U svojim knjigama i novinskim esejima Teofil Pančić (1965. - 2025.) ispisao je bar nekoliko autobiografskih romana. Mogao je još i više, jer materijala ima napretek. Teofilov život bio je, blago rečeno, nesvakidašnji, i u njemu je na neki način sublimirana istorija ovih naših prostora u proteklih četrdeset i kusur godina. Njegova životna energija je bila takva da je hladno mogao da bude na više mesta istovremeno, protiveći se zakonima fizike i gravitaciji. Njegova ličnost je bila džinovski osobena, drugačija od svega što je viđeno u istoriji čovečanstva, da bi se samo o tome mogao napisati 12-tomni roman. Interesovanja su mu tako široka i opet iznenađujuća – eto prilike za bar još koje kapitalno štivo. 

Preminuo je u šezdesetoj, ali je živeo, brat bratu, nekoliko vekova, kroz sve one okeane pročitanih knjiga, odgledanih filmova i pozorišnih predstava. Nije umro jedan čovek nego mnogo njih. Da živimo u normalnoj državi, državama, napravio bi se nekakav institut za proučavanje Teofilovog lika i dela.

Novosadski pesnik Siniša Tucić kaže da bi bilo u redu i potrebno da se auto-put Beograd-Zagreb nazove po Teofilovom imenu. Pesnička je to sloboda, neposredno izrečena u bolu zbog odlaska velikana. Naravno da nema ništa od toga. Ne zato što to Teofil nije zaslužio, i ne zato što nema logike, nego zato što bi u ovim našim usranim društvima to bilo kao da motor od rols-rojsa ugradiš u stari fijaker. Dakle, ne ide.

Otišao je građanin Skoplja, Pirota, Zagreba, Deronja, Beograda, Zemuna, Novog Sada, zapravo svih gradova one bivše zemlje. Otac mu je bio vojno lice, neočekivano se rodio u Skoplju, potom je živeo kao klinja u Pirotu (jednom prilikom je tokom boravka u ovom gradu shvatio da i posle pedesetak godina još uvek stoji prezime Pančić na starom poštanskom sandučetu u soc-zgradi), malo u Sisku, a onda u Zagrebu. 

Zagreb je bio njegov grad, tamo je proveo ono najlepše, mladalačko doba, kada je otkrio blagodeti panka i kulture, čiji je postao pasionirani gutač, od tada do kraja života. Otac mu je, kako rekosmo, bio oficir, iz svog grada morao je otići jer JNA-porodice jednog trenutka izgubiše na popularnosti u zemlji Hrvatskoj. Živeo je u “Mamutici”, u nekadašnjoj Aleji Viktora Bubnja (pročitajte istoimenu njegovu knjigu, neće vam ništa faliti).

Dođe potom u Beograd. A onda međudržavnom, birokratsko-prevarantskom magijom ostade bez stana koji je njegov otac menjao za ostavljeni u Zagrebu. Nije od toga pravio dramu, mrsko mu je bilo voditi sudske postupke. Nije baš dobro stojao sa administrativnim poslovima, to je bilo nešto što se njega nije odveć ticalo. Elem, nije šljivio državu i državne poslove, bio je panker sa dna kace. Preselio se u očevo rodno selo Deronje. Tih par godina su bile njegova prava trauma. Voleo je, jebiga, velike zgrade, urbanost (BTW, pročitajte i “Urbane Bušmane”), beton, klubove, pozorišta, knjižare, bioskope, a zadesio se u selu u kojem tih stvari nema, bar ne u dovoljnim količinama. A nije se imalo para da se putuje naokolo.

Nekako ipak uspeva da se vrati u grad, da se preseli u Zemun. Živi godinama tamo, okružen knjigama, knjigama i još pokojom knjigom. Četiri petine kubika stana punile su knjige i arhivirani nedeljnici, te par desetina hiljada odštampanih novinskih i drugih tekstova. Imalo se gde spavati doduše, a i skuvati nešto. Da, mogao se koristiti i toalet, mada su se i u njemu nalazile nekolike biblioteke. S njim je živela njegova Olja. Drugarica Olja. I Drug Teofil.

Ali, decenijama je živeo dvogradski, imao je iznajmljen stan u Novom Sadu. U Beogradu se ostvario i afirmisao, a Novi Sad je voleo i u njemu imao buljuk prijatelja. Na kraju su se knjige u Zemunu pobunile, udružile sa nedeljnicima, i zamolili ih da napuste stan. Smetali su im. Onda su se naskroz preselili u Novi Sad, na radost njegovih novosadskih prijatelja, sa kojima su rado “otpadali” po kućnim druženjima i u njegovoj omiljenoj “Fridi”. Napisao je tekst o “otpadanju”, novosadskom terminu koji otprilike znači “sediti sa drugarima 'nako i blebetati”. Sve ostalo je, manje-više, nebitno, pisao je. Shvati to čovek sa godinama, utvrdio je. Realno, glupo je voditi beleške sa “otpadanja”, ili ih snimati, ali blebetanja sa Teofilom bila bi vrlo neobično i korisno štivo. Možda čak i bestseler.

Svih ovih godina Teofil je pisao tekstove, analize, eseje, kritike, i nije se nikada ponavljao, svaka rečenica je pažljivo tesana. Pisao je i pokoju pesmu. Možda u zakucima njegovog kompjutera ima još ponešto. I ne samo to. Eno ga na festivalu, eno ga u pozorištu, eno ga, govori na nekoj tribini ili književnoj večeri. Ne može to čovek ni telefonom propratiti.

Nešto je manje javno nastupao otkako su 2012. godine došli na vlast “vučićevci”, koji su okupirali sve javno što se može osvojiti, a Teofila doživljavali kao arhineprijatelja. Ali je zato pisao, pisao i pisao ... I jebao im je kevu, ne naravno zato što su ga proterali iz javnosti, već zato što su to, kako bih rekao, debelo zaslužili. Nije od njegovog pera nešto baš dobro prolazila ni prethodna vlast, ali je Teofil znao razliku između dupeta i oka.

Kada su 2012. godine građanisti srbijanski hteli da kazne vlast DS-a i ekipu, tako što će biti “beli listići” na izborima, on se toj idiotskoj ideji oštro suprotstavio. Ljudi, jeste li vi normalni, hoćete da dođu na vlast “lečeni radikali”, ratni aktivisti i huškači, da ukinu i državu i slobodne izbore, i da nas potpuno raspamete. Pa vi vidite da li je bio u pravu!

Neko to odgore vidi sve. Ime mu je Teofil. Posmatrao je političke i društvene fenomene sa planine vlastite erudicije, mudrosti, osobenosti, iskustva i elementarne logike. Nije voleo da se zaleće, upotrebljava krupne reči i da mu govor bude brži od pameti. Prezirao je “mrtvo mišljenje” (tako se zvao roman Voje Despotova koji je Teofil jako voleo). Znao je da spusti loptu kao onomad Mehmed Meša Baždarević. Hajde da vidimo gde smo, kuda smo, šta dalje. Manite se parola! 

Ipak optimista, ali i ironičan, ponekad do suza duhovit, a nikada ciničan. Cinizam je bio beskrajno udaljen od njega. Svi bi da ga svojataju, ali on je ostao svoj i samo svoj! Prepun tajni i za one kojima je bio najbliži.

A onda ta faking bolest! Smestila ga je u krevet na dve godine i tri meseca. Tako nešto. Da ništa u životu nije uradio nego da je u tim teškim, nestvarno teškim uslovima napisao more tekstova i uredio okean stranica kulture “Vremena”, zaslužio bi sve nagrade ovoga sveta. 

Borio se kao lav. Sa svojom Oljom. A onda se jednostavno umorio.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Facebook/Knjižara Nova

Sviđa vam se ono što radimo? Želite više ovakvih tekstova? Možete nas financijski poduprijeti uplatom preko ovog QR koda. Svaka pomoć naših čitatelja uvijek je i više nego dobrodošao vjetar u leđa.