Osećaj duboke tuge prevladava na glavnoj autobuskoj stanici u Prištini. Tokom proteklih nekoliko meseci ova je stanica postala najdepresivnije mesto na celom Kosovu – što nije bilo naročito lako postići u zemlji koja je još uvek poprilično ekonomski nerazvijena i prilično siromašna, a da o političkim problemima i ne govorimo. Cele porodice se iz večeri u veče okupljaju na staroj stanici, sagrađenoj za vreme bivše Jugoslavije, čekajući da se popnu u autobuse koji će ih odvesti preko granice u Srbiju i što je moguće bliže mađarskoj granici, da bi i oni, kao i svi drugi pre njih, pokušali da se probiju u neku od zemalja EU.

Majke i ćerke se grle. Muškarci neuspešno kriju emocije dok se pozdravljaju sa svojim porodicama i prijateljima. Niko ne nosi puno prtljaga sa sobom - za ovaj put je ključna mobilnost. Drugi obavljaju zadnje telefonske razgovore, raspravljajući konačne detalje njihovog ilegalnog prelaska preko mađarske granice sa drugima koji su to već uspeli.

"Dakle, prvo ste otišli u Gior, zar ne? Onda u Budimpeštu, a nakon toga sa vozom za Beč?", raspituju se. Svako ima rođaka, bliskog ili daljeg, koji je uspeo, koji je navodno dobio dobar posao i stan u „obećanoj zemlji“. Veruju da će i oni takođe uspeti, iako znaju da su šanse minimalne. Više od 2.000 ljudi je uhapšeno na mađarskoj granici pre neki dan, svakim danom ih je sve više, to je u redu - govore sami sebi. Mi ćemo uspeti, idemo da bismo sebi obezbedili bolji život. Nas neće uhapsiti.

Ima i onih koji se na ovaj put spremaju po drugi ili treći put. Bedri Terstena, momak od 29 godina, je pre mesec dana uhvaćen negde kod Salcburga u vozu sa tridesetero drugih kosovskih Albanaca. Proveli su tri dana u austrijskom zatvoru, a onda nazad na Kosovo.

"Većina ljudi ne zna šta ih čeka. Oni ne znaju da će biti stavljeni u kaveze nakon što ih uhvate u Mađarskoj", govori on, opisujući mađarske logore, gde se smešta većina Kosovara koji budu uhvaćeni.

"Ali ja ću opet da pokušam. Ostavio sam iza sebe porodicu, ja više ne mogu da ih izdržavam. Idem sam, nemam šta da izgubim na Kosovu", poručuje.

Svi na Kosovu pričaju o odlasku i - odlaze (FOTO: nadlanu.com)

Malo dete, držeći se za krzno na kaputu majke, počinje da plače usred gomile ljudi. Primećuje zabrinutost na licima rođaka koji su došli da isprate njenu porodicu. Nervira je to što je svi ljube neprestano, jer ne znaju kada će je ponovo videti.

"Idem sa mužem i sa dvoje dece", kaže njena majka.

"Ostatak moje porodice kreće za mesec dana", dodaje.

Slične scene ponavljaju se svake noći na autobuskim stanicama širom Kosova u nekoliko zadnjih meseci. Četiri autobusa kreću svake večeri sa stanice u Prištini, i još nekoliko njih iz drugih krajeva Kosova – svi sa istim ciljem. Negde pred prelazom u Srbiji formiraju konvoj. Bilo ih je osam koji su napustili Kosovo tokom večeri koju smo proveli na graničnom prelazu Merdare.

Prvi put se sa ovim fenomenom suočavam krajem novembra prošle godine, vraćajući se iz Beograda. Mladić od 22 godine, koji je stopirao naš autobus na granici, vraćen je sa srpske granice jer mu je istekla lična karta, kojom Albanci sa Kosova mogu preći i putovati kroz Srbiju. On i njegov najbolji prijatelj, oboje studenti ekonomije na Univerzitetu u Prištini, odlučili su da napuste Kosovo i pokušaju da dobiju azil u Nemačkoj. O tome nisu ništa rekli svojim porodicama. Mladić je novac za put posudio od svojih prijatelja, a sa sobom je bio poneo samo ranac.

"Svi u Uroševcu pričaju o odlasku. O tome se priča u svim kafićima", kaže on i dodaje da ga nesupeh nije obeshrabrio.

„Obnoviću ličnu kartu i pokušaću ponovo uskoro“, objašnjava.

Kad imigranti stignu u Suboticu, smeštaju se u odmaralištima oko Palićkog jezera, koje je veoma blizu mađarske granice. Zbog velike potražnje u zadnje vreme, skočile su cene van-sezonskih hotelskih soba u okolini jezera. Cena za jednu noć je negde oko 100 evra po sobi.

"Oni ne znaju da će ih staviti u kaveze kad ih uhvate" (FOTO: Al Jazzera)

Tada dolazi i ključni deo. Posle dva ili tri dana provedena u Paliću, oni dolaze u kontakt sa kriminalnom mrežom koja će ih prevesti preko granice sa Mađarskom. Krijumčari često zahtevaju visoku naknadu, ništa manje nego par stotina evra za pojedince i oko hiljadu evra za porodice. Neki odbijaju da plate toliko novca krijumčarima, već probaju sreću tako što sami pokušavaju da pređu granicu - nakon što ih neki lokalni taksista doveze do same granice. Neki malo više srećniji čak stižu direktno do mađarske granice. Kada smo posetili Merdare, na granici sa Srbijom, videli smo dosta njih koji su liniju između Kosova i Srbije prelazili pešice.

"Sa druge strane ima taksista koji su slobodni u noćnoj smeni i koji te vode direktno do mađarske granice. Sve autobuske karte su rezervisane unapred, tako da sam ja odlučio ovako da odem", rekao nam je Arsim, koji nije želeo da otkrije prezime. Kao potvrda njegovih reči, na srpskoj strani, tri vozila su čekala malo posle ponoći na putnike do granice sa Mađarskom.

Ljudi obično prelaze granicu noću - mada su neki prelazili i preko dana, posebno tokom početka masovnog egzodusa. Noću ili danju, granica se prelazi peške. Iz ptičije perspektive jasno se mogu razaznati grupe ljudi svih uzrasta kako hodaju preko livada i kroz šumarke koji razdvajaju Srbiju i Mađarsku, i koje vode do Segedina. Neki se smrzavaju prelazeći granicu preko reke Tise i noseći svoju decu na leđima. Sa druge strane je sve lakše. Ako ih ne uhvate na granici ili u pograničnom pojasu Mađarske sa Srbijom, onda put iz Segedina ili Ašotaloma nastavljaju vozom do Budimpešte i onda dalje do „obećanog“ zapada. Putovanje je lakše i putovati možete neprimećeni, jer ste ušli u Evropsku Uniju.

Od početka egzodusa u Mađarsku je ušlo 60.000 Kosovara (FOTO: Blic.rs)

Poslednji talas masovne imigracije kosovskih Albanaca pre ovog aktuelnog viđen je 1999. godine i dogodio se na vrhuncu sukoba na Kosovu. Ljudi su tada tražili utočište u susednim zemljama, pre svega u Makedoniji i u Albaniji – a drugi su se već tada smestili u Austriji ili u Nemačkoj. Za razliku od najnovijeg egzodusa, ljudi su se pre odlaska govorili - “vidimo se na slobodnom Kosovu”. Svi su planirali – i što je najvažnije – svi su hteli da se vrate. 

Petnaest godina nakon „oslobođenja“ Kosova i sedam godina od proglašenja nezavisnosti, kosovski Albanci sada napuštaju zemlju i ne žele više da se vrate. Otišli bi bilo gde samo da ne ostanu da žive na Kosovu. Jedva čekaju da konačno okrenu leđa Kosovu.

"Ja bih ih ubio, svakog od njih!", kaže sa ogromnom gorčinom Sejdi Fazliu, stanovnik sela Sfečelj, koje se iz dana u dan polako ali sigurno prazni.

"Ubio bih sve političare, tu prljavu kopilad. Oni kradu od naroda, dok mi jedva plaćamo račune", pojašnjava. Njegov sin je krenuo za Nemačku pre nekoliko nedelja, sa slomljenom rukom.

"Neće ga vraćati Nemci. On jedva da koristi svoju ruku, videće da je bolestan. Pokušali smo da ga ovde izlečimo, ali jedva plaćamo bolničke račune", govori Fazliu. Zamislite mladića koji prelazi Tisu, dok mu ruka visi po strani.

Sfečel je u opštini Podujevo, čije gimnazije se ubrzano prazne od đaka.

"Izgubili smo 85 učenika u poslednja tri meseca. To su skoro tri razreda. Svi dolaze da podignu svoje dokumente, očekujući da nastave obrazovanje na drugom mestu", kaže Hadži Bećiri, direktor gimnazije Isa Boletini. Na drugoj strani, prosvetni zvaničnici smatraju da je oko pet hiljada đaka i studenata napustilo zemlju.

Nezavisnost ne možeš pojesti (FOTO: screenshot /video by Una Hajdari)

Kako odmiče nova godina, brojevi nastavljaju da se penju. Mađarska ambasada na Kosovu je saopštila da je od početka egzodusa u tu zemlju ušlo oko 60.000 Kosovara. Zvanični podaci iz Nemačke kažu da je oko deset hiljada njih zatražilo azil u ovoj zemlji u poslednjih nekoliko meseci. Procenjuje se da se broj najnovijih imigranata "u Evropi" kreće negde oko 200.000. Nemački mediji su ovaj fenomen uporedili sa masovnim begom Nemaca iz Istočne u Zapadnu Nemačku, takozvani "Fußabstimmung” (tekstualni prevod bi se mogao shvatiti kao „glasanje nogama“). Prema njima, svaki Albanac koji odlazi sa Kosova na neki način glasa protiv svoje vlade.

Očajanje, bes, borba za egzistenciju i nedostatak perspektive - svako od begunaca ima svoje i razloge slične drugima. Ali to nisu dovoljno dobri razlozi, kako tvrdi nemačka vlada, da oni dobiju azil u njihovoj zemlji  

"Obećali su nam da ćemo jesti zlatnim kašikama", kaže Valona Sejdullahu, mlada žena koju smo sreli u selu Gllamnik.

"Šta znači biti nezavisan, kada vam pasoš ništa ne znači, kada je sistem obrazovanja gotovo rudimentaran, a vaša zarada niska, ne vredi ništa", razočarano će. Pitam je o kući na tri sprata, u kojoj ona i njena porodica žive.

"Kuća se ne jede", odgovara ona. I nezavisnost se takođe ne jede.

Vlada je obećala ekonomske promene pre dve nedelje u parlamentu, kada je usvojena rezolucija kojom se pokušava uticati na smanjenje ilegalne migracije. Glavne mere izglasane u rezoluciji odnose se na stvaranje prostora za razvoj privatne inicijative i otvaranje novih radnih mesta za mlade Kosovare. Rezolucija obećava smanjenje carina i administrativnih taksi za sve one koji otvore firmu koja nudi deset novih radnih mesta; izuzeće od poreza i PDV za sve mašine ili opremu namenjenu proizvodnji ili preradi, kao i izuzimanje uvoznih sirovina od PDV-a. Ali to će imati negativan efekat na već ionako siromašnu kasu Vlade Kosova. 

Kosovari "glasaju nogama" (FOTO: screenshot/video by Una Hajdari)

"Oko 95 odsto budžeta Kosova se puni carinama i od strane poreske uprave.Kada je bila usvojena ova rezolucija, pretpostavljalo se da će BDP da skoči nakon otvaranja novih radnih mesta, ali to je rizična igra kada uzmemo u obzir nesigurnu ekonomsku situaciju na Kosovu", kaže Naim Gaši, ekonomski ekspert.

"Iako će Kosovo dobiti ukupno 550 miliona evra od EU tokom perioda 2014.-2020. godine, to ne ide u državni budžet. To se koristi za infrastrukturne projekte i druge slične stvari", tvrdi on.

Juče su nekadašnji radnici Kosovske elektrodistribucije protestovali ispred zgrade parlamenta i kancelarije predsednice Kosova zbog teške situacije u kojoj su se našli nakon privatizacije u bescenje jednog od najprofitabilnijih kosovskih preduzeća. Neki su tamo radili skoro 30 godina.

"Ja želim da predsednica izađe i razgovara sa nama. Ako ništa drugo, može da mi da 500 evra za put u Mađarsku", kaže cinično Fazli Bajraj, bivši radnik. Sudeći prema radnicima privatizovane Fabrike šavnih cevi u Uroševcu, koji bez prestanka protestvuju na glavnom prištinskom trgu – ispred same vlade i zgrade parlamenta, spavajući u šatoru već 270 dana, teško da će radnici Kosovske elektrodistribucije imati više sreće.

A još manje će sreće imati oni koji su otišli. Nemački mediji već najavljuju povratak azilanata i ubrzano procesuiranje njihovih zahteva. Biće vraćeni avionom direktno u Prištinu, a Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da će azilanti morati da nadoknade novac za avionske karte. Većina njih prodala je svu svoju imovinu da bi finansirali put, a oni koji su bili zaposleni napustili su svoja radna mesta. Ali za njih će biti najveća kazna to što će ih vratiti kući, na Kosovo.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Blic.rs