REPORTAŽA: Boško Buha - Heroj bez naroda
U listu TV Novosti, povodom premijere filma Boško Buha“, reditelja Branka Bauera, u decembru 1978. godine, stoji jedna izjava narodnog heroja, generala potpukovnika Jevrema Ješe Popovića, ratnog komandanta Bošku Buhi.
„Postavljali smo sebi pitanje – imamo li pravo u ime ideja nas mladih, ali zrelih ljudi, da od trinaestogodišnjaka, četrnaestogodišnjaka koji su se tek obreli u životu, stvaramo bombaše, male ratnike ne veće od puške. Neprijatelj je dao odgovor. Njegova zverstva, ubistva žena, staraca i dece, pokazala su nam da ćemo, ako tu decu koja su nam prišla, koja su nam verovala i koja su nas volela, ostavimo u njihovim selima, zapravo ostaviti smrti. Jer, s puškom u ruci i u našim jedinicama, oni su bili sigurniji, čak i kad su jurišali na bunkere, nego što su to bili u svojim selima, bez puške i bez nas“, rekao je tada Popović.
NA DANAŠNJI DAN: U četničkoj zasjedi ubijen Boško Buha. Imao je samo 17 godina.
Boška Buhu su 27. septembra 1943. godine, u selu Jabuka nedaleko Prijepolja, ubili četnici iz zasede. Imao je 17 godina. Da je ostao kojim slučajem u svom selu Gradina, nedaleko Virovitice, pitanje je da li bi i toliko dočekao jer tamo su harale ustaše.
U kolektivnoj svesti pionira iz SFRJ urezana je filmska scena sata iz kog na travu curi sol, dok u pozadini idu taktovi pesme Dušana Radovića, koje je uglazbio Zoran Simjanović, a otpevao Oliver Dragojević: „Nek nas sete ove slike, na tu decu, na te đake, što su mali, mali za vojnike, a veliki za junake“.
Zapušteni Memorijalni kompleks koji nosi ime po narodnom heroju Bošku Buhi (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
Tačno na mestu gde je Boško stradao danas se kočoperi 17 borova. Za svaku njegovu godinu života po jedan. I tačno na 81. godišnjicu pogibije Boška Buhe, na Jabuci, u okviru Memorijalnog kompleksa koji nosi ime po narodnom heroju Bošku Buhi, na mestu njegovog stradanja neka druga mladost gleda i sluša Sanju Petrović Todosijević, istoričarku koja učenicima dve prijepoljske osnovne škole, koje nose imena narodnih heroja - „Vladimir Perić Valter“ i „Milosav Stiković“ drži istorijski čas.
Dovela ih je nastavnica istorije obe škole, Nađa Hadžagić. Kaže da su deca, kad su čula da će ići na Jabuku, pogledali film jer ih je zanimalo da što više saznaju o Bošku.
Nekad su dečji žamor i vika vladali Jabukom i Memorijalnim kompleksom koji je sagrađen šezdesetih godina prošlog veka, a podizali su ga pioniri tzv. pionirskim dinarom, uz svesrdnu pomoć lokalnih preduzeća i fabrika. Kompleks je doživeo vrhunac sedamdesetih godina kada su osnovne i srednje škole imale program posete. Iz tih razloga kasnije je otvoren muzej sa postavkom posvećenoj deci u Narodnooslobodilačkoj borbi, koji je funkcionisao do raspada Jugoslavije, kako stoji na sajtu Turističke organizacije Prijepolja.
"Tu su se okupljala deca iz cele Jugoslavije na što smo mi bili jako ponosni" - Nađa Hadžagić (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
Nađa je nekad bila među tom decom koja su bila smeštena u domu. Dok se đačka grupa premeštala Pionirskom domu, koji se kao i ostatak kompleksa (Dom kulture, Muzej pionira i omladine Jugoslavije i Spomen-dom "Boško Buha") prepustio prvo zaboravu, a onda i šumi koja postepeno briše trag postojanja kompleksa, Nađa prisutnima sa setom priča kako je bilo divno sedeti na terasi, piti čaj ili sokić i družiti se sa ostalom decom. Priznaje nam da je Prijepolje mnogo volelo Jabuku, kao i da su Prijepoljci rado boravili na Jabuci.
„Jabuka je bila puna. Tu su bile škole za decu, tu su se okupljala deca iz cele Jugoslavije na što smo mi bili jako ponosni. Učilo se skijanje, pevanje, družilo se ... Toga danas više nema“, tužno će dok šetamo prostorom kompleksa.
Navodi da je svake godine dolazila sa horom u kom je pevala.
„Pa, brate, bilo je divno i danas je meni vrlo bolno da ovako gledam ovo kao ruševinu. Kao da gledate ruševinu sopstvenog života i zaista mislim da ovo ima materijala da se može obnoviti. Mislim i da bi ova deca danas želela da to izgleda drugačije i da to bude za njih“, kaže Nađa i kao pozitivne primer navodi spomenike na Tjentištu i Kadinjači. Veruje da će barem centralni deo ostati sačuvan za decu, da ostane i spomenik jer, kaže, „prošlost je uvek važna“.
Školarci u Memorijalnom kompleksu (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
„Uostalom, u Prijepolju nemamo ništa drugo. Zašto ne bi Jabuka živela i zbog turizma jer ovo je kraj koji je poprilično siromašan“, pita se.
Iza zapuštenog Spomen doma, nalazi se Aleja neustrašive mladosti, a u njoj osam bisti. Svaka bista predstavlja po jednog poginulog pionira, narodnog heroja iz svake od nekadašnjih jugoslovenskih republika i autonomnih pokrajina.
Lepa Radić, Zlate Malakovski, Savo Jovanović Sirogojno, Dragan Kovačević, Ganimete Terbeši, Vera Miščević, Mate Blažina, i Milan Mravlje, dobili su svoje bista iza Doma, a bista Boška Buhe okićena cvećem krasi ulaz u Dom. Biste su postavljene na predlog Saveza udruženja boraca Narodnooslobodilačkog rata Jugoslavije i Saveza socijalističke omladine Jugoslavije i svečano su otkrivene 27. septembra 1973. godine povodom tridesete godišnjice pogibije Boška Buhe.
Uz bistu Boška Buhe tu je još sedam bisti dece narodnih heroja (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
Jedna glava nedostaje, a imena na pločama su već poprilično izbledela. Ispred biste Ganimete Trebeši, jedan od učenika čita njihova imena. Bili su tek godinu, dve stariji od njega kad su stradali, što im pokušava približiti istoričarka Sanja Petrović Todosijević objašnjavajući im zašto su ti mladi ljudi na bistama prikazani u stanju borbene gotovosti.
„Po okončanju rata 1945. godine novim komunističkim vlastima u Jugoslaviji je bilo jako bitno da decu prikazuju kroz lik borbenog detinjstva. Ta slika nije bila sasvim realna. Jugoslovenska država posle rata nikad nije prebrojala svu decu koja su poginula i stradala, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da je apsolutna većina dece stradala kao civilne žrtve rata, u aktima fašističkog terora, u logorima smrti, bombardovanjima ... Relativno je mali broj dece stradao kao pripadnici partizanskog pokreta“, govori Petrović Todosijević pa se na glas upitala zašto je država odlučila da stradanje dece u ratu pre svega prikaže kroz borbu dece.
Navela je da su posle rata deca do 14 godina starosti činila trećinu stanovništva, kao i da je nakon rata bilo potrebno ponovo izgraditi zemlju i život, a deca na sebe tu odgovornost nisu mogla da preuzmu.
Zelenilo polako, ali sigurno osvaja centralnu zgradu (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
„Da bi se u toj novoj državi izgradio potpuno drugačiji društveni poredak u odnosu na onaj kakav je bio pre početka rata, bilo je neophodno promovisati decu kao društvenu grupu koja se dugo vremena nalazila u nekoj vrsti zapećka jer deca nisu bila obuhvaćena školskim, zdravstveni, socijalnim sistemom i zbog toga je bilo jako bitno skrenuti pažnju na potrebe dece kao društvene grupe. Da bi se skrenula pažnja doneta je i odluka, strateški se pristupilo tome, da se deca u javnom prostoru prikazuju kroz borbeni lik, ne kroz lik žrtve, nego onih koji ravnopravno, sa svim drugim pripadnicima društva učestvuju u svemu. Ravnopravno su učestvovali i u ratu i sami su se izborili za bolji položaj u društvu po okončanju rata,“ objašnjava istoričarka.
Inače, Petrović Todosijević je, pored delatnice u kulturi, Ivane Bogićević Leko i režisera, Vladimira Milovanovića deo Inicijative za obnovu memorijalnog kompleksa koja je nastala nakon što je 2019. godine kompleks stavljen na prodaju, kao deo stečajnog postupka Ugostiteljsko-turističkog preduzeća „Putnik” iz Prijepolja. Kako je reč o kulturnom dobru od izuzetnog značaja, prvi pokušaj prodaje je sprečen da bi se slično ponovilo 2022. godine.
Pat pozicija, na što ukazuje i Vladimir Milovanović koji je tad započeo i snimanje dokumentarnog filma o deci herojima, među kojima Boško Buha ima centralno mesto, a deca koju smo videli tog dana jesu deo i njegove priče, ali su i deo pokušaja oživljavanja prostora i povratka dece jer, napominje, „stojimo u mestu zadnjih šest godina“, a kulturno dobro koje je pod zaštitom se ne može prodati.
Grupna fotografija za lično pamćenje (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
„Ta situacija u kojoj se ništa ne dešava ne ide na ruku nikome, a pre svega lokalnoj zajednici i ljudima koji ovde žive i koji pokušavaju da se bave nekom vrstom turizma“, objašnjava nam Milovanović.
Ističe kako je neophodno da se nađe konkretno rešenje u kom bi se „ako ništa drugo podelio prostor kompleksa, sačuvali određeni objekti, kao Spomen dom i zgrada restorana i menze“.
„Tako zapušten i neugledan kompleks predstavlja spomenik jednoj emancipatorskoj ideji koja nije zaživela“, zaključuje.
Kao ključ problema, koji se ogleda u zapuštenosti i zaboravu, Milovanović navodi činjenicu da su Boška Buhu, dečaka srpske nacionalnosti, koji je pobegao od ustaša u Hrvatskoj, ubili četnici i to je teško objasniti, smatra on.
„On je nezgodan simbol za zemlju koja je u skupštini izjednačila četnički i partizanski pokret“, ističe.
Danas je Boško Buha „Heroj bez naroda“ (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
Danas je Boško Buha „Heroj bez naroda“, kako se i zvao ovaj memorijalni čas, odnosno časovi, u okviru kojih je, baš na mestu spomenika Bošku Buhi, odigrana i scenska poema o Bošku. Odgovorni za poemu su bili Minja Bogavac, odnosno Reflektor teatar. I na taj način su pokušali približiti veličinu Boška Buhe prisutnoj deci.
„Svi narodni heroji su u kasnijim ratovima devedesetih ostali bez naroda, isto tako su i ti narodi ostali bez heroja. Veoma smo rasipni što se naše istorije tiče. Čak i da ne ulazimo u šira ideološka bavljenja pitanjima partizana i četnika, ovo su deca, mladi ljudi koji su se zapanjujuće herojski borili, ostavili svoje živote, ali i pobedili“, pojasnila je Minja tu konstrukciju o „heroju bez naroda“.
Upravo ti mladi heroji bi trebalo da budu nulta tačka, smatra ona, jer oni mogu da nas poduče nečem ljudskom i univerzalnom. Priznaje da do sad nije bila na Jabuci, iako je, reći će to za sebe, „večna pionirka“. Minja, naime, pripada poslednjoj generaciji primljenih u pionire. Za Jabuku i problem sa kompleksom je čula kad je pokušana prodaja, a kako joj se posao isprepliće sa Vladinim, ispostavilo se da se tu isprepliću i stavovi iz čega se rodilo i prijateljstvo pa i saradnja. Odatle i Reflektor teatar na Jabuci odakle nosi dva utiska.
„Prvi je da ništa nije nepopravljivo, da mora da se krene od nule i da se ruši. Za državu ili neko veće telo to nije ni velika investicija. Pitanje je samo neke dobre volje. A drugi utisak je iz Aleje neustrašive mladosti koja je, ne samo zapuštena, nego se vidi da su spomenici skrnavljeni“, govori nam.
Scenska poema za školarce (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
Ne može a da nam ne kaže kako je posebno pogađa crkva koja je bespravno sagrađena na prostoru kompleksa, kao i spomenik ubijenima „od strane komunista“.
„To baš nije moralo tu. Mogli su ga primići crkvi“, razočarano će.
Odmah do Boškovog spomenika nalazi se i repetitor za mobilnu telefoniju. Ispostaviće se da je i on postavljen bespravno. Srpska pravoslavna crkva i mobilni operateri kao da su izuzeti od poštovanja zakona.
Milovanović se čak pita nije li možda upravo sagrađena crkva sprečila prodaju kompleksa, jer ne znaju šta sa njom da čine, a ne njihova inicijativa.
Naredna godina je velika u smislu godišnjica. Obeležava se 80 godina od pobede nad fašizmom.
„Samo 80, a već se vratio“, reći će nam Minja koja napominje da je izvođenje recitala koji je viđen tog dana na Jabuci samo deo nekog procesa za eventualnu razrađeniju predstavu o Bošku Buhi.
Fotografisanje nakon izvedene scenske poeme (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
U skorijoj budućnosti možemo očekivati onda i predstavu, ali i dokumentarni film. Ali ono što je još bitnije i neki iskorak kad govorimo o čitavom kompleksu.
Milovanović ističe da je Inicijativa za zaštitu uradila neku vrstu arhitektonskih skiciranja objekta, predloge za rekonstrukciju, što su odneli u Zavod za zaštitu spomenika, ali primećuje i da se tamo „prave mrtvi“.
„Ono što bi trebalo uraditi je sprovesti Spomen dom 'Boško Buha' nekoj vrsti namene, pokriti objekt da prestane da prokišnjava i dodatno se urušava. Postoji znanje i postoje ideje kako bi to moglo da se privede nameni, ali je potrebna i neka institucionalna podrška, ne samo u nacionalnom već i u evropskom kontekstu jer je ovo, i u tom smislu, specifičan memorijal“, zaključuje on.
Što se meštana tiče, navodi, oni samo žele da se pomere sa pat pozicije, ali ističe i da imaju ozbiljnije probleme od zapuštenog kompleksa jer nemaju pijaću vodu, imaju svega dva kontejnera u selu, đubre je svuda ...
Mesto na kojem je ubijen Boško Buha (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)
„Meštanima je u interesu da se bilo šta desi. Meštani ne bi imali ništa protiv da se obnovi, ali ni da se sruši. Ono što meštanima smeta je ova pat pozicija u kojoj se ništa ne dešava. Kompleks izgleda kao ruglo koje izjedaju priroda i šuma koja se širi kroz objekte. Deluje kao scenografija iz 'Stalkera'. Gosti koji dođu vrate se izbezumljeni iako je priroda prelepa, vazduh je dobar i vrlo je mirno i kontemplativno“, ističe Milovanović.
Dok udišemo svež planinski vazduh i gledamo u Kompleks, setimo se i drugih stihova pesme Duška Radovića: „Čuli su od oca, videli od brata, pravili su puške, igrali se rata. Zamagli se nebo, nad decom u travi, puče prava puška i rat poče pravi“.
Danas se rat vodi zaboravom, a takav može da boli više od onog sa puškom jer ubija postepeno.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Lupiga.Com/Dejan Kožul
Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.
Jugobumerska patetika, tipična za srbijance.U , Srbiji školarci, bar posjećuju te spomenike,dok u Hrvatskoj posjećuju izvjesne koncerte u Imotskom. Baš me zanima,kakvo je stanje partizanskih spomenika na primjer na Kosovu?. Boško Buha je ratno siroče,o kome u stvari ne znamo ništa, osim propagandnih priča tadašnjeg režima , te pomenutog filma, čuvenog po pjesmi velikog Jugoslavena, Olivera Dragojevića .