Nedjelja, dan Gospodnji
ritn by: Tata Branko
04. 10. 2003.
iz serijala PASMATER FAMILIAS
Pitam Nadu koji je danas dan. Kaj ne znaš, čudi se ona, nedjelja. Kak bum znal koji je dan, kad delam svaki dan. Monotonija mi nadvladala osjećaj za vrijeme. Vidim, stvar je ozbiljna, treba malo mislit na sebe. Najbolje da u nedjelju radim što najviše volim. Bojim se da to ne bu išlo, jer nemrem od jutra do večeri žvakat špek i kobasice. Zabranil mi i doktor. Izgovara se na moje triglicide, a ja znam pravu istinu; on je na dijeti pa mi je zavidan. Daklem, izbor se svodi na ribolov.
Sazovem zbor stanara. Nada, Jasna, Felix i Tečka. Svi pomalo nervozni, kaj stari opet hoće ili je samo prolupal. Jedino je Tečka donjela miša, rekel joj Osvald da je kućna zabava. Sa godinama taj pas postaje pakostan. Obavijestim ih da bum u nedjelju otišel cijeli dan u ribolov na Kupu... I to je sve, pita Jasna. Nada se čudi otkad ja to njih obavještavam, Osvald mahne repom, Felix vidi da je gazda blesav, a Tečka razočarano poklopa miša. Da se ne pokvari...
U nedjelju ustanem oko pola 6 ujutro, opazim da nisam dovršil jedan prospekt, pa onak, nabrzaka, finaliziram. Taman završim s poslom, ustane moja šjora, dovleče se u šlafroku do automata za kavu, skuha si dupli espresso i veli, danas si slobodan, idemo mojoj mami. Mislim, bem ti punicu, al nek bude, ima kuću odmah nad rijekom, tam sam puno riba nalovil. Dobro, velim Nadi, pripremil bum pribor, pa idemo. Nemoj uzet štapove, veli Nada, onda te niko ne bu odvlekel od vode, a htela bi da smo do podneva doma. Nemrem se sjetit zakaj je onaj frajer upucal tipove u filmu "Točno u podne". Valjda je rekel da hoće u ribolov, a oni ga tjerali da posjeti svoju punicu...
Dobro, odlučim se za ribolov bar popodne. Zakaj sam jučer sazval zbor stanara kad me nitko ne šljivi.
U podne me zove prijatelj Krešo da svratim do njega. Velim Nadi, ajmo mi na povratku do Kreše, da mi ne zariba dan. Dojdemo tam, kad dojde njegov brat iz Zagreba i veli, baš tebe trebam Branko, imam tu neke stvari, ne znam to napravit, ti se kužiš u kompjutore, daj napravi to, bla, bla, bla. Ok, delam to do 3 popodne, onak usput, u pauzama, skuham ženskama ručak. Moral sam, Kinezi su mi iz Beča dofurali originalni kineski vok, kaj sam ga naručil kod njih u restoranu. To je bila prijateljska usluga, jer sam čist pošizil nad tim čudima kaj nam prodaju kao vokove. Razlika ko cipela i kišobran...
Daklem, završim u 3 popodne, nazovem dečke da sam završil te stvari kaj su naručili. Vidim otpada mi Kupa, idem bar na Krku, tu blizu...
Zasjeli se dečki kod mene, vidim, istjerale ih ženske od doma, da se mogu mirno naklafrat. Ja sve nervozniji, njima sve prijatnije. Moral bi ih izbacit van, ali hrvatska uljudba je nadaleko poznata. Bar u Hrvatskoj.
Očajan se dovučem do vode tek u 5 i odmah zviznem prvu ribu. Iza sebe čujem glas: bok Branko, gledam dal si to ti, nismo se videli par let, kak si kaj, i onda slijedi 2 ure rafala iz usta tog tipa. Verbalna dijareja. Kaj me je zadržalo da ga nisam koknul kod vode, još sad mi ni jasno. Dođem doma poslije 7 navečer, sav zelen od muke. Pita Nada kaj mi je ... nemam pojma, velim, al ovaj ribolov je opaka stvar.
Razmišljam da se ispišem iz ribolovnog društva ...
I onda, normalno, delam nestašluke. Nije da mi se hoće, nego moram nekak živce smirit.
Proljetos pita mene Igor (jedna mlađa stranka) zakaj mi je kanu tak izgreban po dnu. Jasno da je izgreban od kamenja, pa nema ga za ukras, al kad mi neko postavi idiotsko pitanje, nemrem a da ne napravim psinu. Velim ja njemu da je to od snijega, jer smo se s njim sanjkali na skijalištu kraj Norog mesta i da smo kolega i ja bili glavne face i da su se komadi ljepili na nas ... tak, nabajam mu gluposti ...
Došel u subotu do mene, ruka u gipsu, rekel da je s kolegom bio u Kranjskoj gori, odfurali svoj kanu, bili glavne face, al da su se spustili samo jedanput, jer to leti ko avion, pa su zaleteli u neko grmlje. On je slomil ruku, a kolega dva rebra, a kanuu nije niš. Pita me kak se to zabremza, jer mu to zadnji put nisam objasnil. Nisam htel niš reći, vidim da je blesav 100 gradi, malo mi ga je i žal bilo. Pa sam mu rekel da je to stvar iskustva, pa nek vježba, za početak, na malim padinama...
Tko zna, možda bu to nova disciplina na zimskim olimpijskim igrama...
E, to je pitanje za Andreja.
Ja sam samo Branko.