RAZGOVOR BEZ VOZNOG REDA - PREDRAG ČUDIĆ: „Narod voli laži kao što deca vole šarene balone“
Kada je, 1986. godine, književnik Predrag Čudić objavio pesmu pod nazivom „Naša pesma“ u Književnim novinama, beogradska čaršija, ali i celokupna kulturna scena bivše SFRJ – prilično se uzmuvala. Bilo je to, naime, vreme kada se još uvek obraćala pažnja na to šta pisci i pesnici pišu i objavljuju. Još uvek se verovalo da čak i poezija može da promeni stvarnost. A u toj pesmi Čudić je crnohumorno ismejao uspon nacionalizma, “popularno” iskopavanje jama sa mrtvima, takmičenje u prebrojavanju žrtava, odnosno ismejao je sistematsku propagandno-ideološku pripremu za ratove, krvave ratove devedesetih koje je itekako u toj pesmi – i ne samo u njoj – naslutio. Nadležni organi su na „Našu pesmu“ reagovali tako što su zaplenili tiraž beogradskih Književnih novina.
Sada je vlastima neuporedivo lakše: ne moraju da brinu šta će nepoćudni stvaraoci raditi. Umetnike i intelektualce koji im nisu po volji jednostavno su marginalizovali, sklonili sa javne scene, pa neka oni u svojim kružocima pričaju šta hoće, neka slobodno štancaju pesme, priče i knjige koje će se, u najboljem slučaju, naći po zakucima knjižara i biblioteka, prekriveni hiljadama belosvetskih “bestselera”. Čudić je jedan od marginalizovanih beogradskih intelektualaca koji su se svih ovih godina opirali dominantnoj nacionalističkoj i velikodržavnoj ideologiji.
Sa druge strane, one koji više nisu živi, a koji imaju “jako” ime i prezime, poput recimo Danila Kiša, pokušaće da prisvoje i da promenu njihovu suštinu. Kiš je bio blizak prijatelj našeg sagovornika. Nedavno je postao i počasni građanin Subotice. Za počasnog građanina ovog grada postavili su ga isti onakvi protiv kojih se celog života borio. Kada je pokrenuta inicijativa da Kiš postane počasni građanin ovog grada sa severa Vojvodine, reagovala je Kišova supruga i naslednica Mirjana Miočinović, pokušavajući da zaštiti Kišovo delo od političke eksploatacije, odnosno da spreči da mu se dodeli ovo posthumno priznanje. Nju su podržali i brojni intelektualci, među kojima i naš sagovornik, ali to nije sprečilo vlast da svoju inicijativu sprovede u delo. Mirjana Miočinović je u međuvremenu tužila grad Suboticu, navodeći da su na vlasti u Srbiji i Subotici danas oni koji su u "nesavladivoj opreci" sa svim onim što je predstavljao Kišov pogled na svet.
Predrag Čudić rođen je 1943. godine u Beogradu, a osnovnu školu i gimnaziju je završio u Senti. Autor je brojnih knjiga poezije i proze, kao i dramskih tekstova. Bio je i ambasador Srbije i Crne Gore u Mađarskoj, a prevodi i poeziju sa mađarskog i ruskog jezika. Razgovor počinjemo upravo pitanjem o Danilu Kišu.
"Kiš je o vremenu koje mi danas živimo sve rekao u svojim sjajnim delima" (FOTO: Lupiga.Com)
Ovoga leta Danilo Kiš je i zvanično postao počasni građanin Subotice i pored toga što su njegova bivša supruga Mirjana Miočinović, kao nosilac njegovih autorskih prava, i značajan broj intelektualaca – bili protiv toga. Smatrali su da je u pitanju zloupotreba Kišovog imena. Kako, kao Kišov prijatelj, gledate na ovaj događaj?
- Kao što vidimo, sve se može izvrnuti i preimenovati, dan može biti noć, a noć biti – dan. Kad naviknete narod na laž, tad ljudi ne mogu više bez laži kao što ne mogu bez vode i sunca. Neka se neko seti kad su počele političke bajke "obnove i izgradnje" o prugama i putevima. Dok su u surovoj realnosti pruge sve sporije, zapuštenije i kraće, u bajkama su sve brže i duže. Čini se da je auto-put „Bratstvo i jedinstvo” mogao biti zgotovljen tek kad su bratstvo i jedinstvo zauvek razoreni. Narod voli laži kao deca šarene balone, takve vrste političkih laži najsličnije su raskoraku između adolescentskih budnih snova, tj. masturbacije i realnosti. Kod nas su brzina izgradnje i brzina devastacije u stalnom rivalitetu, baš kao u priči o "Skadru na Bojani". Sve što nemamo, to ćemo na Sveto Nikad imati, a sve što smo kako-tako stekli, izgradili, to ćemo zapustiti i upropastiti svojim nemarom,i svojom pomamnom željom da imamo sve što imaju i mnogo vredniji i kulturniji od nas, jer mi se gušimo u lažima i uvek nam je malo samoobmana. U revolucionarnom zanosu graditelji naše budućnosti, recimo, izgradili su u trci sa "Evropom" desetospratnice sa ugrađenim kanalima za smeće na svakom spratu, kako se Srbi "kao sav normalan svet" ne bi mučili, paštili, ili đubre, bre, bacali sa balkona. Kad ne lezi, vraže, mi ne bi bili mi kad ne bismo pokušali nemoguće: zaglavismo kanale za smeće čitavim loncima zagorelog pasulja i drugog hraniva za pacove; pacovi poludeše, počeše svraćati u stanove kroz WC šolje, a narod ko narod, ne nauči ništa na svojim greškama. Traži krivca i pravdu za svoju nevinost. Kad laž postane religija frustrirane zajednice, kad "porazi postanu pobede", kao što davno reče Dis, onda je pola posla gotovo:
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
svoju hrabrost na podvale i obede,
budućnosti zatrovasmo sve izvore
a poraze proglasismo za pobede.
Kad volja za moć poništi razum, onda panduri postaju velikaši, lopovi bogataši, mračne duše patrioti, i tu počinje preimenovanje svega i svačega. Tako smo dočekali vreme da panduri i lopovi preuzmu Kišovo delo, te da njegovu maestralnu poemu „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“, protumače kao jednu sasvim dobronamernu pesničku poruku upućenu velikom Dobrici Ćosiću. Ja, pak, preporučujem tim falsifikatorima da pročitaju Ćosićevu posvetu drugu Titu kapitalnog romana „Deobe“, netom izašlog iz tiska kako bi ga Tito natenane čitao (..."pijuckajući viski i grickajući slane bademe"... iz piščevih sećanja, po Slavi Đukiću.)
Drugu Titu,
Pod čijom sam zastavom
Osmislio svoj život, sa čijim je idejama
Narod moga jezika porastao sebi i svetu
Deobe,
s poštovanjem.
ljubavlju i
odanošću
Dobrica Ćosić
14. februara na Galebu
ploveći u Afriku
Kad su mogli naslednici najumnije glave izvrnuti naglavačke Kišovu poemu „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu“, te je proglasiti panegirikom Dobrici Ćosiću, znači da je sve dozvoljeno. Onda se i Kiš može proglasiti posmrtno, posle trideset godina, počasnim građaninom svog rodnog grada. Ali,gotovo istovremeno, takve počasti, hvala Bogu i gradskim odbornicima, ne mogu pripasti Radomiru Konstantinoviću, takođe rođenom u Subotici. Zašto? Zato jer su sećanja na Konstantinovićevo mišljenje o Miloševiću i njegovim naslednicima, o filozofiji palanke na delu, još uvek živi. Testamentarna naslednica Kišove zaostavštine otvoreno je rekla da su takve "posmrtne počasti" blamaža njegovog imena i dela, a onda su ti krpelji morali sve učiniti da svoju moć suprostave ugledu i delu pisca tako što će ga prisvojiti. A ti uljezi, te pribeglice koje vladaju Srbijom, kojima Kiš ni jednom svojom rečenicom ne može pripadati, oni misle da će ga tako najlakše "pripitomiti", zauvek prisvojiti i staviti u svoj panteon narodnjaštva poput Ćosića, Kapora, Crnčevića i mnogih, mnogih drugih. Sve njih doživljavam kao crnoberzijance, svoje rodoljublje prodaju na crno, za vreme Tita to je bukvalno bilo na crno, a sad je javno i glasno, a ipak na kraju ispade na crno, da gore i crnje ne može biti.
Ako bismo zamislili da Danilo Kiš negde, sa onog drugog sveta, posmatra ovo što se dešava sa njegovim nasleđem, možemo li naslutiti kako bi on reagovao? Kako bi uopšte reagovao na ono što proživljavamo u decenijama posle njegovog odlaska?
- Pitate šta bi Kiš na sve to rekao da je kojim slučajem ... To što bi on rekao sve je već napisano u njegovim knjigama, pisci ne bi bili pisci i nisu pisci ako ne anticipiraju svoj život posle života. On je o ovom vremenu koji mi živimo sve rekao u onim sjajnim pasažima o kiču rodoljublja, a i u drugim svojim delima. Najzad, umesto nagađanja šta bi Kiš rekao, čitajmo Kiša: on je rekao mnogo onoga što ima večnu aktuelnost, ali literatura je i večno stepenište, anabaza, ostavio je nešto i drugima, nama, da kažemo, ako umemo i smemo.
Da li se može reći da je ona ideološka i književna "elita" protiv koje se Kiš onako srčano i duhovito borio u "Času anatomije" potpuno zavladala ne samo Srbijom nego i regionom? I kako se boriti protiv njih? Vlast Aleksandra Vučića prisvaja i druge velikane, ne samo književne (Borislav Pekić i Zoran Đinđić, između ostalog), koji se – na vrednosnim lestvicama – nalaze na sasvim suprotnim mestima od onoga što danas simbolizuje Srpska napredna stranka. Neki na to gledaju sa odobravanjem, smatrajući da je dobro da se tim velikanima odaje počast, a neki, pak, kao Mirjana Miočinović, smatraju to zloupotrebom.
- Ovde svaka vlast to radi, Andrića su terali da prizna da je Srbin, privilegijama, počastili su ga prijemom u Akademiju još između dva rata i on je napisao pristupnu besedu, bajku o kosovskom mitu, a potom, nova narodna vlast, u poodmaklim godinama, njega, karijernog kraljevskog diplomatu, nagradila je petokrakom na partijskoj knjižici, sve to uz sasluženje Mire Alečković, znamenite partizanske pesnikinje. Mešu Selimovića su dovukli u SANU, obasipajući ga počastima, poklonili mu, slučajno ili namerno, stan baš kod "Čukur česme". Najuže BIH rukovodstvo (Mikulić, Pozderac) doletelo je u Beograd na dan Ćopićevog samoubistva da ga nosi u rodnu Bosnu, u njegove Hašane. Ali, to naši nisu nikako dali, isturivši tu piščevu udovicu; ispustiti takvo blago bila bi kulturna katastrofa. Krađa i prekrađa pisaca posle smrti je osnovna tema naše brige o kulturi. Još u Titovo vreme kada nije bilo poželjno raspirivati bratstvo-jedinstvo, neki naši jezikoslovci i istoričari književnosti našli su svoje naučno polje baš u tim međuprostorima, gde su pomerali granice duhovnih prostora kao crkveni misionari. Evo jednog bizarnog primera. Selo moje najbolje školske drugarice pre ratase zvalo Potiski Sv. Nikola. Sa pobedom komunizma preimenovano je u Ostojićevo, dakle po naučniku jezikoslovcu Tihomiru Ostojiću, i to je, verovatno, jedino mesto koje je dobilo ime po naučnom radniku u novoj Jugoslaviji. Ali, gle čuda, tajnu njegovih zasluga ja sam pročitao u tome da je taj čovek predavao književnost na fakultetu u Skoplju: proučavao je i skupljao narodnu književnost Stare Srbije, dakle, danas Severne Makedonije. Ima li to neke veze sa srpskim nacionalizmom, prosudite sami. Oni koji dubrovačku književnost proglašavaju srpskom, glavačke ulete u Akademiju, i pre pedeset godina i sada. Je li to krađa i prekrađa, prosudite sami. Zašto je Andrić isključivo srpski pisac? Jer, tako se hoće Emiru i sviti Od Mećavnika, Mokre gore i Andrićgrada. Emir ili Veliki župan Nemanja, titule su različite, ali metode su iste, mirotočivi su zauvek mirotočivi. Džaba dokumenti knjige „Rani Andrić“ Miroslava Karaulca tvrde da je Ivo Andrić – Hrvat po ocu Antunu i majci Katarini, i da je kršten u katoličkoj veri. Najzad, u samim Andrićevim knjigama, što je najbitnije, ljudi bosanskog vilajeta, Andrićevi likovi, samo su njegovi, iz njegovog pera i njegove imaginacije, i nema te političke organizacije koja ga može prisvojiti. Jer, tako će biti zauvek, upravo dok pisca, "negde na nekom naučnom skupu usvajaju i svojataju", negde drugde čitaju ga bez predrasuda kao što se čista književnost mora čitati. Čitaju na različitim jezicima i tumače njegove svetove svakojako, samo ne onako kako bi to u Andrićgradu M. Bećković svojim panzer glasom zapovedio. Danila su takođe, lično sam to slušao, još kad nije bilo pomena o njegovoj bolesti, njegovi Cetinjani malo u šali, ali ne sasvim u šali, pitali: "Danile, đe ćemo te kopati?" Možda je to pitanje deo neko njihovog folklora, ali meni je to ostalo u sećanju kao ona vrsta devijantnog kulturnog modela o kojem razgovaramo. Ali, i za Homera se otimalo sedam antičkih gradova. Eto, stara smo mi kultura!
"Naša nušićevska 'Vlast' peticije doživljava kao nekakvo opasno oružje koje svim sredstvima mora biti eliminisano" (FOTO: Lupiga.Com)
Jedan ste od potpisnika pisma iz 2002. godine kojim je grupa književnika apelovala na javnost Srbije da je potrebno suprotstaviti se radikalnom nacionalizmu i populizmu. Konstatovali ste tada da posle petooktobarskih promena nije došlo do "očekivanog raskida sa zabludama koje su Srbiju dovele do ekonomskog kraha i moralnog rasula". Kako danas gledate na taj apel?
- Peticije su legitimno pravo reagovanja javnosti, ali naša nušićevska "Vlast" peticije doživljava kao nekakvo opasno oružje koje svim sredstvima mora biti eliminisano, jer je i najobičnija peticija opasno testiranje moći Vlasti, pa je to dobra prilika da druga strana pokaže kako oni sprečavaju i predupređuju svaku pomisao građanina, pojedinca, da je bilo kakva inicijativa odozdo moguća. Sasvim kafkijanski, svi smo mi Kafkini junaci bez lica. Uostalom, meni je jedan od tih krpelja-aparatčika poručio u nekoj kulturnoj emisiji RTS: "Koga uopšte interesuje šta Čudić misli o Kišu!" I ja sam stvarno tog trenutka rekao sebi: odista, koga od tih i takvih može uopšte zanimati šta neko misli o Kišu, kad je njih, friško stiglih na javnu scenu, rukom koja sve uzgaja, država licencirala da misle o svemu i svačemu što ima da se odradi od danas za sutra. Jedan apsolutni diletant, aparatčik narodnjačke stranke, punoglavac-žabac iz bosanskog lonca iskočio je iz istog u vidu "brainhuntera". Dakle, ti ljudi-žabe izronili iz tamnog vilajeta, gde je vrhunac pismenosti sastavljanje spiskova naših i njihovih. Oslobođeni tereta znanja i obrazovanja, etike i estetike, slobodniji od slobode, kako bi rekao jedan njihov korifej bede kiča, bez ikakve predstave šta su radile generacije pisaca prethodnih vremena, širom područja srpskohrvatskog jezika, mašu tim spiskovima kao svetim bulama i hatišerifima. "Dovučeni sa brda u Rim, sa toljagama, kao Musolinijevi generali" (Vidi: Miroslav Karaulac: „Andrićeve kule i gradovi“) imaju tapiju života i smrti. Kultura ove zemlje ne počinje ni na Mećavniku ni u Andrićgradu, niti na krađi i prekrađi pisaca, nego tamo daleko od razuzdane narodnjačke gomile. Odjednom vidite neke samozvance kako se promovišu u velike arbitre, ignoranti postaju zaduženi za državotvornost književne reči, ali ta njihova briga za državotvornost je samo magija zlatnog magarca srpskog porekla.
Vi ste nekako uvek bili na "drugoj strani". U socijalizmu ste zabranjivani, a danas ste – kao i mnogi drugi književnici i umetnici sličnog senzibiliteta – marginalizovani. Kako to da ste uvek u sukobu sa ideološkim mainstreamom?
- Zapravo druge strane nema, postoji samo jedna strana, ona strana koja prividno gubi, koja je na margini i koja zna šta je arogancija, šta su večiti početnici i šta je posvećena manjina, najzad popularnost je bolest, opasna bolest koja razara suštinu umetničkog dela. Evo vam najubedljivijeg primera: kad uđete u Luvr, šta vas dočeka? Putokazi, jedan na kome piše "Nika sa Samotrake", drugi "Mona Liza", pa sad izvolite! Svakodnevno protiču tuda reke ljudi žedne umetnosti, što je drugo ime za ništa. Ja mislim da umetnik ne treba da vodi knjigovodstvene knjige, niti da klasifikuje poraze i pobede, to treba da ostavi drugima. Ja sam u svojoj mladosti koristio svaki slobodan trenutak da odem bar na minut-dva na Tisu. Zašto? Zato što sam znao da tu vodu koja tad, u tom trenutku protiče ispred mene neću nikad više ispratiti u večnost. Ali umetnost je nešto drugo, ona nije dužna nikom da polaže račune niti vodi arhive! Ja i moji čitaoci srešćemo se ako me traže i ako sam bio u pravu. Đaci najviše mrze pisce iz lektire, u neku ruku su u pravu, jer takve biraju oni krpelji, rodoljupci, naravno, Sterijini.
Postoje književnici i umetnici koji retko kada podižu svoj glas protiv društvenih nepravdi, zagledani u svoje delo, i oni drugi, koji su spremni da se i svojim delom i na javnoj sceni bore za svoje ideale. Postoje i oni koji su uz skute vlasti, spremni da budu na usluzi kad god treba. Kada pogledamo književnu scenu Srbije, ko njome dominira?
- Hajde da ih nazovemo profesionalcima, za mene pogrdnije reči nema od pisac-profesionalac. Šta zapravo takva osoba hoće: neće da se meša u politički život, već će obrađivati svoj vrt, ali ima vrtova i vrtova, u nekim "red mori drveće i cveće", kao što kaže Rembo, a u nekima, kao što je Volterov, večito sveža voda aktuelnosti zaliva njegove neprevaziđene plodove. I, vidite, plodovi iz Volterovog vrta su uvek sveži i osvežavajuće gorki. Književnom scenom Srbije dominiraju Sterijini Rodoljubci: Ružić, Lepršić i drugi, ali na našu sreću, kao i onda, oni su i danas karikature, jedan od njih, akademik, oblači se kao klovn, diže se na prste na kraju svakog svog stiha, gori nekim izveštačenim metalnim glasom i akcentom koji je on stvorio, okuplja svoje saplemenike i zabavlja ih ... Nije li to bolesno.
Da li smatrate da je sada aktuelna vaša pesma koja glasi: "Ono tamo što se sivi to je Sivi dvorac, knez Mišomor tamo živi, naš najveći borac, velemajstor za parade, veliki gospodar, on, predsednik mišje vlade i vrhovni glodar"?
- Drago mi je da ste se setili da citirate te stihove iz moje knjige za decu. Ta pesma se zove „Dugme lutalica“. Kasnije sam tu pesmu proširio, te napravio libreto za jednu dečiju operu koju je komponovala Ivana Stefanović, značajno ime naše klasične muzike. Izvedena je kao prva radio opera za decu, dobila je i nagradu festivala Jugoslovenskog radija na Ohridu. To je još bila nekadašnja Jugoslavija i nekadašnji Radio Beograd. Sve u svemu, meni je i sad drago kad se toga sećam. Ali, i onda citirane stihove imao je ko da zapazi i "pročita" kako treba, te me zapita na šta se to odnosi. Bio je to režiser cele stvari čuveni Boda Marković. Ja sam mu odgovorio da se odnosi na Vrhovnog Glodara, predsednika mišje vlade. Boda je to, čini mi se, vešto prećutao i zaobišao, ali nije tražio od mene da branim svoju metaforu. Ako ništa drugo, pesnici imaju pravo na odbranu svojih metafora. Moj veliki drug Milan Milišić, kada je to čitao, ranih sedamdesetih, tresli su se zidovi nekakvog iznajmljenog stančića u dalekom Mirijevu, tamo smo tih dana zajedno napisali metafizičku radio igru za decu „Hrt u mori trt u zori“ koju smo uspešno priveli kraju za dva-tri dana i započeli sa velikim očekivanjima poemu „Zbogom, mirijevsko blato“. Ali, dalje smo se izgubili, tražeći pravu intonaciju-inkantaciju, a la „Đački rastanak“. Metafizička radio-igra za decu je bila žestoka parodija jednog Rakitićevog soneta koji je ušao u antologiju „Srpske tradicionalne poezije“. Tada, sedamdesetih, u Savremeniku, "tradicionalno" je samo bilo eufemizam za rodoljublje do balčaka, ta antologija nas je inspirisala da napišemo rugalicu tom nacionalnom kiču. Objavljena je u novosadskim Poljima, a Vujica Rešin Tucič i njegovo društvo su je citirali po novosadskim književnim kafanama. A što se tiče vrhovnog glodara, izgleda, taj "Vrhovni Glodar" uspeo je da ostane i danas bitan junak naše književno-političke scene. Rukopisi ne gore, a tek metafore!
Čudić sa svojim prijateljem Filipom Davidom (FOTO: Lupiga.Com)
Dobrica Ćosić više nije živ. Nekako se o njemu otkako je umro – uglavnom ćuti. Kakva je, po vašem mišljenju, bila njegova uloga u političkom, društvenom i kulturnom životu Srbije?
-Mislim da o Dobrici Ćosiću najbolje govori i dokumentuje, crno na belo, i to latinicom, posveta Drugu Titu koju sam pomenuo i naveo. Ali, imam još jedan zanimljiv "susret" sa Ćosićem i njegovim autoritetom. Kad je izašlo „Vreme smrti“, imao sam redovnu kolumnu u novopokrenutoj književnoj reviji Književna reč, bilo je to po dogovoru sa glavnim urednikom Milisavom Savićem. Kolumnu sam nazvao „Život bez muke u 100 lekcija“. Kad može nemački, engleski itd. u 100 lekcija zašto ne bi moglo i srpski, rekoh sebi, ali ne jezik, nego život! I tako to lepo krene, dva teksta mesečno, kad na najbezazlenijem tekstu naiđem na tvrd orah. Pojavi se ta kapitalna knjiga i ja naslovih svoj tekst „Vreme smrti i razonode“ gde primetih da je to odlična knjiga za penzionere dok čekaju istu ... da ne gube vreme, knjiga kao eutanazija sa nacionalnim oreolom. Posle nekoliko dana odem da vidim odjeke i reagovanja same redakcije pre nego što broj bude štampan. Savić me dočeka sa svojim redakcijskim klimoglavcima, pa mi šeretski reče: "Kume, tekst ti je odličan, ali ne može da ide!" Svi se slatko nasmejaše, a ja u afektu izbacim strašnu kletvu: "Dabogda završio kao glavni urednik NIN-a!" Prekinem saradnju i preselim svoj „Život bez muke“ u Zagreb, u Babićevo Oko, i „Život bez muke“ je izlazio bez ikakvih muka i teškoća, bez ikakvih poprečnih čitanja i cenzure, čak mi ni slovne greške nisu dirali. Pre izvesnog vremena sretnem Savića. i on mi kaže da je on tada meni činio uslugu, jer je Dobrica bio u strašnoj opasnosti i da sam ja faktički bio na strani njegovih progonitelja. Jeste, svi su oni bili u velikoj opasnosti, Ćosić je i dalje pisao seriju raznih sudbonosnih „Vremena“, Savić i dalje obavljao odgovorne funkcije i spašavao ovakve kao što sam ja od mogućeg blama.
Bili ste ambasador u Mađarskoj, poznajete prilike u toj zemlji iz koje već godinama ne dolaze dobre vesti. Iako je članica EU, u ovoj zemlji dominira autoritarni, ksenofobni i nacionalistički vođa Viktor Orban, koji ni malo ne drži do demokratije, ljudskih prava i medijskih sloboda. Kako objasniti fenomen Orbana?
- Ne mogu reći da baš dobro poznajem prilike u Mađarskoj, ali mogu reći da dobro poznajem mađarsku sredinu u kojoj sam živeo čitavu svoju mladost, dobro osećam melodiju mađarskog jezika i neke prednosti koje takvi jezici kao mađarski, aglutinativni, imaju u građenju pesničkih sklopova i sintagmi, to sam imao priliku da proverim u praksi prevodeći izabrane pesme Ferenca Fehera, verovatno najznačajnijeg pesnika vojvođanskih Mađara druge polovine prošlog veka. Ali i nedostatke, jezik najveća iskušenja doživljava u poeziji, jer je uvek na "rubu pameti", recimo, zaumno ili nedorečeno je značajno pesničko oruđe. Ali mađarski je zanimljiv zato što gramatički ne pripada indoevropskim jezicima i baš zato se nije izgubio u germanskom i slovenskom jezičkom moru. Kad je reč o političkoj situaciji, naveo bih ovde jednu koliko duhovitu, toliko i istinitu opasku Ištvana Eršija, pisca, u mladosti Lukačevog asistenta i disidenta. Kada su nastale demokratske promene, pitali su ga kada će u Mađarskoj biti demokratija? "Nikad", odgovorio je Erši. Zašto? "Zato što u Mađarskoj ima previše Mađara!" Na prvim demokratskim izborima još su građanske opcije imale nekakve šanse: i Ibolja David sa desnim centrom, i Gabor Kunce sa levim, još su imali glasove svojih poslaničkih klubova u parlamentu, ali i Orbanov FIDES koji je bio glas mlade mađarske demokratije. Od tog vremena mnogo toga se promenilo. Nikli su desniji od desnih pokreta, socijalisti su se izgubili i opet je stvorena jedna politički monolitna zajednica baš kako je propovedao Ištvan Erši.
Na žalost, i iz drugih zemalja EU dolaze loše vesti o usponu nacionalizma, totalitarizma. Da li to može ugroziti ideju Evrope, koja počiva upravo na suprotnim vrednostima?
- Ljudi oduvek traže mesiju sa večitim osećanjem ugroženosti i straha od budućnosti, ti strahovi se leče lažnim obećanjima, ali i novim pomodnim trendovima, danas su na sceni glumci, klovnovi, šarlatani. Pogledajte izbore poslednjih godina u Italiji, Ukrajini, pogledajte Trampa i kloniranog Borisa Džonsona – tolika sličnost između tih ljudi nije slučajna, izgleda da je to nova svetska moda.
Za kraj pitanje: čini se da i celi svet ide u jako lošem pravcu. Kada pogledamo spomenute – Trampa, Džonsona, Orbana, pa naravno i Putina – neumitno nam se bude mnogi strahovi ... Ima li ipak nade za nas?
- Od mitskih vremena do sada, uvek se javlja opasnost od duha iz flaše, lampe, mešine, i preti svojom nepojamnom snagom. Danas je to tehnološka opasnost, razvoj veštačke inteligencije, pre svega – ljudi ne mogu kontrolisati niti stvoriti nekakvu zajedničku politiku tehnološkog razvoja, nagli porast stanovništva na planeti očigledno nagoveštava velike seobe naroda, a današnji politički lideri su mali da bi se uhvatili u koštac sa takvim imperativima istorije. Seobe naroda biće, kao i dosad, velike i nesavladive pojave za sadašnje političke elite zaslepljene prividom moći koncentrisanog kapitala na nekoliko ključnih tačaka planete. Ali sve te parade moći, pa i ova grandiozna kineska, u svakom slučaju fascinantna, ipak su samo parade vojnog otpada, jer ako prođe samo malo vremena, dok se Zemlja okrene oko Sunca, Sunce će sve to poslati na vojno groblje, a ako bude kojim slučajem obrnuto, opet ćemo ispod Sunca imati groblje. "Sunce je sudija narodima!", da završim sa Mandeljštamom, kako bih podsetio one koji ne čitaju poeziju, a čitaju intervjue, da metafore ne gore!
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: mc.rs
Poštovani xyx,možda bi trebalo krenuti od pretpostavke da smo na neki način ‘programirani’ i da se moramo deprogramirati?
Tragikomično je to kako danas mnogi u tom svom transu pribjegavaju kojekakvim
“merkaba” meditacijama, “wicca tehnikama”, magijskim i drugim ritualima. Svi ti rituali su manipulacija i laž, kako crkve, tako i većine tzv.“tajnih društava,” pa i gurua “new-age” pokreta. U nekima od njih dezinformacije su čak umotane i u kojekave plašteve od “svjetlosti” i “ljubavi”, kako bi privlačnije izgledale a oni koji ih promovišu često sebe nazivaju guruima, nosiocima, čuvarima ili ratnicima svjetlosti,uskrsnutim majstorima, itd. itd. Čini se da se ta njihova tzv. “duhovna hijerarhija” ne razlikuje puno od bilo kakve druge hijerarhije koju nalazimo ovdje u 3D, kao npr. u crkvama, tajnim društvima, političkom sistemu, vojsci itd. Kao što su našim političarima usta stalno puna demokracije, a istinske demokracije većinom nema ni na vidiku, tako se i ovi majstori duhovne manipulacije s ustima punim “ljubavi,” ogrču kojekavim plaštevima svjetlosti dajući nam upute šta da mislimo i šta da radimo. Mnogi od njihovih sljedbenika tvrde za same sebe kako su se probudili, dok su u suštini samo jednu iluziju zamijenili drugom. Tako, u većini slučajeva, imamo slijepce koji upražnjavaju kojekave rituale a da nemaju jasnu predstavu ni o sebi samima, niti o tim ritualima a kamoli o onome šta u stvari žele time postići.
Istovremeno, malo kome pada na pamet da bi prvo morao da spozna samog sebe i da se cijela filozofija “buđenja ” i evolucije našeg bića i duše sastoji u jednom radu na samom sebi, prikupljanju znanja i proširivanju vlastite svijesti i percepcije. Znači, od rituala, čarobnih napitaka, formula i riječi, teško da može biti ikakve koristi, čak suprotno.
Prečica nema, taj posao čovjek mora sam da uradi, kad osjeti da je spreman za to.