U petak 20. decembra, u Srbiji su rasprave o zakonu o radu istovremeno započete i ukinute. U Novom Sadu je tog dana trebalo da se održi prva javna rasprava o novom zakonu, dok su ostale planirane da se održe u Kragujevcu i u Beogradu. Međutim, pre nego što se dan završio, istog 20. decembra sve diskusije su otkazane: ministarstvo je najpre okrivilo sindikate za „opstrukciju“, a onda najavilo otkazivanje svih tribina, uz saopštenje da „svi zainteresovani svoje predloge, sugestije i primedbe na Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu mogu dostaviti u pisanoj formi na način predviđen Programom javne rasprave“. Sada se ovaj zakon donosi ubrzano i van javnosti.

Međutim, ovo „povlačenje“ vlasti pred „opstrukcijom“, nije ništa drugo nego njena reaktivacija. Drukčije rečeno, reč je o sukobu u kojem se vlasti jasno okreću protiv sindikata i drugih organizacija koje uz njih nastupaju. Ovo se najpre videlo u Novom Sadu, potom pri ukidanju javnih rasprava, a onda i u Beogradu na tribini na kojoj je govorio ministar Saša Radulović. Kao odgovor na ovakvo stanje, ukoliko se zakon o radu sprovede, u Beogradu su zakazani protesti i najavljena je mogućnost generalnog štrajka.

NOVI SAD: Najpre, javne rasprave su sve bile samo ne javne. Javnost je o diskusijama obaveštena tek par dana unapred: 17. decembra Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike objavilo je program „javnih“ rasprava povodom predloga novog Zakona o radu, usred praznika, i to samo tri dana pred prvu, novosadsku raspravu. Drugo, „javna“ rasprava u Novom Sadu je bila planirana u Regionalnoj privrednoj komori, u prostoru koji je simbol poslodavaca i daleko od toga da predstavlja javni prostor, u sali koja ima samo 70 mesta.

Pored predstavnika poslodavaca, Unije poslodavaca, pa i najvećeg poslodavca od svih poslodavaca – same države – sala je navodno trebalo da omogući i prisustvo svih onih koji su zainteresovani da javno učestvuju u raspravi. Treće, organizacije koje su želele da se uključe bile su ograničene samo na jednog predstavnika u diskusiji, što se, između ostalog odnosilo i na one koje su bile prisutne – Udruženje romskih studenata, Udruženje građana S.T.R.I.K.E, Gerusija itd...  

Na dan rasprave, u petak, 20. decembra 2013. godine, većina ljudi iz sindikata, iz ovih organizacija, te nekolicina građana i građanki, nalazila se ispred zgrade privredne komore, uz zastave, parole i transparente. Unutar zgrade, sindikati su uspeli da onemoguće raspravu iz koje su prethodno bili sistemski isključivani. Istovremeno, predstavnici poslodavaca su se povukli u salu u kojoj su se tada nalazili drugi povlašćeni diskutanti – dakle, svi izuzev predstavnika sindikata, kao i levih i drugih NVO organizacija. Nakon toga, ljudi iz Ministarstva i predstavnici Unije poslodavaca izašli su iz zgrade, dali izjave novinarskim ekipama da je stvar završena i raspustili su javnu raspravu u potpunosti.

Nakon informacije da su uspeli da oteraju poslodavce koji su pokušali da se okupe u drugoj sali, jedan deo sindikalista i sindikalistkinja je zauzeo katedre sa mikrofonima. Čitao se paragraf po paragraf novog zakona – zakona koji upravo podriva ulogu sindikata. Nekoliko sati posle završetka protesta, Ministarstvo je poručilo da su sindikati krivi za neodržavanje javne rasprave, te se ovo iskoristilo kao povod da se ostale javne rasprave uopšte ni ne održe. 

BEOGRAD: Šest dana kasnije, 26. decembar su obeležila dva događaja u Beogradu: u jednom je glavnu ulogu odigralo ministarstvo, a u drugom sindikati. Prvo, Ministar privrede Saša Radulović govorio je na tribini na Pravnom fakultetu u Beogradu pod nazivom „Posao za Srbiju“. Na ovoj tribini, na kojoj je ministar pokušavao da opravda novi zakon, moderatori su izbegavali da daju reč ljudima iz sindikata, oslanjajući se pri tom na pro-liberalne grupe studenata (većinom iz beogradskih organizacija „Studenti za slobodu“, koji su organizovali tribinu, i „Libek“, koji su organizovano na njoj vršili cenzuru) radi podrške tokom dijaloga.

Međutim, uprkos tome, većinu publike su činili upravo sindikati, i to ne samo iz Beograda nego i iz Novog Sada i okoline. Sindikati su stoga nastupili zajedno sa onima koji su učestvovali i na prvoj „javnoj“ raspravi. Tribina je potom završena odlaskom Radulovića, skandiranjem sindikata i drugih organizacija. Budući da je čitava stvar organizovana u pokušaju da se nadomeste javne diskusije, uz jasno anti-sindikalni stav, nije preterivanje reći da je time označen kraj socijalnog dijaloga između predstavnika zakona protiv radnika, i onih na koje se on odnosi – samih radnika, sadašnjih i onih koji će to biti (studenti, i ostali).Tako se završio događaj koji obeležava ulogu ministarstva.

Drugi događaj, koji su organizovali sindikati u Domu Sindikata u Beogradu, imao je jasniji ishod. Iako su na njega bili pozvani i pomenuti ministar privrede i ostali članovi vlade, niko od njih se nije pojavio. Međutim, pored kritike zakona, sindikati su uspeli da postignu zajednički dogovor u okviru konkretnih akcija. Na ovom skupu su Ujedinjeni Granski Sindikati (UGS) „Nezavisnost“ i Savez Samostalnih Sindikata Srbije (SSSS) najavili da će, ako se predlog zakona ne odbaci do 20. januara, održati prvo protest upozorenja, potom niz protesta po Srbiji sa centralnim u Beogradu, a na kraju blokadu saobraćaja i generalni štrajk. Ovu tribinu je podržao deo ljudi iz Gradskog Saobraćajnog Preduzeća (GSP), koji će uskoro takođe protestvovati zbog loših uslova i srozavanja plata, tako da je dogovoreno da sindikati nastupaju zajedno sa javnim sektorom. U slučaju da se zakon hitno ne povuče iz procedure, objavljeni su i konkretni datumi kada bi sindikalne akcije trebalo da se dese: prvi protest zakazan je za 23., a generalni štrajk za 27. januar. 

Dok je u Hrvatskoj vlada povukla predlog ovakvog zakona pod pritiskom sindikata i levih organizacija, u Srbiji to tek treba da se desi. Međutim, uprkos njegovom značaju, u srpskoj javnosti vlada potpuni medijski mrak po pitanju usvajanja ovog zakona. Iako je Ministarstvo do sada javne diskusije shvatalo samo kao formalnu stvar, odbijajući da izvrši bilo kakve drastične promene zakona o radu, ukidanjem javnih rasprava ukida se socijalni dijalog pa i poslednji privid da o novom zakonu politički mogu odlučivati građani države u kojoj se donosi. Stoga se sprovodi pokušaj depolitizacije čitavog događaja, uz propratnu ideologiju o „fleksibilizaciji rada“, razvijanju „poslovne klime“, i slično. Rečima ministra Radulovića, Srbija se mora okrenuti budućnosti koja se opisuje kao „privatna privreda“. 

Ovo međutim, nikako nije utopijska projekcija jednog ministra. Etiketirati jednog ministra znači zaboraviti krivicu vlade. A zaboraviti krivicu vlade znači ostati slep na čitavu strukturu moći koja uvodi ovaj zakon. Ukoliko se ima na umu da će zakon o radu u Srbiji pratiti zabrana zapošljavanja u javnom sektoru do 2016. godine – mera koja je zakazana za januar 2014., i koju prati ubrzano zapošljavanje stranačkih kadrova u različitim javno-komunalnim preduzećima, čime se dodatno povećava pritisak na radnike u tom sektoru –  jasno je da ova zamisao postaje itekako legalizovana, a samim tim i vrlo materijalna, ekonomska stvarnost.

Uz to, tendencija da se privatni sektor postavi kao primaran pokretač ekonomije pojačana je zalaganjem vlade, uz dodatno insistiranje MMF-a, da se restrukturiraju preostala društvena preduzeća . Na kraju, umesto govora o ministru, novi zakon bi trebalo pogledati kroz klasnu perspektivu. Jer, socijalna sigurnost se pre svega daje poslodavcu, dok se radniku ona apsolutno ukida. Iako se time legitimiše praksa koja već uveliko postoji u srpskom društvu, ona se u isti mah i zaoštrava.

U predlogu novog zakona, poslodavcima se daje puna sloboda da otpuštaju radnike, čak i ukoliko je reč o ugroženim grupama, trudnicama ili invalidima, bez otpremnine na pun staž; planira se uvođenje u Hrvatskoj već poznatog agencijskog zapošljavanja, a dozvoljava se prekovremeno radno vreme do 48 sati nedeljno, odnosno do 12 sati dnevno – sve pod izgovorom pomenute „fleksibilizacije radnog sektora“. Jednom kada ovo postane deo ekonomske stvarnosti, teško će se moći vratiti nazad, budući da je reč o strukturalnim i nepovratnim promenama.

To znači da će se između ovih zakona radnici naći pod konstantnim pritiskom kapitala da se neprestano radi, radi i samo radi, van osmočasovnog radnog vremena, do granice pucanja – pogotovo u naredne tri duge godine. Ukoliko ne ispoštuje imperativ neprestanog rada, radnik ili radnica će se svesti na goli život i na puki višak koji se može otpustiti bez ikakvih problema po kapital i bez ikakvih naknada. Ovo čeka sve radnike, kao i one koji će to postati. Stoga, usred tihog uvođenja zakona o radu, i glasnog napada na sindikate, „opstrukcije“ ne samo da su razumljive, nego i preko potrebne. Štaviše, radikalizacija sindikalne borbe za sada predstavlja jedinu jasnu alternativu koja je moguća u budućnosti.

Lupiga.Com