iz serijala PASMATER FAMILIAS
 
Osvald je ljut na mene. Podvijena repa leži u kutu ureda. Kad ga pogledam reži i ignorira me. Nisam mu dozvolil da ugrizne novog poštara i to ga je raspalilo.
Kak da mu dozvolim, kad su starom poštaru dugo tražili zamjenu, pa smo tjedan dana neredovito primali poštu. Jedni tvrde da je kriv Osvald, a ja tvrdim da je kriva porezna uprava.
Stari mi je poštar donijel uobičajenu poštu. Na to je izvukel oveću knjigu i plavu omotnicu. Imate prepručeno pismo. Pogledam, a ono riješenje za plaćanje poreza. Taman da ću preuzet pošiljku i potpisat (inače u takvim situacijama nerado dijelim autograme), kad izleti Osvald i ugrize poštara za nogu. Normalno, za nogu, jer Osvald je pametan pas. On nije kao drugi, koji poštare grizu za guzicu, pa im je poslije žao. Noge manje smrde, a i bliže su zubima.
Ostal sam zadivljen. Prosto je nevjerojatno, kak tak mali pas može napravit tak veliku ranu. I hlače od tvrdog materijala je rastrgal ko od šale. Vidi se da nema zube kao ja. Ja bi za to trebal tjedan dana i to sa prekovremenim radom. Sjatili se ljudi. Netko je pozval hitnu. Došli su brzo, odvezli su poštara dok je još bilo krvi u njemu.
Poslije mi je pričal bolničar, da je poštar, prije nego kaj je pal u nesvijest, tražil od njega da mu doda onu debelu knjigu i kuvertu, koju je htjel meni uručiti, i da je u rubrici primalac, napisal nepoznat. Istina, pomalo drhtavim rukopisom, ali dovoljno čitljivo, da bum imal neko vrijeme mir pred poreznom.
Osvalda sam oštro kaznil. Naredil sam mu da uđe u kuću i skuhal mu par najboljih kobasica. Dok je klopal, nježno sam mu tepal i gladil ga po leđima. Pažljivo sam mu ispral zube i usnu šupljinu hipermanganom: možda je poštar imal kakvo gljivično oboljenje. Nema smisla da se Osvald zarazi, pa da bude dvaput kažnjen.
Lokalni pijanci, a u tu kategoriju spada i velik dio poštara u Norom mestu, su nabajali, da Branko ima cucka velikog ko slon, sa zubima krokodila, i da poždere čovjeka u dva zalogaja, a ako nosi uniformu, proguta ga najednom, da mu ne zapinju metalni gumbi za zube... Kad su određivali poštara za naš kvart, poštari su masovno odlazili na bolovanje ili dopust.
Uglavnom, Osvald je postal glavni među cuckima u kvartu, a i cuckice koje ga prije nisu previše šljivile, počele su mu se upucavat.
Onda se na pošti zaposlil neki naivac, pa su mu uvalili naš kvart. Prije toga su me nazvali iz pošte i rekli ako moj cucak ugrize novoga poštara, morali bumo sami hodat na poštu po pošiljke. To stvarno nema smisla, bili bi veliki redovi, pa zato nisam dozvolil Osvaldu da ugrizne novog poštara.
Zazvoni telefon. Zove susjed, dvije ulice dalje. Pita, koliko tražim da mu za par dana posudim Osvalda. Treba ga, kaže, jer očekuje poziv na sud. Tužil ga tip kojemu je u sudaru razbil auto. Pa ako nemam niš protiv... Prava sitnica, velim ja, sto kuna na dan plus najbolja klopa za Osvalda. Bit će mi teško, al susjedi smo, ljudi, treba pomagat... I tako smo se dogovorili.
 
Išel sam potražiti cucka. Gore je u stanu, trguje sa Feliksom. Mijenja dva pasja krpelja za pet mačjih buha. Ne kužim previše, ali biznis je biznis. Prekinem trgovinu, vidim da hoće prevarit Feliksa. Objasnim Osvaldu da ima jedan fin poslić. Osim uživanja bude zaradil i dobru klopu. Lovu nisam spominjal, i tak se ne kuži u financije. Kažu da novac kvari ljude, a za životinje ne znam. Moglo bi pogubnije djelovat...
Kak se je cucak razveselil. Poslije prvog oduševljenja je otišel razmišljat u svoju košaru o tome da život i nije tako loš.
Imal sam sreću da je u međuvremenu zaspal. Da je duže razmišljal, moglo bi mu postat sumnjivo zakaj doma ne smije ugrist novog poštara, a kod susjeda bu smel. To bi mu moglo poremetit duševni mir. A mene malo kopka, jel budem onih tristo kuna dobil odmah, ili budem moral čekati da novog poštara prvo odvezu u u bolnicu.