracije. Međutim, među njima ima povelik broj ekstremista koji su spremni da se late njima dobro poznatih terorističkih metoda kako bi požurili Zapad da im da Kosovo na poklon. Ekstremizmu doprinosi i njihova religijska opredeljenst, budući da je preko 95 odsto Albanaca na Kosovu islamske veroispovesti koja je u ovom trenutku delom ispolitizovana i kao takva rađa različite oblike nasilja, pre svega terorizam od koga strepi ceo svet. Povezivanje kriminalnih grupa sa Kosova sa ekstremnim islamistima sa Bliskog i Srednjeg Istoka radi zajedničkog švreca droge ne može doneti ništa dobro Amerikancima i drugim zapadnjacima na Kosovu. Kad tad će se videti da su verska osećanja, pre svega verski fanatizam, jača od osećanja zahvalnosti Albanaca za koje Zapad veruje da je večito. Treba da znaju da kod svih primitivnih i neprosvećenih naroda, kakvi su balkanski, a tu računam i Srbe, a ne samo Albance, osećaj zahvalnosti nije iskren i da ne traje dugo. Naprosto, zahvalnost nije prirodna već se uvežbava pod pritiskom vaspitanja i obrazovanja kojim se ni Albanci ni drugi narodi na Balkanu ne mogu baš pohvaliti. Osim toga, krupna američka greška je procena da su kosovski Albanci samo nacionalisti bez izrazitih verskih osećanja. Takva procena je tačna ukoliko se odnosi na Albance u Albaniji, zato što je brutalni staljinistički režim decenijama uništavao i religiju i bogomolje. Na Kosovu su stvari stajale drugačije. Tito je, recimo, morao da vodi pravi mali rat na Kosovu da bi zabranio Albancima mnogoženstvo, kao i to da nateruju žene da nose zarove i feredže. U prvom nije uspeo, u drugom jeste. Albanci su zapravo bili najbolji vernici na tlu bivše SFRJ, jer veliki broj dece je muslimanski, a ne albanski etnički princip. OVK jeste bila vođena nacionalističkim ciljem, ali antizapadna reakcija Albanaca koja sledi imaće elemente i verskog.

Mada je rešenje kosovskog pitanja najavljivano za kraj maja, očigledno je da ni među velikim silama nema dogovora niti zajedničkog stava oko Ahtisarijevog plana. Da li je Rusija zaista danas dovoljno jaka da može dosledno da zastupa i brani interese Srbije, ili se može dogoditi na ona na kraju ipak pristane na Ahtisarijev plan i samim tim Kosovo i Metohija dobiju nezavisnost?

- Na sreću Srbije, Rusija je u fazi uspona, čemu doprinosi sposobnost njenog predsednika Putina. Iako nas je Rusija mnogo puta ostavila na cedilu u istoriji, ovoga puta po svemu sudeći neće, bar ukoliko mi ne napravimo neku veliku grešku. Jer, teško je braniti nekoga ko to u suštini neće već samo teži tome da izgleda kao da traži pomoć, a zapravo je ne želi jer ne zna šta bi s njom, a naročito ne zna šta će sa obavezama koje iz te pomoći uvek proizilaze. Zapravo, situacija je toliko složena da joj ne mogu naći poređenje ni u jednoj drugoj kriznoj situaciji na svetu. Mi na čelu države imamo prozapadne stranke kojima Zapad hoće da uzme Kosovo, pa one stoga moraju da očekuju pomoć Rusije ka kojoj nisu nimalo okrenuti. A Rusija ima interes da nam spase Kosovo pre svega zato što time ostvaruje svoje ciljeve. Prvo, ne dozvoljava da to sutra postane praksa i na njenu štetu, u nekim njenim pokrajinama, i drugo - preko Srbije ostaje politički, ekonomski, a možda i vojno prisutna na Balkanu. Srbija treba ruski veto, i to ne jedan već mnogo veta kao izraz trajne podrške. Veto se protiv Amerike teško ulaže, pa ni Rusija to ne čini lako. To je bilo nekad, kada je bila istinski rival Americi. Da bi uložila veto Rusija će sigurno nešto zahtevati od Srbije. Ono što Rusiji treba jeste da Srbija ne uđe u NATO. To je naizgled lako i jeftino po Srbiju. Međutim, kako to ostvariti kad stranke na vlasti sav svoj program od samog svog nastanka okreću evroatlantskim integracijama, dakle i ulasku u NATO. Rusija bi time zadržala status sile koja je prisutna na Balkanu, pa time i u Evropi i njenim poslovima. Ako izgubi Srbiju kao svoje poslednje moguće uporište na Balkanu, njen uticaj se povlači čak na granice Belorusije i ona postaje za Evropu po svemu marginalna sila. Ako pak Srbija izađe Rusiji u susret na tom planu, onda slede reakcije Zapada. Ne verujem da bi nam ponovo uveli sankcije ali bi prestali sa pomoći i investicijama da bi nas za par godina pretvorili u ekonomski slabu zemlju poput Belorusije, po principu - hoćete Ruse, onda nema standarda i saradnje sa nama. Našim političarima očito neće biti lako, ali narodu će uvek biti gore nego njima.