iz serijala PASMATER FAMILIAS

Ne znam kaj je gore, kad mi rođendan padne na radni dan ili na vikend. Radnim danom itak moram delat, nikog nije briga jel se meni cuga već ujutro, a ak mi padne na vikend, ili ne daj Bože, na praznik, onda je to unaprijed pokvaren dan. Vikendi i praznici su namijenjeni za pametnije stvari od rođendana.

Osim toga, s brojem godina to pomalo i dosadi. Proslave su sve sličnije reprizama na televiziji. Meni ti to dođe kao kad na televiziji odvrte film Rio Bravo. Otkad gledam televiziju, vrtjeli su ga bar 50 puta. Stare ljude razumijem: njima je to izgovor da ih posjete djeca, koja kroz godinu imaju pametnijeg posla nego da se druže sa roditeljima.

Glede moja promišljanja, zadnji rođendan kaj sam ga slavil, mislim da je bil 41. A kak sam ko mlad i fraj dečko vrlo intenzivno slavil razne majmunarije, mislim da imam fore do 280. rođendana. Sad više nisam mlad, al sam fraj (tak veli Nada). Živim u manjem mjestu, pa baš i nema društva. Zapravo ima ih puno kaj bi cugali i klopali, ali je malo onih koje bi me veselilo hranit i napajat. Ove je godine to palo na petak, dan kad stranke dolaze naručivat stvari koje hitno trebaju do ponedjeljka i predaju narudžbe u velikoj brzini jer se im žuri na more, u planine... a ja nek šljakam, jer moj vikend ih itak ne zanima. U takvim slučajevima narudžbe mrtav hladan preuzmem i počnem radit tek u ponedjeljak, jer kroz vikend moram radit ono kaj kroz tjedan nisam stigel.

Da bi se riješil gnjavaže oko rođendana, još u 5 ujutro sam na vrata objesil natpis: Zatvoreno zbog žalosti, molim za tihu sućut. S Nadom smo bili oko 8 namijenjeni u Zagreb, ali je došlo par poslovnih pantera, pa smo krenuli tek oko 10. Vratili smo se oko 17 sati. Nada je bila slabe volje jer je moj mobitel sviral ko prvi i drugi program radija zajedno, pa je rekla da se sa mnom ne da drugačije razgovarati, nego da me i ona nazove na mobitel. Moj komentar je bil da je to sasvim u redu, jer putujemo za mog radnog vremena i da kad bi bil doma, došlo bi mi uz svu tu zvonjavu još 15 do 20 stranki. Pa onda napravi nekaj dopodne.

Kad smo došli doma, na parkingu pred kućom, osim naša dva auta, još 4, a u njima sjede tipovi i čekaju me. Dva zbog posla, dva zbog toga kaj su nekak saznali da mi je rođendan pa su mi htjeli čestitat. Pa sad ti složi ovu četvoricu zajedno. U velikom ormariću kaj je stalno otključan, sam našel hrpu darova, (Bože, kak mrzim kad mi nekaj neko da, više uživam u tome da ja poklanjam). Situaciju je dodatno zakompliciral Krešo, jer mu je žena otišla u Zagreb na koncert, pa se i on došel kulturno uzdizat (čitaj: gledat ZF filmove). Kad je saznal kaj se događa danas, po mobitelu je nazval sve zajedničke znance i napravil dobar cirkus, jer ja sam najmlađi fosil, svi su ostali dobrano stariji. Normalno, imal sam rezervu i za takve situacije i društvo se razišlo tek oko ponoći. Da su ostali još pol ure, ja bi se razišel sa zdravim razumom.

Prije nego sam se stropoštal u krevet i zaspal snom prebijenog pravednika, vjerojatno sam nekaj gadno opsoval, jer to je čul Onaj gore, pa je baš mene od 10 milijardi individua izabral da mi pošalje rođendanski paket. Al kak ima posla, poslal mi ga je nezapakiranog, i umjesto po pošti, poslal ga je po električnoj mreži.

Namjere dobre (ipak sam 8 godina bil ministrant), a rezultat je bil skuren kompjutor i gomila tehnike. Zapravo, skuril mi je i živce i novčanik, jer popravak nije baš jeftin, a podaci su otišli u materinu. Moram priznat da je taj kompjutor i tak trebalo obnovit, al je ispalo da si sam kupujem dar u njegovo ime. Meni je tek pedeset, pa već pomalo zaboravljam stvari, a on je vječan i pitanje je kak on stoji sa zaboravnošću. Sad je vjerojatno jasno zakaj ne volim primat darove.

Da bi stvar bila zanimljivija, u trgovinama sam našel sve kaj trebam, osim ispravljača. Ispravljač mi je poklonil jedan kolega, serviser. Za rođendan, rekel je. Sa kolegom, specijalistom za mreže i DSL povezivanje, smo 2 dana neprestano osposobljavali taj nemoguć sistem. Napisal sam par mailova, platil prek elektronske banke neke poslovne račune i zadovoljno otišel ubit oko za pol ure. Probudil me je smrad po skurenim kablovima i dim iz ureda. Nadu je trefil šlag: koliko te bu sad to koštalo? Siđem u ured. Mrak. Niš ne dela, struje nigdje. Iz kompjutora se dimi. Srce mi je stalo. O procjeni štete nisam htel diskutirat s Nadom. Nemam kud, dižem glavne osigurače, sve električne naprave, osim kompjutora prorade. Pregledam kutiju. Skuril se onaj ispravljač kaj mi ga je prijatelj poklonil za rođendan. Hvala kome drugom, Onog gore ne bum spominjal, itak ga imam pun kufer za neko vrijeme, ostalo je sve čitavo. Kriv je rođendan, jer da nije bil, ne bi dobil ispravljač na dar, neg bi ga išel kupit u Zagreb.

Zapravo, kaj kukam, itak sam moral otići po novog.

Kad nađem malo vremena, bum otišel na matični ured. Pital bum jel bi mi kao dan rođenja mogli napisat 35. rujan. Sigurno je sigurno.