Vera, deo peti
ritn by: Marchelo de Facto
20. 03. 2005.
Prvi deo "Vere" na ovom linku!
Drugi deo "Vere" na ovom linku!
Treći deo "Vere" na ovom linku!
Četvrti deo "Vere" na ovom linku!
...
Činilo se da o prozore dobuju kapi kiše. Pera Perić se pitao otkud to da i ovde pada kiša, no ono sto je zaista odzvanjalo autobusom ne bese kiša, nego poslednje Jovanove reči. "Razumem tvoj bes. Ali pokaj se. Pomoli se. Nemoj se odricati Boga." - pop je govorio, trudeći se iz petnih žila da drži pređašnju melodiju glasa, no jasno se videlo da ga je trn starca Jovana pogodio ravno u srce i uneo mu otrovni nemir. Ipak, nastavi: "Ime 'Isus' znači spasitelj. To je ime dar sa neba, što ga presvetoj čednoj Devi Mariji otkri arhangel Gavrilo. Bogočovek iscelio je uzetog, gubavog i sina carevog činovnika učinio zdravim samo rekavši ocu njegovom reči 'Idi, sin je tvoj zdrav!' Podigao je iz mrtvih Lazara koji je četiri dana mrtav ležao. Čak i kada je predavao u ruke oca svoga duh svoj, završavajući zemaljski život mučeničkom smrću, otvoriše se grobovi i oživeše neki mrtvi u blizini Jerusalima. Vidiš, sine, čak i smrću On pobeđuje smrt. Ali moraš verovati. Ne odriči se Boga. U toku samo jedne noći, apostol Petar ga se tri puta odrekao, ali je posle gorko plakao i kajao se. I bi mu oprošteno. Beskrajna je milost božja i ...".
"Ma kakva milost?" - zaurla Jovan i pop se strese, kao da je probuđen iz magnovenja. Strašan je bio Jovanov glas kojim je govorio. "Milost? E, moj ti ... ne znaš, pa lupaš. Ne vidi se život kroz crkveno staklo. Ja ću da ti kažem šta je i kolika je njegova milost, brajko moj. Rođen sam pre šezdeset godina u jednom malom selu, peto dete u porodici. Otac po celi dan u polju, majka bolesna. Neko mora uz nju da bude u svako doba. Mi propuštali časove, snalazili se kako smo znali. Jedan od braće je uskoro umro. Moja sestra, jedino žensko čeljade od nas dece, umela je mnogo lepo da peva. I da veze goblene, isto. Al' ostade u selu, i dan danas. Udade se za jednog bogatog seljaka, i ostade. Pa 'de će, jadnica? Za školovanje para nije bilo. Izađe tako otac pred nas, i kaže samo tu jednu jedinu reč. 'Nemam'. Onako krupan i natušten, a ruke mu pocepane i izranjavane, retko smo ga i viđali, samo je radio i radio, a ništa se nije imalo sem onog najnužnijeg. Kad nam je majka umrla, bili smo dorasli za srednju školu ... a škola u gradu. Ispratili smo najstarijeg brata samo, skupilo se za njega. Pošao je u grad sa jednim koferčetom i u gumenim opancima. E, moj ti ... i prošlo je mnogo godina dok smo svi krenuli njegovim stopama. Ja sam izučio zanat kod jednog obućara tamo u gradu, a nosio sam i malter i kopao jame ... gde već ima posla, kako-kad. A žena mi umre na porođaju. Šta ćeš, sudbina. Danica moja, pokojna ... mnogo je lepa i dobra bila. Mučenica, i ona. I tako sam se ja celoga života krpio i krpio, samo kraj s krajem da se nekako sastavi. Do poslednjeg dana. Nego, izgubih i sina ... sina našeg jedinog, Daninog i mog, Sašu našega ... siromah, odrast'o bez majke, uz mene, naučio da grize za život ... mnogo je to bio pošten i vredan dečko. Al' neće to tako ... Poslaše ga u vojsku dole, na Kosovo. Smirilo se, kažu, smirilo. 'Oćeš, vraga ... šalju dole sirotinju tako, pa šta im Bog da. A Saši dade metak. Tako ti je to ... ode i on, jadnik. Dva'es' čet'ri godine, zelen još ...". Jovan je setno gledao negde u prazno, a oko njega je vladala tišina. Nestala je žestina njegovih reči, kako se približavao kraju priče. On se onda naglo zakašlja i kao da se doseti cele pređašnje situacije, pa opet povrati onaj strasni ton, uperi pogled pravo u popove oči i upita: "Jel' to ta milost, pope, a? Kaži ti sad meni! 'Ajde što je upropastio život moj i moje braće, i sestrin, i što mi uze Danicu, i što beli dinar ne videsmo celog života, 'ajde sve, neka mu ga neka se nahrani mojim bolom ..." - i tu napravi najjeziviju pauzu u glasu, a svi su znali šta će reći i već su se naježili i uvukli dublje u sedišta. "... al' što njega? Što mi njega uze, Sašu moga? Sina mog zlatnog, što mi ga uze? Zašto, pope? Zašto? ZAŠTO?".
Pera Perić imao je problem sa nekom dosadnom muvom pre nekog vremena, no sada je sasvim zaboravio na nju. Sva pažnja bila je usmerena na lice popa Tome, a ono što se desilo nateralo je Peru da se još više zamisli nad celom ovom raspravom. Naime, nešto čudno je Pera Perić zapazio tada na licu popovom. Toma je izgovorio jednu rečenicu koju je izgovarao nebrojeno puta ranije, ali sada ... činilo se, i Pera nije mogao da pobegne od tog utiska, da je sada ne izgovara da bi tešio. Nego da bi povredio, ujeo za srce i time završio ovaj, za njega već uveliko neprijatan, dijalog. I Pera nije mogao da se pomiri sa tom mišlju: sa mišlju da je video ljudsku svirepost, onu krajnju, na licu i usnama jednog popa. A ono što pop zapravo reče bilo je jedno hladno i bezlično "Volja božja.". Samo to. Dok je to izgovarao, gledao je Jovana ravno u oči.
"Šta kažeš bre?" - zabezeknuto prošaputa Jovan. Ruke su mu nekontrolisano lebdele ispred lica i tresle su se, na momenat se činilo da će dohvatiti popa za vrat ili bradu, ali one su i dalje samo beživotno stajale u vazduhu i tresle se, dok su se Jovanove usne micale bez glasa. "Volja božja?" - prošaputa ipak. Pa još jednom, malo glasnije. "Volja božja?". "Volja božja." - istim tonom ponovi pop Toma. "Boga ti krvavog jebem!" - urliknu Jovan iz sveg glasa, kao da iznova umire, pre nego što mu se pogled zamagli od suza. On zari lice u šake. Svi oko njega zadrhtaše od onog krika. Niko nije ništa rekao, niko se nije pomerio. Pera Perić sada više nije imao ni trunku sećanja na antipatiju koju je osetio prema ovom starcu. Sada je cela bila zamenjena ovim teskobnim utiskom. Niko u tom delu autobusa nije mogao misliti ni na šta drugo. Eha nije bilo, ali ga je bilo. U glavama svakog od njih.
Ko zna koliko je vremena tako prošlo, ali, kao sto reče glas sa razglasa, nije bilo svrhe govoriti o vremenu sa ove strane granice. Stravičnu tišinu prekinuo je novi Jovanov nagli krik. Uplakani starac odjednom je ustao sa svog sedišta i krenuo ka prednjim vratima autobusa, vičući iznova. "Boga ti tvog krvavog jebem! 'De ti je bog? 'De si, bože? Pokaži mi se, da ti pokažem nešto, i ja tebi! Evo bože, imam nešto za tebe! Evo bože ...". Glas kao da mu je u trenutku promukao i sada je bio još strašniji. Vukao je teška vrata sve dok ih nije silom otvorio, i tek tada Pera Perić se probudi iz čuda shvativši šta Jovan radi i refleksno se zalete ka njemu kao da ga je igla ubola. "Niko od nas ne zna šta je u stvari okolo i gde smo, a ako smo između dva sveta, onda okolo verovatno nije ništa! A šta biva ako se on sada baci tamo, ravno u to ništa? Ne želim da mislim o tome ..." - pomisli Pera i dograbi starca za ramena, viknuvši: "Stani! Stani, kuda ćeš! Ne znamo šta je tamo ...". "Ne daj mu, ne daj mu!" - dovikivao je paranoični naočarko, a ona devojka takođe pritrča, kao i mladić sa dugom kosom i već se napravi solidna gužva na ulazu. Dok su pokušavali da ga odvoje od ulaza, Jovan je otkopčao kaiš i spustio čakšire i gaće, te mlatarajući obnaženom donjom polovinom tela nastavljao da urla. "Evo ti, bože, ovo imam za tebe! Evo ti, u ruku te krvavu jebem! Evo, bože, evo ti, na!". Dva momka uspela su da ga odvoje od vrata, a krv i u najsitnijoj žili ledila se obojici nad ovim prizorom. "Đubre jedno!" - viknu momak duge kose u kožnoj jakni popu, a Vlasta ustade i odgurnu ga. "Da se nisi više tako obratio ovom časnom ...". "Da ti nisi više potegnuo tu šapu na mene, nalickani. Razumeš?" - procedi mladić i, onako sa onom kosom što je sad lepršala na vetru koji je dopirao sa ulaza, učini se političaru još strašniji. "Ljudi, dosta!" - kriknu sad devojka, i nadjača galamu. Svi se okrenuše na tu stranu, ka ulazu. Ona je jedina još uvek tamo stajala. "Pogledajte ...". Njene oči bile su uperene u nešto napolju, tu pred samim ulazom, no glava joj je bila pognuta. Lagano se povlačila unazad, i svi shvatiše da ona pravi prostor za to 'nešto' što ulazi ... "Došao je trenutak suda ..." - tiho reče pop Toma, pomislivši da su već sad na kraju puta, te nastavi da se moli u sebi.
Nastavlja se ...
trebalo bi ove godine ............a trebalo bi da je vec poceo da snima
poz