Ako pogledamo drugu polovinu 20. i početak 21. veka, vidimo da su se američke intervencije van njene teritorije dešavale gotovo na godišnjem nivou. Neke su bile uspešne, neke nisu. Neke su imale podršku međunarodnih institucije, neke nisu. Neke su bile pozdravljene od strane javnog mnjenja, protiv drugih se izlazilo na proteste. Neke su bile diskretne, špijunske, negde je pružana logistička i finansijska podrška, a neke su eskalirale i pretvorile se u ratove. Sada kada se svode računi afganistanskih i iračkih avantura, red bi bio podsetiti se na rat koji je ostavio najveće traume u američkoj javnosti i društvu generalno, na Vijetnamski. Zapravo je manje bitno ko je u ratu “pobedio”, a ko izgubio, da li su Amerikanci poraženi ili su se samo povukli sa neostvarenim ciljevima.

Čak je sporedno u celoj priči da li su imali pravo na intervenciju ili nisu i kako se rat gradio. Bitni su mrtvi, ranjeni, osakaćeni, zarobljeni, mučeni, traumatizirani. Bitne su dugoročne posledice i bitna je društvena percepcija tih događaja. Zato, dok nekog zanima di smo bili devedes'prve, nas zanima di smo bili še'setosme, a to ćemo odgovoriti kako najbolje možemo, kroz filmove.

5. Indochine (Régis Wargnier, 1992.)

 
(FOTO: bestguidesonline.net) 

Otkud francuski film na popisu, pa još nekakva romantična ratna melodrama nalik na "Gone With The Wind"? Zato što se stvari ne događaju bez uzroka i predistorije. Zato što su pre Amerikanaca (i Rusa) po Vijetnamu i celoj Indokini vedrili i oblačili Francuzi kao kolonijalni gospodari. "Indochine" je film smešten u tridesete godine prošlog stoleća, u sumrak kolonijalnog doba i nominalno prati ljubavni trougao između “majke”, kolonijalne posednice (Catherine Deneuve), njene usvojene kćeri, vijetnamske lepotice (Linh Dan Pham) i francuskog oficira (Vincent Perez). Međutim, ispod površine se dešavaju zanimljivije stvari, stvara se napetost, dižu se tenzije, sevaju prve revolucionarne varnice. Do revolucije u punoj snazi neće doći još dvadesetak godina, u međuvremenu je bila i japanska okupacija, ali možemo jasno naslutiti da je Vijetnam tvrd orah.

4. Flight of the Intruder (John Milius, 1991.)

(FOTO: Wikimedia) 

Pogled sa desne strane, iskren i bez uvijanja. John Milius je bio “crna ovca” u inače liberalnim novoholivudskim krugovima, prihvatao je njihov sistem rada, ali ne i uverenja. Bio je i ostao desni anarhista, ljubitelj rata, borbe, mužjaštva i kulta tela. On se kroz celu svoju karijeru (plodniji je kao scenarista nego kao reditelj) manje ili više referirao na Vijetnam i svoje obračune sa kolegama po tom, ali i po drugim pitanjima. "Flight of The Intruder" je njegov jedini film smešten u neposredno okruženje Vijetnamskog rata, gde se za dušu mladog pilota (Brad Johnson) nadmeću dvojica oficira, prekaljeni veteran, anarhista i ratnik iz ratničkih uverenja (Willem Dafoe) i nadređeni oficir koji predstavlja sistem, red i poredak (Danny Glover). Na površini, ovo je Top Gun za odrasle, ali je podtekst mnogo zanimljiviji od teksta.

3. Coming Home (Hal Ashby, 1978.)

(FOTO: Flickfacts.com) 

Ovde smo već kod kuće, na domaćem terenu i veterani nam se vraćaju. Zašto nisam izabrao "Ramba" (mislim, tip se vratio iz rata lud kao struja i srušio pola grada) ili "The Deer Hunter" (pa film je legendaran!), ili makar "Born on the 4th of July" (aktivizam se traži, ne?) nego opet nekakvu dramu o oficirskoj ženi i ranjeniku? Zato što je "Rambo" preterivanje, "The Deer Hunter" vrlo vešta konstrukcija (kao i Ciminova vojnička karijera), a "Born on the 4th of July" je jednostavno preočiti zicer. A i sva tri ste verovatno gledali. Ako niste, pogledajte ih. "Coming Home" ima nešto što ova tri filma nemaju: ljudskost, svedenost, čistu i iskrenu emociju, zato što ne klizi u eksploataciju ratne traume i nema nikakvu političku agendu. O ratu i traumama ne govori sa visine, ne mudruje i ne propoveda. I pojavio se u pravo vreme dok još “vijetnamski sindrom” nije bio predmet opšteg znanja.

2. Apocalypse Now Redux (Francis Ford Coppola, 2001.)

 
(FOTO: Amazon.co.uk)  

Ipak nije moglo proći bez jednog klasika. Ovaj film snimljen u skoro nemogućim uslovima, sa svim nezgodama na setu, prebacivanjem budžetskih granica i pohlepnim kreditorima koji su Coppoli sve vreme disali za vratom, najbolji je film o Vijetnamu i američkoj intervenciji tamo, ali je i film iznimno velike filozofske vrednosti koji se bavi najmračnijim budžacima ljudskog uma. Zamišljen je kao adaptacija romana "Heart of Darkness" Josepha Conrada (bilo je sličnih projekata i ranije i na jednom od njih je čak i veliki Orson Welles “polomio zube”) uz scenario gorepomenutog Johna Miliusa. Coppoli se Miliusovo odstupanje od romana nije svidelo, pa je poslednju ruku scenarija napisao sam. Opet, ni to mu nije puno pomoglo jer su glumci često bili van stroja. Martin Sheen je pio do nesvesti i ozbiljno povredio ruku (otud scena sa ogledalom na početku). Dennis Hopper je bio toliko drogiran da nije uspeo da zapamti tekst, pa je pribegavao improvizaciji. Marlon Brando, lud kakav je bio, pojavio se 20 kilograma teži, niti je pročitao knjigu, niti scenario, niti je imao blagog pojma o čemu se tu radi. Ipak, uz sve muke i kašnjenja, film je nekako kompletiran i reč je o remek-delu.

Zašto Redux, relativno skorašnja verzija dostupna jedino na DVD-u, koja pritom dužinu filma sa već zahtevnih 150 minuta podiže na gotovo neizdrživih 200? Jesu li te izrezane scene toliko dobre? Nisu, jer da su bile dobre, našle bi se i u originalnoj verziji. Redux nam nudi širu sliku kako Vijetnama i sukoba tamo (deo sa francuskom plantažom je isečen iz originala zbog svetla), tako i stanja uma ljudi na nemogućoj misiji koju ne žele i ne shvataju. Kroz taj nesavršeni Redux ćemo najbolje uvideti kakav je i koliki je to projekat bio.

1. Casualties of War (Brian De Palma, 1989.)

 
(FOTO: epicbuzz.net)

Kada se povede razgovor o filmovima o Vijetnamskom ratu, većina će se setiti samo najvećih hitova, "Apocalypse Now" i "Full Metal Jacket". Neko će možda pomeniti "Platoon" ili "The Deer Hunter". "Casualties of War" će se setiti retki. Ne zato što je film loš ili mlak, naprotiv. U pitanju je odličan i potresan film koji pogađa tačno tamo gde treba i kojeg zbog tematike ratnog silovanja, ubistava civila i raspada grupne dinamike u jedinici nije uputno gledati često. Istini za volju, De Palma je sebi učinio medveđu uslugu kada je ovaj film doslovce prekopirao, prebacio ga u Irak i napunio jeftinim trikovim poput cenzuriranih izveštaja i “found footage” materijala i tu zbrku izbacio pod imenom "Redacted". Ipak, "Casualties of War" je film koji jednostavno morate pogledati.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Redlist