Predstavljanja četvrtog izdanja knjige „Ex Yu rock enciklopedije“ autora Petra Janjatovića u bečkom Vienna Design Clubu, zahvaljujući solidnom odazivu publike, kao i zanimljivim gostima, protegnula se do dugo u večer, a pamtit će se ponajviše po zabavljačkoj atmosferi koja ju je ukrasila. Pored voditeljice Tamare Karjuk, tribini se pridružio i legendarni distributer Kalemegdan Diska iz Nürnberga, Thomas Werner, koji je jedan od najvećih kolekcionara jugoslavenskog rocka i u tom je već od kraja '80-ih godina. Razgovoru za Lupigu ovo je raspoloženje bila logična uvertira. 

"I kad danas slušaš Buldožer, to su opasne pesme, kojima vreme ništa nije naudilo" - Petar Janjatović (FOTO: Christoph Baumgarten)

Dobro večer, Petre. Imaš li dovoljno piva? 

- Nemam, ali dobra večer. 

Tko je onda, ključna osoba našeg rocka? Imali smo i svog Sama Philipsa, možda nismo imali Phila Spectora... 

- Srećom ga nismo imali... Jako je teško izdvojiti ključnu rock osobu. Nekako je svaki period imao svoje predvodnike. Ljude koji su bili inovativni, uticajni, pomerali stvari, tako bi za đezdesete to mogli da budu Karlo Metikoš, ali i Kornelije Kovač. U sedamdesetima su tu Goran Bregovic, Boris Bele, pa osamdesetih Džoni, Bora Đorđević. Mogao bih još tako da nabrajam...

Imali smo i par pretendenata na mjesto Elvisa, ali mi je najzanimljivije da smo u onome što koketira s undergroundom imali jedno deset pretendenata na mjesto Franka Zappe. Što mislite, zašto? Potpuni šampionat u svjetskim kategorijama, i Franci i Rambo i toliki mnogi. 

- I Buldožeri. 

Koji je to šarm doprinio toj kategoriji? 

- To je neko poklapanje senzibiliteta. Očito je bilo mnogo ljudi na ovim i onim prostorima koji su rock 'n' roll doživljavali kao izuzetno mesto za iznošenje inteligentne zajebancije. I kad danas slušaš grupu Buldožer to su opasne pesme, kojima vreme ništa nije naudilo. Frank Zappa je apsolutno jedinstvena pojava u svetskom rock 'n' rollu. Možda Captain Beefheart i on – treće ne postoji! Te pesme, ta vrsta zajebancije, da li iz predgrađa Ljubljane ili Istre ili iz Herceg Novog, dobro je komunicirala. Moguće je da je to ta neka vrsta inteligencije i ludila, dinarska mešavina. Ljudi koji zaborave da je rock 'n' roll u suštini zabava, zagaze u tu pretencioznost. Ne znači, u biti, da treba da pevaš o glupostima. Ali, samo prirodno, ništa drugačije.

Autor si jugoslavenske rock-enciklopedije. Kao književna vrsta zapravo je nezaobilazna, njezin je specifikum da je čitaju i ljudi koji ne čitaju knjige. Je li, s obzirom na status rock-muzike u odnosu na povijest glazbe, kao kraći vijek, teško bilo napisati enciklopediju? Jesu li te dvije pojave žanrovski u nesrazmjeru i utječu li na nekog tko se laća toga – mača? 

- Mislim da je vremenski period od preko 50 godina, koliko rock 'n' roll postoji dovoljno velik. 

Nije li – 60?

- U pravu si, 60, jer ja stalno mislim o sebi da imam 50 godina, iako sam rođen u vreme kad je Elvis Presley snimio prvi singl. Dovoljan period, da ne govorim o svim fazama, usponima i padovima, što je izuzetno gusta materija. Kad uspoređuješ s nečim što je klasična muzika ili jazz, jeste da je profilacija veća, no s druge strane je neophodno da se stvari sistematizuju. Ako govorimo o rock 'n' roll sceni, ona kod nas nije bila nešto preterano sistematizovana, tako da sam ja godinama očekivao da će neko od starijih kolega napisati takvu knjigu. Razgovarao sam s Draženom Vrdoljakom, s Petrom Popovićem, ljudima koji su utemeljitelji muzičke kritike na ex-yu prostorima i nekako se to nije dešavalo. Onda sam, da bih pobegao od prilično loše stvarnosti početkom '90-ih, zaronio u pisanje ove knjige iz terapeutskih razloga. Ispostavilo se da sam uspeo, koliko toliko da sve završim, a dopunjavanje ove knjige govori da sve to ima smisla. 

Janjatovićeva "Ex Yu rock enciklopedija" doživjela je svoje četvrto izdanje (FOTO: Christoph Baumgarten)

Večeras sam s jednom tvojom gošćom razgovarao u smislu oko intonacije koja prati ovu knjigu, te mi je rekla da će je sa suzom u oku čitati – zato što je Jugoslavija završeni projekt... 

- Ne znam šta da ti kažem, jer je postalo pomalo naporno pričati o Jugoslaviji kao takvoj... Svojevremeno sam naišao na definiciju nostalgije, da je ona – napor duha. Meni se to jako dopalo, s dvadesetak godina, nisam je razumeo – kao što je razumem danas. Mnogo zavirivanja u prošlost nije zdravo, kao ni zaboravljanje onog što je bilo pre. U umerenoj meri, priča o istoriji jugoslovenskog rock 'n' rolla je dobra, jer ono što danas slušamo od novih bendova, sigurno je dobrim delom inspirisano s onim otpre. Zvalo se to jugoslovenski rock, simfo ili nešto treće... Kad današnji književnici pokupe nešto od Stendhala, a nešto od Dostojevskog... Tako da, suzama nema mesta, jer što je bilo bilo je, treba gledati napred. 

Darko Glavan, tvoj uvaženi kolega, autor je knjige koja u našoj glazbenoj kritici ima status međaša – „P.U.N.K.". Bio je povjesničar umjetnosti, afirmiran i u struci rock-kritičara, obiteljski čovjek – a pisao je knjigu o punku kojeg su napadali kao pokret koji je protiv obitelji. To se u svjetskim razmjerima valjda može usporediti još jedino sa Simonom Reynoldsom koji u sličnim okolnostima, obiteljske i strukovne afirmacije, dvadesetak godina poslije, piše knjigu o raveu, „Energetski bljesak“...

- Da li ta knjiga danas ima težinu? Iz današnje perspektive, „P.U.N.K.“, nema neku preteranu težinu, jer se mnogo toga desilo, no onda kad se pojavila nama svima bila je jako značajna. Jer je Darko tu dao dragocene informacije ne samo o bendovima ponaosob, nego se dobila i mnogo bolja slika o samoj sceni. To je ipak period kad informacije nisu tako lako dolazile do nas, jer je dosta toga bilo i pogrešno. Ima dosta toga. A s druge su strane, porodični časopisi radili reportaže o punku, ali potpuno pogrešne i pristrane. „Nova pošast u Londonu“, „ne smete da ih gledate u oči“, početak tabloida... Tako da je knjiga stvari malo dovodila u bolji fokus. Ako bi neko to danas uzeo da gleda, mora da ima to na umu. 

Koje su to knjige bile ključne knjige o rocku, kada govorimo o našem jeziku i publicistici? Igor Mandić je, recimo, napisao monografiju Arsena... 

- Recimo, dobar deo knjige Josipa Dujmovića iz Zenice o Indexima zaista mi se dopada. Ima dobro postavljenu priču, ali je upleo romansu koja je bez potrebe to opteretila. Znam da će ponovo da objavi knjigu oslobođenu te romanse. Velid Đekić je napisao knjigu o riječkom rocku, a zatim je i Zoran Žmirić, koji je inače basista, napisao odličnu knjigu „Riječke rock- himne“. Nedavno sam tek otkrio da sam ukrao njegov fazon, da ispišem bizarnosti na zadnjoj stranici knjige. Tako da sam mu skoro napisao, „izvini, druže, javlja ti se plagijator“. To su jako lepe knjige, no u rukopisu sam upravo pročitao jednu interesantnu knjigu. Beogradski SF-pisac Zoran Skorobonja je izišao iz svog žanra, „Jer ja neću da sam sam“ o ultrapopularnom beogradskom bendu, izmišljenom, koji je bio ultra popularan u drugoj polovini osamdesetih godina. I tu je nagurao potpuno jasne događaje, samo malo zamagljene. Mimikrirane. I to je jako dobro, jer kad su ljudi pisali rock 'n' roll romane, sve je ispalo nategnuto i fejk, a ovo dobro zvuči. 

Lupigin novinar s Janjatovićem (FOTO: Christoph Baumgarten)

U Sloveniji si služio vojni rok, što ti je omogućilo da svoju halapljivost za podacima još malo nijansiraš sa slovenskom muzikom. Činjenica je da je Ljubljana osamdesetih bila prozvana „malim Berlinom“. Drži li to i danas vodu? 

- Ako ćemo pod Ljubljanu podvesti i Borghesiju i Laibach. 

Borghesia je ipak iz – Pule. 

- A Laibach iz – Trbovlja. Deo čudne alternativne scene se dešavao u Sloveniji. Bio je taj jedan alternativni bend koji ništa nije napravio, Abbildungen Variete iz Maribora. Vrlo čudna, vrlo alternativna scena. Ajd da proširimo i na Videosex, jeste, mnogo toga čudnog dešavalo u Sloveniji. Svaki put kad odem u Nemačku, a predstave me kao novinara iz Jugoslavije, čim je neka gay-ekipa, odmah me pitaju za Borghesiju. Taj kult-status koji je Borghesia napravila u tim krugovima, uopšte nije lako postići. 

Što se samog rock 'n' rolla tiče, danas format albuma ne predstavlja ništa onima koji imaju dobru vezu za Internet - 23 godišnjaci. Čini se da je ono što je ostalo od sveg rock 'n' rolla, potencijalna žudnja za upis u klub 27. Što je sa seks, drugs & rock 'n' roll? 

- Svojevremeno je Bregović, na vrhuncu karijere, u jednom momentu rekao - „Meni jedino nedostaje jedna efektna smrt“. Ne znam koliko svesno današnji muzičari imaju jednu ambiciju, ali izuzetno je teško u rock 'n' rollu ostaviti iole ozbiljniji trag. Ako mene pitaš, poslednja velika stvar koja se desila u rock 'n' rollu je Nirvana. A Nirvana je bila 1991. godina. Znam da sad ovo zvuči starački, kao, „nema više dobre muzike“... Ima još uvek dobre muzike, ali se ona razina emocionalnog vezivanja za pesme pod celom ovom navalom hiperprodukcije – istanjila… Hteo sam nešto drugo da kažem, dodatni problem novim bendovima je, „jebote, toliko toga je opevano, odsvirano i opisano“ i, mnogo teško je zaorati neku brazdu. 

Je li za rock ključan manjak pretencioznosti. 

- Uf! Čak i mala pretencioznost nije dobra, jer iritira. Jedan od velikih problema je i fejk. U rock 'n' roll se uguralo mnogo ljudi koji su i fejk, jer to je dobro za lenjivce, tu su pare, droga, a i ribe. I taj deo priče dobrim je delom pokvaren i zbog foliranata. Pretencioznost ne dolazi u obzir.

A što je s Amy Winehouse koja nije imala ništa od pretencioznosti... 

- Nimalo. Amy Winehouse je specifična pojava. Malopre kad sam rekao da se nakon Nirvane ništa nije desilo. Prosto je neverovatno da se u toj zasićenosti pojavi jedna tako autentična osoba koja piše muziku koja kao da je nastala 1966. ili 1967. godine. Ona je mogla slobodno da peva u The Ronettes. Kad sam spomenuo Nirvanu, govorio sam o posebnoj vrsti energije koju do tad rock nije imao. Pretencioznost nije dobra ni za koju kreativnu delatnost. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Christoph Baumgarten