Kornati. Bura brije. Sunce pršti da oči bole. Nema slabijeg dana za ribolov. Lovre i moja malenkost smo se pak, kao neprikosnoveni kuhari amateri, zainatili da drmnemo neko jelo sa okusom po ribi ili školjkama. Šećemo obalom i razmišljamo da li da riskiramo smrzavanje prstiju i izvučemo nešto klapavica ili dagnji iz mora. Prevladal je razum, što će reći da su dagnje tamo još i danas.
U plićaku gledamo kamenje koje je navaljalo more. Oči nam se zacakliše, uzmemo dva oveća kamena. Za ručak. I kesimo se unaprijed.
Damjan i Sead gladni. Znaju nešto kuhat, ali ne riskiraju, prepuštaju to Lovri i meni. A nama krasna prilika da napravimo predstavu. Bura je, svi smo u kabini. Publike dosta.

Pristavim vodu da zavrije. Lovre doda dvije žlice maslinova ulja, malo klasičnih začina, te stvari koje standardno idu u juhu. Bit će goveđa juha, uzdahne Sead. Damjan se pita kad smo kupili govedinu. Nema govedine, nema mesa, mi smo bez ičega, past ćemo travu i jesti kamen, šali se Lovre, a meni namigne, daj Branko skuhaj te kamenčine. Uzeh ona dva kamena i frknem ih u lonac, al pažljivo da nas ne poprska kipuća voda. Dečki gledaju u nevjerici, Lovre smrtno ozbiljan. Damjan kao najmlađi na brodu rezignirano servira posuđe. Moram češće uzet Damjana sa sobom jer je mlađi od mene.
Poslije petnaest minuta krasan je miris ispunio kabinu, vadim ono kamenje i serviram juhu. Dečki probaju, stvar ukusna, Lovre i ja crkavamo od smijeha gledajući promjene faca.
Pa ovo je odlično, iznenadi se Damjan, u čemu je tajna. Sead šuti. Znamo da ne zna, al neka ostavlja dojam sveznalice. Lovre se smiluje Slovencu. Stara klopa, nekad hrana sirotinje, danas rijetkih poznavaoca. Sav je kamen izbušen kao spužva. U njemu su mali prstaci. Da su veći, bila bi to juha od prstaca.