Režija: Aki Kaurismaki

DRUGA STRANA NADE: Povratak u svijet Akija Kaurismakija

DRUGA STRANA NADE: Povratak u svijet Akija Kaurismakija

Marko Stojiljković

19. 04. 2017.

ocjena:
godina: 2017.
trajanje: 98 minuta
uloge: Sherwan Haji, Sakari Kuosmanen, Ilkka Koivula, Janne Hyytiainen, Nuppu Koivu, Kaija Pakarinen, Simon-Husein Al Bazoon, Niroz Haji, Kati Outinen
žanr: komedija/drama
scenario:  Aki Kaurismaki
režija: Aki Kaurismaki
Dobrodošli u Helsinki, grad samotnih retro-barova u kojima uz zvuke rautalanke vise asocijalni i nekomunikativni ljudi pritisnuti svaki svojom tugom, grad dvosmislenih odgovora i neobičnih prijateljstava. Dobrodošli u svet dobroćudnog gubitništva i genijalnog dovijanja pred izazovima. Dobrodošli u svet u kojem je izjava: “Želim otići u Mexico City, piti sake i plestati hulu” potpuno na mestu, ma kako smešna i apsurdna bila. Dobrodošli u svet u kojem se tri bilmeza mogu nazvati Oslobodilačkom Vojskom Finske i u kojem je traženje poslovnog identiteta zeznutije od falsifikata ličnog. Spajajući savremnu problematiku sa retro ikonografijom koju su ili će je tek otkriti hipsteri, Kaurismaki potencira naoko čudno jednostavnu, ali pozitivno zapanjujuće delotvornu ideju u krajnje ozbiljnoj situaciji: budimo ljudi i pomažimo se kada nam već neki mitski sistem ne želi ili ne može pomoći. Nije to tako teško, vredno je truda, pa i žrtve, a može biti i zabavno.
DRUGA STRANA NADE: Povratak u svijet Akija Kaurismakija

U suštini, znamo Kaurismakijev duh, taj apsurdni i savršeno logični amalgam gorkog i slatkog, smešnog i strašnog, iznimno važnog i trivijalnog. Takođe znamo da on najbolje radi u Kaurismakijevom svetu koji liči na Finsku iz paralelne dimenzije, bez Nokie, perfektnog školstva i funkcionalnog socijalnog sistema. 

Nešto tog duha on je odnosio sa sobom i na svoje ekskurzije, poslednja je bila pre šest godina i destinacija je bila Le Havre, ali se nije uvek sve i bez zadrške prevodilo u novi kontekst. U tom smislu je „The Other Side of Hope“ ("Druga strana nade") tematski nastavak prethodnika, premda se Kaurismaki teme ilegalnih migracija dotiče i u „La vie de boheme“, samo vraćen bliže autorovom domicilnom svetu. 

U svetlu trenutne (hm, trajne?) izbegličke krize, upravo je ovakav film potreban i neobično efikasan jer postavlja i konkretna i filozofska pitanja legitimiteta nasuprot legaliteta, ujedno zabavljajući i alarmirajući, te iznad svega propagirajući ljudskost. Zato i ne treba da čudi status glavnog favorita za Zlatnog Medveda u Berlinu, odakle se finski sineast vratio “samo” sa nagradom za režiju

Dve isprva odvojene priče prate sudbine dvojice ljudi. Khaled (Sherwan Haji) je izbeglica iz Sirije koji nakon lutanja Evropom u potrazi za sestrom od koje se na putu odvojio pristaje u Finskoj. Pristaje bukvalno, kao slepi putnik na teretnom brodu sa licem umazanim od uglja i svoju novu avanturu započinje na industrijski propalim dokovima. Verujući u sistem, on će se prijaviti uredu za azilante i ispričati im svoju potresnu priču posle koje očekujemo da je odobrenje samo formalnost. Odbijenica na birokratskom jeziku praćena vestima iz Alepa je istovremeno i komedija apsurda i šamar iz potaje, više za nas nego za njega. 

Naš drugi junak je Wikstrom (rediteljev redovni saradnik Sakari Kuosmanen), jedan od onih finskih tipova koji ne progovaraju ni reči. Upoznajemo ga u trenutku kad u tišini ostavlja svoju ženu, rasprodaje zalihe košulja (jer takav lik naprosto mora imati zanimanje poput trgovačkog putnika) i sve ulaže u partiju pokera u nadi da će osvojiti dovoljno novca da ispuni svoj san i otvori bar. Navodno razrađeni lokal koji otkupljuje zove se, ironično, Golden Pint i dolazi u paketu sa osobljem, konobarom u uniformi Calaminiusom (Koivula), kuvarom Nyrhinenom (Hyytiainen) znanja ograničenog na hrenovke i sardine, te mladom šankericom Mirjom (Koivu). Ekipi u baru osuđenom na propast će se uskoro pridružiti i odbegli Khaled... 

Aki Kaurismaki
Iako je  žrtvovao postulat da u njegovim filmovima neće biti mobilnih telefona, Kaurismaki se nije odrekao starih automobila, pisaćih mašina, žive muzike i analognog snimanja u zasićenim bojama (FOTO: The Other Side of Hope)

Dobrodošli u Helsinki, grad samotnih retro-barova u kojima uz zvuke rautalanke vise asocijalni i nekomunikativni ljudi pritisnuti svaki svojom tugom, grad dvosmislenih odgovora i neobičnih prijateljstava. Dobrodošli u svet dobroćudnog gubitništva i genijalnog dovijanja pred izazovima. Dobrodošli u svet u kojem je izjava: “Želim otići u Mexico City, piti sake i plestati hulu” potpuno na mestu, ma kako smešna i apsurdna bila. Dobrodošli u svet u kojem se svaka tri bilmeza mogu nazvati Oslobodilačkom Vojskom Finske i u kojem je traženje kulinarskog i poslovnog identiteta zeznutije od falsifikata ličnog. 

Primetićete možda da je Kaurismaki žrtvovao postulat da u njegovim filmovima neće biti mobilnih telefona, ali to je u kontekstu izbegličke krize ipak nužan rekvizit, pa makar to bio i sasvim obični, “nepametni”, prevaziđeni aparat. Ono čega se nije odrekao su stari, impresivni automobili, fiksni telefoni, pisaće mašine, živa muzika i analogno snimanje u zasićenim bojama na 35 mm traci

Spajajući savremnu problematiku sa retro ikonografijom koju su ili će je tek otkriti hipsteri, Kaurismaki potencira naoko čudno jednostavnu, ali pozitivno zapanjujuće delotvornu ideju u krajnje ozbiljnoj situaciji: budimo ljudi i pomažimo se kada nam već neki mitski sistem ne želi ili ne može pomoći. Nije to tako teško, vredno je truda, pa i žrtve, a može biti i zabavno. Druga strana nade ne mora biti očaj.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: The Other Side of Hope